Super-ego je putokaz ka vrednostima ali može da oslabi životnu energiju: veza vaspitanja u detinjstvu i bolesti u zrelom dobu

Da bismo preživeli u ljudskom društvu čiji smo deo, već kao mala deca moramo naučiti pravila ponašanja u njemu. Neko je morao da nas nauči pravilima, nečije smo reči, misli, uputstva i zabrane morali da sledimo da bismo naučili šta treba, a šta ne treba; što se sme, a šta se ne sme... Najčešće su to bili naši roditelji i učitelji. Njihova uputstva smo usvojili i one su postale putokaz koji našu ličnost (naš ego) i danas, kao odrasle ljude, usmerava kuda ići, i gde i kada se zaustaviti u svojim htenjima.

Sigmund Frojd otac je pojma super-ego. Frojd je prvi podelio čovekovu ličnost na tri dela pa je deo u kojem je sadržana naša idealna slika, naš uzor, ono čemu težimo postati, nazvao super-ego. Nasuprot super-egu Frojd je stavio id, nagonski deo čoveka, a u sredinu ego, deo ličnosti koji između prethodna dva dela pokušava da postigne ravnotežu, odnosno svlada nagone i približi se idealu - super-egu.

Nakon Frojda mnogi filozofi, psiholozi, psihoterapeuti i duhovni učitelji govorili su o super-egu kao o važnom delu ličnosti koji upravlja ne samo našim ponašanjem, nego i našim doživljavanjem sebe i sveta oko sebe.

Kako taj deo ličnosti nastaje? U ranom detinjstvu, kad smo potpuno zavisni od prihvatanja, podrške i brige svojih roditelja, izuzetno smo osetljivi na svaku promenu njihovog raspoloženja i emocija.

Poput malog, osetljivog sunđera, upijamo reakcije svojih staratelja i energetski odmah prepoznajemo šta oni odobravaju, a šta odbacuju. U strahu da i sami ne budemo odbačeni (za decu bi to, u krajnosti, moglo značiti i smrt, jer bez podrške roditelja dete nikako ne može preživeti), mi poštujemo sve njihove zabrane, a mnoge njihove negativne reakcije na pojave oko sebe zapažamo i trudimo se da ih nikako ne izazovemo. Tako svoje ponašanje nesvesno potpuno prilagođavamo željama svojih roditelja. I, ako smo u tome uspešni, izrastamo u njihovo voljeno dete.

Čini se da je to upravo onako kako treba biti. Roditelj je time ispunio svoju dužnost: naučio je dete da treba pristojno pozdravljati ljude, da u tramvaju ne treba vikati, da ulicu sme da prelazi samo kad je zeleno svetlo na semaforu, da ne treba svakome iskreno reći sve što primećuje...

I zaista, ta i još mnoga druga korisna uputstva koje nam pomažu preživeti u društvu deo su unutrašnje strukture koja je nastala osluškivanjem roditeljskog odobravanja ili neodobravanja, strukture koju nazivamo super-ego.

No njen deo još su mnoge zabrane ili neodobravanja koja se razlikuju i zavise od unutrašnjih struktura ličnosti naših roditelja, na primer: dečak mora biti jak, slabost je za devojčice; u porodici su svi vrsni stručnjaci, treba biti odličan u školi; nepristojno je ljutiti se, sve se može reći mirno i pristojno; ako žena nije lepa, muž je neće voleti; ako nemaš šta pametno da kažeš, radije ćuti...

Dete upija izrečene ili neizrečene poruke svojih roditelja i pokušava se ponašati u skladu s njima. Da bi zaslužilo roditeljsku ljubav, potiskuje svoje osećaje, želje i potrebe koje se roditelju ne čine prikladnima, prihvatljivima, dostojnima. Stoga, dečak neće pokazivati slabost roditelju koji to smatra manom, devojčica će se, očekuju li to roditelji od nje, truditi po svaku cenu da dobija odlične ocene u školi, ako treba i varajući na ispitima, drugi dečak uvek će i svuda biti izuzetno pristojan i fin i osim roditelja hvaliće ga i učitelji...

Tako će dete preživeti u roditeljskom domu, dobiće odobravanje i prihvatanje koje mu je potrebno da odraste. Ali... Šta će se dogoditi sa slabošću koju prvi dečak nije pokazivao roditelju? Šta će se dogoditi s teškoćama devojčice i osećajem da ne može lako svladati gradivo? Šta će se dogoditi s finim pristojnim dečakom kad na nečiju drsku uvredu poželi da odgovori grubo? Jesu li slabost, nemogućnost da se školsko gradivo lako svlada i grubost nestali iz života navedene dece?

Nisu. Sve su te osobine ostale u njima. One postoje, duboko potisnute, neprihvaćene i osuđene od strukture koja je usvojila stavove roditelja i postala deo njihove ličnosti - njihov super-ego. Ta će deca postati odrasli ljudi koji će sa svojim super-egom „voditi rat" svaki put kad osete slabost, teškoću u razumevanju ili sopstvenu grubost.

PageBreak

Krivica, stid, bol i tuga - veza sa super-egom

Super-ego je pounutarnjenje svih autoritarnih figura koje su važne u našim prvim godinama života i njihovih vrednosti, osuda, predrasuda, uverenja, upozorenja i naredbi. Pritom postupno razvijamo unutrašnji prisilni mehanizam koji na temelju nametnutih vrednosti održava kontrolu kako bi neprihvatljiva ponašanja ostala u nesvesnom, a prihvatljiva se iskazala tako da za njih dobijemo pažnju i priznanje.

Potiskivanje osećanja i potreba bolno je iskustvo. Čak i kad je nesvesno, ono nas boli duboko u našoj unutrašnjosti. Tako i deca iz navedenih primera koja su potisnula svoju slabost, svoje teškoće u učenju i svoju grubost nisu to učinila bezbolno i lako. U sebi, ona su se bunila i čeznula da budu prihvaćena sa svojim slabostima, teškoćama, grubostima i svim osobinama koje roditelji nisu prihvatili.

Njihove potrebe i želje postoje u njima kao njihov slabašni glas nasuprot snažnom glasu roditelja koji govori da nečega ne treba biti i osuđuje njihove osobine. Dete koje sluša pounutareni glas roditelja oseća krivicu, stid, tugu, bol ili neki drugi sličan osećaj zbog onoga što u njemu postoji, a roditelj to ne može prihvatiti.

Kada deca iz naših primera odrastu, ona u sebi nose pounutarnjene glasove svojih roditelja u delu svoje ličnosti koji nazivamo super-ego. Svaki put kad osete slabost, teškoće u razumevanju ili grubost, njihov super-ego ih napada unutarnjim glasom ili izazivanjem osećaja stida i neadekvatnosti. Njihov ego, pak, poprima dečje osobine njihove ličnosti i brani se, oseća krivicu, muku, patnju, teskobu...

NAJSREĆNIJA PESMA ZA BEBE: Uspavanka koja u trenutku prekida dečiji plač (VIDEO)...

Ta unutrašnja borba između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude odnosi veliki deo energije svakog odraslog čoveka, čini ga nezadovoljnim i teskobnim zbog unutrašnje želje da se popravi, da konačno postane onaj pravi.

Da stvar postane još komplikovanija, kada deca iz naše priče odrastu i uđu u odnose s drugim ljudima, njihov super-ego neće napadati samo njih, napadaće i ostale ljude s kojima uspostave bilo kakav odnos, a naročito one s kojima su bliski.

Tako oni neće osuđivati samo slabost u sebi, osuđivaće je i u drugima, neće moći prihvatiti svoje, ali ni tuđe poteškoće u razumevanju nekih pojmova, snažno će osuđivati svoj bes kada se u njima pojavi, ali i sve ljude koji se usuđuju otvoreno iskazati ljutnju...

Život koji smo super-egom u sebi ogradili pokušavaćemo na isti način ograditi i ograničiti i drugima.

Postoje tri važne istine o super-egu. Prva je da svaki čovek ima super-ego. To je snažna unutrašnja struktura ličnosti koja je nastajala od najranijeg detinjstva i s kojom smo izuzetno poistovećeni i najčešće čvrsto verujemo da je prava istina koju treba slediti i tako dostići ostvarenje sopstvene ličnosti.

PageBreak

Priče koje isceljuju: kako otkriti i prihvatiti sebe

Druga je istina da je super-ego svakoga čoveka drugačiji. Svaki super-ego na drugačiji način stvara savršenu sliku sveta, života i samoga sebe i tera nas da se toj savršenoj slici približimo. Treća istina o super-egu jeste da nijedan super-ego ne omogućava viđenje sveta i života onakvim kakav on uistinu jeste.

Dr Rejčel Naomi Remen u svojoj knjizi "Priče koje isceljuju" sažela je to na vrlo slikovit način:

„Prema talmudskom učenju, mi ne vidimo stvari onakvima kakve jesu. Vidimo ih onakvima kakvi smo mi. Verovanje je poput sunčanih naočara. Kroz sunčane naočare sve je zeleno. Kad život posmatramo kroz verovanje, teško sami sebe možemo uveriti da ono što vidimo nije stvarno. Da bismo shvatili šta je stvarno, moramo se prisetiti da nosimo sunčane naočare te da ih treba skinuti. Jedan od velikih trenutaka u životu jeste onaj kad prvi put shvatimo da ih imamo. Sloboda nam je tada vrlo blizu."

10 najčešćih grešaka modernih roditelja: dete NE MORA da bude neprekidno srećno...

Ista autorka nastavlja: „Jedna od najdramatičnijih manifestacija životne snage vidljiva je u svetu biljaka. Kad su vremena teška i nema onoga što je potrebno za cvetanje, određene se biljke pretvaraju u spore. One potisnu i ograde vlastitu životnu snagu kako bi mogle da opstanu. To je delotvorna strategija. Spore stare hiljade godina prerasle su u biljke kad su uslovi postali povoljni.

Kad ih nitko ne prihvata, deca stvaraju spore. U okruženju koje ne prihvata njihovu jedinstvenost, kad ih prosuđuju, kad ih kritikuju ili pohvalom oblikuju u ono što se od njih traži, a ne podržava se ono što zaista jesu, deca potiskuju delove sebe koji nisu voljeni. Ljudi se u mladosti mogu pretvoriti u spore i ostati u tom stanju veći deo života. Ali spore su strategija preživljavanja, a ne način življenja."

Dr Rejčel Naomi Remen radila je niz godina kao duhovni terapeut s bolesnicima obolelima od raka. Mnogi njeni pacijenti su, tokom rada s njom, otkrili da je uzrok njihove bolesti bio u odbacivanju nekih delova sopstvene ličnosti, čime su oslabili svoju životnu snagu i omogućili bolesti da se razvije.

Kad ne prihvatamo sebe kao celinu, kad ne dopuštamo da naši ponekad potpuno suprotni delovi zajedno u nama postoje, mi slabimo svoju životnu energiju. Drugim rečima, ako naš super-ego postane previše glasan i snažan, naša životna energija utihne i tada može postati teško čak i preživeti.

Je li moguće izići iz začaranog kruga super-ega? Da li je moguće suprotstaviti se unutrašnjim glasovima koji od nas zahtevaju da budemo ovakvi, a ne budemo onakvi, da činimo uvek ovako, a nikada onako, koji nas još od detinjstva samo osuđuju i postiđuju kad se usudimo da učinimo nešto što nam brane? Jeste, ali to zahteva predanu vežbu i hrabrost.

Avikal Emil Konstantino, autor knjige "Slobodan da budeš što jesi" (Freedom to be Yourself) pokazuje nam kako možemo postati svesni svog super-ega, kako možemo prepoznati njegove zamke i postupno se oslobađati njegovih negativnih uticaja na naš život. U brojnim vežbama opisanim u knjizi autor nas direktno upućuje kako upoznati ovu negativnu unutrašnju strukturu i boriti se s njom.

Naravno, nije dovoljno pročitati knjigu da bismo se ove strukture oslobodili. Potrebno je meditirati, vežbati i raditi s iskusnim voditeljima da bismo specifičnosti svojeg super-ega prepoznali, oslobodili se njegovog uticaja i vratili sebi sopstvenu energiju i snagu od koje smo se odvojili. Kako izgleda jedan trenutak dubokog uvida i iskoraka iz vlastitog super-ega dr Remen opisuje rečima svog pacijenta:

„Šokiran sam jutrošnjim otkrićem u meditaciji. Osetio sam jednostavno da sam ja Ja i nakon toga duboki mir i prihvatanje. Otkrio sam da sam ja jedini Ja koji postoji, ja sam jedini od svoje vrste. I nisam sam u tome. Svi ljudi su jedino Ja koje postoji. Svaki je čovek neponovljivi primerak svoje vrste. I ne postoji niko poput njega.

Mislim da je to ključ svega - saučešća, dobrote, vere u život, misterija. Istinski i nepreuveličan osećaj važnosti i samovrednovanja. Veći deo života proveo sam uspoređujući se s drugim muškarcima. Jesu li ispred mene u Forbsu? Sede li u moćnijim upravnim odborima? Jesu li pametniji? Seksepilniji? Imaju li više kose? I sve to vreme sve sam stvari i sebe samo posmatrao na takav način. Ali ja nisam jedan od motora koje proizvodi moja fabrika u stotinama i hiljadama primeraka. Ja sam ručni rad. Jedinstven. Nesavršen, ali kreativnije delo od svih savršenih tehnoloških proizvoda."

Budući da je svako od nas jedini primerak svoje vrste, uzaludno je upoređivati se i takmičiti se da bismo jednom, možda, zadovoljili sliku savršenog sebe kakvu nam nameće vlastiti super-ego. Kad se oslobodimo zahteva super-ega, možemo doživeti duboko poštovanje prema svojoj jedinstvenosti koja ne isključuje ni jedan jedini delić nas. Otkrivanjem i prihvatanjem svih svojih delova, možemo se osloboditi potrebe da budemo savršeni i umesto toga postati celoviti, jedinstveni i duhovno snažni.

Izvor: Sensa klub