Kako se osećate nakon što izgovorite reč "podrška"? Odvojite nekoliko minuta i samo ostanite s tom rečju, istražujuci da li budi u vama neke senzacije, emocije, slike, misli ili sećanja na određena iskustva. Ako vam treba više vremena, slobodno ga uzmite. Samo ostanite s tom rečju: podrška. I onda se vratite na tekst.

Tu sam, s vama, istražujem šta podrška znači meni i šta mi je značila nekada, piše psihološkinja Tomica Ščavina. Moram priznati da je trebalo da prođem dug put do osvešcivanja vrednosti, važnosti i snage podrške. Danas mi je jasno da je potreba za podrškom sasvim prirodna i da svako od nas ima pravo na podršku. Ali da nisam prošla taj put, verovatno o ovoj temi ne bih ni imala šta da kažem.

To znači svojom prisutnošcu biti s njim onde gde je on. Uvažiti trenutna osećanja, trenutne misli, aktuelno stanje. Videti ga, čuti, doživeti. To ne znači osećati isto. To znači biti tu za njega na načine na koje mu je to potrebno. Podrška je, pre svega, mesto susreta. Prirodno je imati potrebu za podrškom i u svojoj snazi i u svojoj ranjivosti. Kad uspevamo u nečemu, kad možemo, kad nas ima, trebaju nam oni koji će to videti i podržati. Ta snaga onda postaje nešto na šta možemo da budemo ponosni, nešto što nam pripada.

Ali ne za vaš odnos, nego ponajpre za sebe. To važi i ako vas ne podržava u vašoj sreci, u vašem entuzijazmu, u vašoj dobroj energiji. Ako vaša sreća, entuzijazam i dobra energija nisu mesta susreta u kojima ste podržani, ako smetaju, vreme je za ozbiljno preispitivanje opstanka tog odnosa, koliko god vam važan bio. Zatim, tu je podrška kad ste slabi, ranjivi. Tada vam
treba neko blizak ko samo može da bude tu, ko je u stanju da vidi vašu krhkost i da vam svojom prisutnošcu dopusti tu istinu. Sama ta prisutnost je lekovita. Samo iskustvo da u svojoj povređenosti, bolesti ili ranjenosti niste sami.

Postoji specifična vrsta pasivne agresije – izostanak podrške upravo kada vam je ona najpotrebnija. Ako u bliskom odnosu primećujete takvu vrstu agresije, nemojte je tolerisati. Verovatno razgovorom nećete doći ni do čega, jer ne verujem da postoji osoba koja bi svoju pasivnu agresiju samo tako priznala: „Da, izneveravam te kad sam ti najpotrebniji/najpotrebnija, jer si to zaslužila.” Pasivna agresija je „pasivna” upravo zato što ne sme i ne može biti izražena direktno. Ona mora da ostane skrivena. U skrivenosti je njena moć. U bliskim odnosima, to je poput grljenja s nožem skrivenim iza leđa, spremnim da ubode baš onda kad se opustite, baš kad očekujete pomoć ili podršku (što je u bliskim odnosima potpuno prirodno očekivanje).

Iako verujem da su mnogi od vas silom prilika, tokom odrastanja, odustali. Ako vam nije bilo dopušteno da tražite i dobijete podršku u porodici, naravno da ste nastavili da idete kroz život smatrajući da vam podrška i ne treba. Vrlo je moguće da vas je izostanak podrške i "osnažio". Morala sam ovu reč da stavim pod navodnike, jer bi vas prava podrška zapravo osnažila na mnogo dubljem nivou. Ako se ubrajate među one koje su zbog nedostatka podrške postale "one koje sve mogu same", onda verovatno znate i da takva vrsta snage ima svoj vek trajanja.

Snaga koja je građena na krhkim temeljima, na izostanku podrške, jednom mora da počne i da se lomi. Ako ste u toj fazi, ako se osećate potrošenima zbog bezrezervnog davanja podrške drugima, dok je sami nikada ne tražite, vreme je za promenu. Vrlo je moguće da se stidite da tražite podršku. Moguće je da ćete, čak iako se odvažite da je zatražite, biti odbijeni, jer ste se
okružili ljudima koji vide i žele samo vašu snagu. Ali to ne znači da je ne zaslužujete.

Kada imamo oslonac, kada imamo nekog bliskog ko ima snage i ljubavi da nas podrži, naši kapaciteti se šire. Nažalost, u partnerskim odnosima često se događa da traženje podrške postaje vrsta takmičenja. Jedna strana kaže: "Teško mi je", a druga odgovori: "Meni je još teže." I onda se razgovor svodi na nabrajanje dokaza o tome kome je zapravo gore. Umesto podrške, dolazi do borbe koja na kraju obe strane samo još više iscrpi.

Kad je partneru ili partnerki teško, treba nam kapacitet da svoj problem, svoju težinu ili ranjivost stavimo u drugi plan, kako bismo mogli da damo podršku koja je njemu ili njoj potrebna. Ako odnos počiva na dobrim temeljima – na ljubavi i poverenju, partner će to isto nekom drugom prilikom učiniti za nas. Ili, ako iz nekog razloga ne može, dovoljno ce jasno to reći i biće očigledno
da mu je zbog toga žao.

Nemojte se naviknuti na hronični manjak podrške, nemojte se naviknutina takmičenje u tome "kome je teže", nemojte odustati od sebe i poverovati da "tako mora da bude". Tu smo za sebe, ali tu smo i jedni za druge. Kad se podržavamo, držimo jedni druge na površini, da ne potonemo. Kad se podržavamo, dajemo postojanost našoj snazi. Podrška je dragocenost koja život cini lakšim.

Izvor: Sensa