Postoje stvari koje smo spremni da tolerišemo od ljudi samo zato što ih dugo poznajemo, jer smo prijatellji, volimo ih ili smo na neki način vezani za njih. Strancu bismo možda okrenuli leđa posle samo jednog neprijatnog razgovora, dok ćemo ponašanje voljene osobe mesecima opravdavati rečenicama poput: „Samo je umoran“, „Takav je on“, „Nije htela da me uvredi“ ili „Ipak mi je ona majka“.
Međutim, bliskost ne znači da treba da prihvatimo sve. Upravo u najbližim odnosima ponekad najduže odbijamo da priznamo da je neko prešao granicu. Postoje ponašanja koja ne postaju prihvatljiva samo zato što dolaze od partnera, roditelja, prijatelja ili člana porodice.
1. Ponižavanje predstavljeno kao šala
„Zašto se vređaš? Samo sam se šalio.“ Ova rečenica često dolazi nakon komentara koji uopšte nije bio smešan. Neko može da ismeva vaš izgled, inteligenciju, posao, godine, prihode ili privatni život, a kada pokažete da vas je povredio, problem odjednom postajete vi jer „nemate smisla za humor“.
Naravno, svako ponekad može da napravi lošu šalu i nenamerno povredi drugu osobu. Ali postoji velika razlika između jednog nespretnog komentara i ponašanja koje se stalno ponavlja.
Zdrava šala ne zahteva od druge osobe da se pretvara da joj je smešno. Ako neko uporno pogađa vaše najosetljivije tačke, a zatim vas optužuje da ste preosetljivi, to više nije bezazlena šala.
Vremenom takvo ponašanje može da utiče i na sliku koju imate o sebi. Počinjete da razmišljate o svom izgledu, plašite se da nešto kažete, umanjujete sopstvena dostignuća i unapred očekujete podsmeh.
U galeriji ispod pročitajte citate Monike Beluči!
2. Kažnjavanje ćutanjem
Postoji velika razlika između osobe kojoj je potrebno malo vremena da se smiri i osobe koja koristi ćutanje kao sredstvo pritiska.
U prvom slučaju, neko može jednostavno da kaže: „Previše sam ljut/a da sada razgovaram. Hajde da pričamo večeras.“ To je zdrava potreba za prostorom.
U drugom slučaju, osoba vas namerno ignoriše, ne odgovara na pitanja i ostavlja vas u neizvesnosti kako biste počeli da se izvinjavate ili popuštate samo da biste ponovo dobili njenu pažnju.
Kada se ćutanje koristi kako bi vas neko kaznio, naterao da se pokorite ili izazvao osećaj krivice, više nije reč samo o potrebi da osoba bude sama. To postaje oblik emocionalnog pritiska.
3. Stalno omalovažavanje
- „Šta je tu toliko posebno?“
- „Drugi postižu mnogo više.“
- „Samo si imao sreće.“
- „Nemoj da preteruješ.“
Kada ovakve rečenice postanu svakodnevni deo odnosa, osoba može postepeno da počne da sumnja u sopstvenu vrednost i procenu. Ispričate nešto na šta ste ponosni, a druga osoba to odmah umanji. Podelite problem, a ona vam kaže da je beznačajan. Obradujete se nečemu, a ona vas odmah podseti na vaše mane.
Jedan takav komentar ne mora da znači mnogo. Ali sistematsko omalovažavanje može ozbiljno da naruši samopouzdanje, upravo zato što vas postepeno navodi da sumnjate u sopstvena osećanja i dostignuća.
Ne treba vam osoba koja će se diviti svemu što uradite. Ali vam svakako ne treba odnos u kojem se vaše pravo da budete srećni, tužni ili ponosni na sebe stalno dovodi u pitanje.
4. Narušavanje ličnih granica
Neki ljudi veruju da među bliskim osobama ne bi trebalo da postoje tajne. Zato žele da znaju kome pišete, koliko zarađujete, zašto niste odgovorili na poruku, gde idete, o čemu ste razgovarali sa prijateljima i zbog čega ste doneli određenu odluku.
Ako odbijete da odgovorite, mogu da kažu: „Zar nemaš šta da kriješ od mene?“
Ali bliskost ne znači potpuni gubitak privatnosti. Odrasla osoba ima pravo na svoje razgovore, misli, prijatelje, novac, prepisku i odluke koje ne želi da deli sa drugima.
I ovo se ne odnosi samo na partnerske odnose. Roditelji, deca, prijatelji i rođaci takođe nemaju automatsko pravo da upravljaju vašim životom samo zato što su vam bliski.
5. Prebacivanje odgovornosti za tuđa osećanja
- „Izludeo/la si me.“
- „Zbog tebe se ovako ponašam.“
- „Da me nisi izazvao/la, ne bih vikao/la.“
Ovakve rečenice mogu da zvuče uverljivo jer naši postupci zaista utiču na druge ljude. Međutim, uticaj nije isto što i odgovornost za tuđe ponašanje.
Možda ste rekli nešto neprijatno i druga osoba ima pravo da se naljuti. Ali ona je i dalje odgovorna za način na koji će izraziti svoj bes. Može da prekine razgovor, zatraži pauzu ili objasni šta ju je povredilo. Da li će vas vređati, ponižavati ili zastrašivati ipak je njen izbor.
Ako neko stalno opravdava svoje loše ponašanje vašim postupcima, možete početi da „hodate na prstima“ oko te osobe, pokušavajući da predvidite šta će izazvati njenu sledeću reakciju. Tada odnos više ne liči na bliskost, već na stalno prilagođavanje tuđem raspoloženju.
U galeriji ispod pročitajte citate Karla Junga koji pomažu da razumete sebe!
6. Zahtev da se odreknete sebe zbog veze
Ovo je možda najteže prepoznati jer često izgleda kao običan kompromis.
- „Ako me voliš, mogao/la bi...“
- „Normalna žena to ne bi radila.“
- „Zašto ti trebaju ti prijatelji?“
- „Ne moraš toliko da radiš.“
- „Želim da se promeniš.“
U svakoj bliskoj vezi ljudi se menjaju i prilagođavaju jedni drugima. Možemo promeniti neku naviku, uzeti u obzir partnerove potrebe i dogovoriti pravila zajedničkog života. To je normalan deo odnosa.
Ali kompromis podrazumeva da obe osobe nešto uzimaju u obzir.
Ako jedna osoba stalno žrtvuje svoje prijatelje, interesovanja, posao, način oblačenja, navike ili uverenja kako bi druga bila zadovoljna, to više nije kompromis.
Najopasniji trenutak nastaje kada neko počne postepeno da nestaje iz sopstvenog života samo da bi sačuvao vezu.
Zašto trpimo ono što ne bismo tolerisali od stranca?
Jedan od razloga je vezanost. Što nam je osoba važnija, to smo više motivisani da sačuvamo odnos sa njom. Zbog toga počinjemo da tražimo opravdanja za njeno ponašanje.
Navikli smo i da mislimo da bliski odnosi zahtevaju mnogo strpljenja. I to jeste tačno – nijedan odnos nije savršen i nemoguće je izgraditi porodicu ili prijateljstvo bez neslaganja, loših raspoloženja i grešaka.
Ali strpljenje ne znači život bez granica.
Voljena osoba može da pogreši, da vas povredi ili da vas ne razume iz prvog pokušaja. Zdravi odnosi mogu da prežive konflikte upravo zato što postoji prostor za razgovor, preuzimanje odgovornosti i promenu ponašanja.
Zato pitanje nije samo šta je neko uradio, već šta se događa kada mu kažete da vas je povredio.
Ako vas sasluša, prizna grešku i potrudi se da promeni ponašanje, postoji prostor da se odnos popravi. Ako stalno ponavlja isto, objašnjava da ste vi krivi, ismeva vašu reakciju i traži da budete još strpljiviji, problem nije samo jedna svađa.
I tada više nije važno ko je sa druge strane – partner, roditelj, prijatelj, rođak ili bilo ko drugi. Bliskost nikome ne daje pravo da vas ponižava, kontroliše ili tera da se odreknete sebe.
BONUS VIDEO: