Suprotno verovanju većine roditelja, što su manje zabrinuti za dobrobit deteta, to će detetu biti bolje, jer će u odsustvu negativnih nagađanja i zabrinutosti mnogo pre početi da gravitira ka vlastitoj usaglašenosti – kažu Ester i Jerry Hicks u knjizi Vrtlog (The Vortex). Prenosimo vam njihov drugačiji pogled na roditeljstvo (i zakon privlačenja) i kako kreativno pozitivni mogu biti odnosi dete-roditelj u svetu suprotnosti.

Najbolja stvar koju roditelj može da učini za dete jeste da shvati da je to dete, dok je još sasvim malo i naizgled zavisno u početku, zapravo moćni kreator koji je došao u ovo fizičko okruženje sa velikom željom, ciljem i sposobnošću. Najbolja stvar koju roditelj može da učini za dete jeste da traga za dokazima o briljantnosti, da obraća pažnju samo na detetove pozitivne aspekte. Dete će imati najveću korist od roditelja ako ovaj utiče na njega da sluša svoj unutrašnji sistem upravljanja.

Deca nisu došla u ovu vremensko-prostornu stvarnost sa namerom da dobiju savršene roditelje. Kad smo već ovde, stupamo u međusobne odnose jedni sa drugima i na vlastitoj koži osećamo nesklad koji je često posledica međuljudskih odnosa, dešava se da krivimo druge zbog onoga što osećamo ili zbog pravca u kome ide naš život. Ali iz naše nefizične perspektive, mi savršeno dobro shvatamo da uticaj onih koji nas okružuju ne mora negativno da utiče na naše iskustvo. Niko od nas pre rođenja nije tražio savršeno okruženje u kome će se roditi.

Većina roditelja želi najbolje svojoj deci i postoje mnoga različita mišljenja o tome šta je najbolje obezbediti svojoj deci. Najbolja stvar koju možete ponuditi svom detetu jeste jasan primer nekoga ko stremi da se usaglasi sa izvorom u sebi i da pokaže, na vlastitom primeru, kako efikasno koristi svoj sistem emocionalnog upravljanja.

Najveću neprijatnost izaziva, kako za roditelja, tako i za dete, to što roditelj ne uviđa unutrašnju mudrost svog deteta i njegov cilj. A razlog zbog koga roditelj to ne uviđa kod svog deteta leži u tome što on to ne uviđa ni kod sebe. Drugim rečima, ako roditelj smatra da je svet pun pretećih, opasnih, neprijatnih stvari i oseća da mora da zaštiti dete i u susretu sa svim stvarima je na oprezu, on tada nije usaglašen sa pravim razumevanjem stvari i ne shvata kolika je njegova moć. U takvim uslovima, on navodi dete da takođe bude oprezno.

Dok, međutim, roditelj koji shvata vrednost vlastitog sistema emocionalnog upravljanja, koji se prvo usaglasi sa vlastitom širom perspektivom, koji razume prirodu stvaralačkog vrtloga energije, koji deluje u njegovu korist i čiji je prioritet da bude usaglašen sa onim ko je on stvarno, takav roditelj može da utiče na svoje dete da potraži vlastito upravljanje.

Razlog zbog koga mnogi krive svoje roditelje za vlastiti neuspeh ili nesreću leži u tome što su ih roditelji naučili da od njih očekuju da njima upravljaju ili da im pružaju podršku. Čak ni najdobronamerniji roditelj ne može zameniti upravljanje i podršku koji dolaze iznutra. Ali postoji tu još nešto.

Kad se roditelj umeša u taj proces i počne da vas ubeđuje kako uopšte nije važno šta vi osećate, da treba da odbacite ono što vam osećanja govore i da je zapravo jedino važno da prihvatite mišljenja, pravila i uverenja koja vam nameću roditelji, nije čudo što se u vama sve pobudi protiv toga. Ta unutrašnja pobuna će se nastaviti sve dok se namerno i svesno ne usaglasite sa onim ko ste vi stvarno.

PageBreak

Perspektiva savršenog roditelja
Shutterstock iz_perspektive_savrsenog_roditelja_2

Posledice gubitka slobode

Najbolje što roditelj može da učini za svoje dete jeste da odustane od pokušaja da kontroliše detetovo ponašanje i misli i da podstiče detetovu svest o vlastitom depozitu upravljanja, svom stvaralačkom vrtlogu i sistemu emocionalnog upravljanja. Roditelj jedino može da utiče na dete da shvati te stvari ako ih i sam razume u potpunosti.

Dete ili roditelj oseća prazninu straha, besa, razočaranja ili zlovolje samo kad vibraciono ne dopušta povezanost sa proširenim bićem koje je postalo. Ta negativna osećanja pokazuju da je primetilo gubitak slobode, a osećanje da nije slobodno uvek je posledica nedopuštanja da ono ko ste vi postali postane aktivno u vama u tom trenutku.

Zanimljivo je da je roditeljski pristup za koji se većina roditelja opredeljuje – posmatranje sveta, procenjivanje komponenti, razlučivanje ispravnog i pogrešnog, sortiranje svega toga na gomile i zatim odvraćanje deteta od neželjenog – upravo suprotan od namera kako roditelja tako i deteta u trenutku dolaska u ovo fizičko iskustvo.

Najvredniji i najradosniji roditeljski pristup bi bio sledeći:

Shvatam da je moje dete moćni kreator koji je došao u ovo fizičko okruženje, isto kao i ja, da stekne divno iskustvo. Moje dete će imati priliku da upozna sve suprotnosti života i odabere ono što želi. Svaki put kad moje dete doživi nešto što pojačava njegovu svest o tome šta ne želi, iz njega će se širiti vibracioni zahtev za onim što je tome suprotno, i biće zadržan za njega, u njegovoj vibracionoj stvarnosti, u njegovom stvaralačkom vrtlogu. I dok on obraća pažnju na to što mu govori sistem emocionalnog upravljanja u njemu i traga za mislima od kojih će se najbolje osećati, ono će gravitirati ka usaglašenosti sa onim što je postalo i upoznaće u potpunosti ko je. Tokom celog tog procesa, biće zadovoljno što stvara vlastitu stvarnost. A ja kao njegov roditelj u potpunosti ću ga podržavati u njegovom nastajanju.