Nakon kontinuiranog i intenzivnog rada obično očekujemo rezultat, ostvarenje cilja, uspeh. Ako logično razmišljamo dosledno ulaganje će doneti određene dobitke. Međutim, naš iracionalni deo nas sprečava da održimo ovaj logičan sled stvari.
Jedan od faktora koji će nas sputati na našem putu da ostvarimo ciljeve i postignemo uspeh jeste naš iracionalni strah od neuspeha ili uspeha. Strah od neuspeha je nešto što nam je više poznato i približnije svakodnevnom iskustvu dok nam strah od uspeha zvuči dosta kontraintuitivno jer priznaćete - ko bi se još plašio uspeha? Često se oba ova straha prepliću pa nije jasno koji je trenutno "na sceni". U ovom tekstu će biti prikazane sličnosti i razlike između ova dva straha i posledice njihovog održavanja na postizanje željenih rezultata.
Iako naslov teksta usmerava fokus na razlike između dve vrste straha, za početak ćemo ukazati na njihove sličnosti. Prvo, zajedničko je da kao emotivnu komponentu imamo strah odnosno anksioznost iza koje stoji iracionalno uverenje tipa "Ako padnem na ispitu, drugi će misliti da sam glup/nesposoban" ili "Ako položim ispit i to još sa viskom ocenom drugi će misliti da sam nešto posebno a ja to nisam". Drugo, u oba slučaja karakteristično ponašanje je nepreuzimanje rizika, odnosno - osoba ide putanjom koja joj je poznata. Na primer, kada je u pitanju strah od neuspeha, osoba iako je učila neće izaći na ispit jer smatra da to nije dovoljno, dok će osoba koja se plaši uspeha naučiti taman toliko da to bude dovoljno za prolaz i mozda nešto više ali neće iako je sposobna da preskoči taj "optimalni nivo".Treće, veoma je bitno kakav utisak osoba ostavlja na druge ljude, šta će drugi ljudi misliti, kako će je proceniti te je često prisutno i osećanje stida.
Nemoguće je uvek izbeći greške
Kao što je navedeno, strah od neuspeha je nešto sa čime se skoro svaka osoba susreće kroz svoj životni razvoj. Uspeh je nešto što društvo i pojedinci koji ga čine favorizuju -biti uspešan u školi, na poslu, u sportu, u socijalnim odnosima i sl. je svakako poželjno. Osobe koje imaju strah od neuspeha obično sebe procenjuju kao manje vredne ako nešto ne postignu. Sa druge strane, one postavljaju visoke perfekcionističke ciljeve kojima teže i ako nisu sigurne da su dale sto odsto od sebe, izbegavaće situacije u kojima treba da prezentuju svoj rad. Perfekcionizmom pokušavaju da sebe osiguraju od bilo kakve greške, što je unapred nemoguća misija. Ove osobe zapravo teže ka uspehu, ali je problem što ga izjednačavaju sa sopstvenom vrednošću - kada postignem uspeh, ja vredim i percepiram sebe kao sposobnog; u suprotnom, ja sam gubitnik.
Osobe koje imaju strah od uspeha zapravo na uspeh gledaju kao na nešto što je posebno, rezervisano za druge, nešto što donosi odgovornost jer se mora održavati, nešto što će ih izdvojiti iz mase i izložiti procenama drugih (makar one bile i pozitivne). Obično ove osobe sebe potcenjuju a uspeh precenjuju i, ako im se dogodi, pripisuju ga nekom spoljašnjem faktoru (sreći, višoj sili) a ne sopstvenim sposobnostima. Hodanje po putanji gde postoje padovi i gde se postižu prosečni ili zadovoljavajući rezultati za ove osobe pretstavlja sigurnu zonu kretanja, svako iskoračivanje iz te zone je ulaženje u nepoznato i "za druge" rezervisano područje. Ovde je važno shvatiti da uspeh nije samo za "posebne" već da je jednako dostupan svima koji se dovoljno zalažu i imaju određene sposobnosti/talente.
Da zaključimo: suština je u našoj percepciji uspeha i neuspeha. Ni jedna ni druga kategorija ne treba da se uzima kao suviše značajna i trajna. Uspeh kao i neuspeh su odraz trenunutka, jednako se mogu i ne moraju dogoditi i sledeći put u zavisnosti od naših ulaganja, sposobnosti i nekih spoljašnjih činilaca i mogu biti podjednako korisni.
Izvor: Vaš psiholog