Sa buđenjem proleća bude se i naša osećanja, ali kako ovo rascvetano doba da provedemo srećno iako nemamo partnera? Pročitajte šta life coach savetuje svim ženama...
Čovek je društveno biće, a narodna mudrost koja kaže kako se rađamo sami i umiremo sami daleko je od istine. Da li se rađamo ili ostajemo sami - umiremo jer o nama nema ko da se stara, a ljudsko novorođenče nesposobno je samo preživeti. Jednako tako, pomisao na mogućnost da umremo bez ikoga uz sebe zastrašuje i najhrabrija srca. U trenucima kada se osećamo nemoćnima i ostavljenima dozivamo Božje ime jer nam je pomisao da smo sami samcati nepodnošljiva. Ukoliko provedete predugo vremena u samoći, gubite razum.
Staromodna žena otvara srce: zašto želim staromodnu ljubav a ne igrice...
Koliko god da smo društvena bića, statistike ipak govore o tome kako je u zapadnom svetu sve više samaca. U društvu koje kao temeljne vrednosti ističe porodicu, zajednicu dvoje ljudi i monogamni odnos (barem institucionalno), biti samac nakon tridesete znači biti različit od proseka. Izdvajamo se iz gomile kada se kao samci ističemo vlastitom "neprilagođenošću" postavljenim pravilima.
Biti različit je izazov ne samo onima koji su samci već i onima koji su u paru jer su pravila za te dve grupe ljudi potpuno različita i teško im je da pronađu zajednički jezik. Način života, navike i sklonosti onih koji žive u paru bitno se razlikuju od osoba koje žive kao samci, pa jedni drugima ne veruju (iako neretko zavide).
Biti samac uglavnom znači živeti bez partnera. Neki ljudi pri tome će odmah pomisliti na sve moguće negativne konotacije, na primer kako je, kada je reč o samcima, zapravo reč o onima koji nisu sposobni da pronađu ili zadrže osobu s kojom bi delili i dobro i zlo. Pod uticajem većine, poneki samac će kriviti sebe za to što nema osobu s kojom bi činio par.
Samouverenima biti samac ipak znači, jednostavno, raditi stvari koje ih vesele, bez odgovornosti ili polaganja računa. Živeti za sebe i na/za svoj račun. Onima kojima biti samac nije privlačna ideja čini se kako je to najveći jad, prokletstvo, kazna. Nekim ljudima jednostavno nije prijatno da budu sami ili da budu "solo", čak ni ako to znači privremeno biti "nasamo" sa sobom. Posebno im je to teško kad sve oko njih procveta, kada dođu topliji dani pa se više vremena provodi na otvorenome.
Kada dođe proleće, neki samci osećaće se depresivno, nesrećno i neprihvatljivo im je njihovo stanje koje im je u dugim zimskim večerima bilo koliko-toliko podnošljivo. Svuda oko sebe vide parove, ljubav, nežnost, a sami se osećaju uskraćeni za ljubav.
Može li se kroz to razdoblje, kada se život radosno budi - biti sam, ali i veseo, aktivan, optimističan, pa i srećan? I kako to postižu oni koji svoju situaciju gledaju na pozitivan način?
