Kako dočekujete tišinu? Da li je tišina vaš prijatelj ili najveći neprijatelj koji vas preispituje, i želi da zađe dublje, želi da vas upozna?
Dragi prijatelji,
Inspiracija za ovaj blog je došla nakon neverovatno divne sesije koju sam imala sa klijentom, i nisam mogla, a da se ne zapitam sledeće:
Koliko često neki ljudi uhvatite sebe kako se identifikuju sa onim što nisu?
Zamislite šta bi se desilo ako biste doživeli sebe kao potpuno izvan vremena, biti u stanju gde nema prepreka... Zar to ne bi promenilo i način na koji cenite život?
Na žalost, većina ljudi se identifikuje sa samima sobom isključivo na nivou uma, ispunjeni strahom, stagnacijom, žalbama i osećanjima niže vrednosti i nedostatka ljubavi prema sebi.
Kada se idetifikujemo na nivou uma, tok energije u našem telu biva blokiran, naše telo počinje da pati, javlja se bolest, strah počinje da raste. I sve što naše telo radi je da održava potrebe našeg ega, mi žurimo, postajemo opsednuti vremenom, lako se naljutimo kad ne bude po našem, pravimo planove koji nas neće usrećiti... drugim rečima, lagano počinjemo da venemo. Naša čula, naše celo biće pokušava da na silu zgrabi svet, umesto da ga zagrli, umesto da mu poželi dobrodošlicu i da mu se raduje.
Razmislite o ovome na trenutak. Zatvorite oči i primetite kako dočekujete svet. Kako doživljavate događaje koji vam se dešavaju? Gde obično živite? Gde je vaša emotivna adresa? Da li kreirate iz ljubavi, ili nalazite da konstantno "štitite" sebe od nečega i da bežite od života? Da li se krijete u bezbednosti svoje senke ili se otvarate prema životu? Šta se dešava kada ste sami? Kako dočekujete tišinu? Da li je tišina vaš prijatelj ili najveći neprijatelj koji vas preispituje, i želi da zađe dublje, želi da vas upozna?
Kako da prepoznate emocije koje su u telu zarobljene tenzijom i da ublažite bol (NLP vežba)...
Da li živite život stegnuto, konstriktivno? Da li provodite vreme pokušavajući da udovoljite drugima, kako bi vas voleli, kako bi vas cenili, kako bi vam dali odobrenje? Da li živite, radite, kreirate za sebe, zato što imate osećaj da je to prava stvar i zato što time poštujete poziv svoje Duše, ili to radite kako biste dobili priznanja, tapšanje po ramenu, lažni osmeh i nekoliko ljubaznih reči lažnog odobravanja od ljudi koje niti cenite, niti naročito uvažavate?
I na ova pitanja nema ispravnih i pogrešnih odgovora. Koji god vaš odgovor da je, on je vaš...Ovde se radi o izboru. Biramo šta radimo i kako ga radimo, biramo ko postajemo... Biramo da verujemo ili svojoj Duši, našem čarobnom višem ja, ili svom uplašenom, pažnje željnom i pažnje lišenom ego umu.
Strah, grčenje, stega nas drže zarobljenim unutar nas samih, unutar bezbednih obrazaca ponašanja, unutar stegnutog prostora naše veoma nekomforne zone komfora. Kada smo uslovljeni i nismo otvoreni za želje i zahteve naše prave prirode, naše istine, život će imati veoma malo smisla. Mi ćemo mahnito tragati za novim znanjima, informacijama, tehnikama, ali uzalud... Davićemo se u moru informacija, sa vrlo malo napretka, odbijajući da slušamo svoj unutrašnji GPS. I upravo u ovom stanju se gubi svrha, i hvata se za instant izlečenja i rešenja, uzalud se nadajući da ćemo odgovor naći izvan nas.
