Kako prenosimo svoje emocije

Sigurno ste to doživeli: neko uđe u prostoriju, a u njoj kao da se svetlo pojača. I svi prisutni osećaju kako im se energija i raspoloženje dižu. Neznanac vam se nasmeši u prodavnici i vama kao da porastu krila. A nakon razgovora s potištenim prijateljem izgubite volju za bilo čime.

„Koliko je nečija emocija zarazna, zavisi od izražajnosti osobe koja tu emociju proživljava. Što je neko izražajniji u iskazivanju emocija, veći su izgledi da će okolina poprimiti isti izraz i doživeti tu emociju”, izneo je u svom istraživanju John Cacioppo, profesor psihijatrije sa Univerziteta u Chicagu.

Dok su neki ljudi sposobniji zaraziti druge svojim emocijama, ugodnim ili neugodnim, drugi su skloniji preuzimati tuđa duševna stanja. Ljudi koji su izražajniji i čije su emocije uočljivije na licu, držanju, gestovima i govoru snažnije prenose svoja stanja na okolinu. Dok oni sa jačim unutrašnjim reakcijama, imaju ubrzani puls, mučninu ili grč u želucu, i ako spolja deluju hladno, lakše će prihvatati tuđe emocije nego prenositi svoje. „Emocionalna zaraza događa se u deliću sekunde. Verovatno i ne znate šta vam se dogodilo, samo se nakon susreta sa nekim osećate drugačije nego pre”, kaže Elaine Hatfield, profesorka psihologije Univerziteta na Havajima, koja je o širenju emocija napisala i knjigu nazvanu upravo Emotional Contagion (Emocionalna zaraza).

Hoće li nečije raspoloženje uticati na vas duboko, površno ili nikako, zavisi od vašeg preovladavajućeg raspoloženja i organizacije vašeg mozga. Ako neko ima genetsku predispoziciju za dobro raspoloženje i okružen je vedrim ljudima, i sam će postati srećniji; ko je podložniji depresiji i nalazi se u blizini potištenih i tužnih ljudi, i sam će potonuti.

Takođe, što nam je osoba bliža, uticaj njenog raspoloženja na nas biće veći. Na primer, ako jedan supružnik ima bipolarni poremećaj ili depresiju, njegov partner ima 40 posto veći rizik od proseka da „zaradi” depresiju... Istraživanja su pokazala da i cimeri u studentskim domovima u većoj meri oboljevaju od depresije ako im se cimer razboleo.PageBreak

Ogledalo u našem mozgu

Psihijatri nisu saglasni oko toga preko kojih se mehanizama šire emocije. Jedni tvrde da se, na primer, depresija širi putem stresa kojem je izložen onaj ko živi blizu depresivca. Drugi smatraju da postoje još prefinjeniji mehanizmi.

„Ljudi su skloni nesvesnom oponašanju tuđih izraza lica. Onaj ko oponaša nečije izraze može i sam razviti duševno stanje u kome se nalazi dotična osoba”, kaže Igor Galynker, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Alberta Einsteina u New Yorku. U nekoliko studija utvrđeno je da mozak sisara poseduje skup tzv. Ogledalnih neurona koji se aktiviraju prilikom opažanja radnji i emocija drugih ljudi, pa i razvijenijih životinja. Među istraživačima koji su se posvetili tom fenomenu su Šveđani sa Univerziteta u Uppsali, koji su dobrovoljcima po 30 milisekundi puštali fotografije srećnih i ljutitih lica. Nijedan dobrovoljac nije bio svestan kakva mu je fotografija u kom trenutku prikazana, ali mozak je registrovao svaki prizor i slao odgovarajući nervni impuls mišićima lica: nakon svake fotografije posmatraču je zatitrao određeni skup facijalnih mišića, stvarajući upravo onaj izraz lica koji odgovara prikazanoj emociji. Sve to se ne završava na mišićnim pokretima. Primanje potištene ili prestrašene grimase zavarava mozak inače dobro raspoloženih ljudi i aktivira moždane centre koji regulišu potištenost i strah.

I veštački osmeh vredi

Znajući za pojavu slučajne osećajne mimikrije, stručnjaci savetuju da obratimo pažnju na vlastite izraze lica, držanje i gestikulaciju. Izbegavanjem telesnog držanja i grimasa svojstvenih stanju potištenosti donekle se možemo zaštititi od upadanja u mračno raspoloženje. Dakle, i dok sedite i dok stojite ili hodate, držite se uspravno, a lice razvucite u osmeh. Vaš će mozak to protumačiti kao signal da ste doživeli nešto ugodno iako se to zaista nije dogodilo. Ako vas je strah da će vas zbog „kreveljenja” neko proglasiti čudakom, nameštajte osmeh samo kad ste sami.

Uspostavljanje poželjnog držanja tela i izraza lica nije uvek dovoljno za odbranu od neželjenih emocija. Istraživanja u kojima je ispitanicima snimana moždana aktivnost dok su im pokazivane slike nasmešnijih i namrštenih lica pokazala su da se delovi mozga odgovorni za srećne, tužne i osećaje teskobe automatski aktiviraju. A tada i sami doživljavamo emociju za koju je taj deo mozga zadužen. Ta pojava zove se empatija, što doslovno znači prilagodljivost na tuđe duševno stanje, sposobnost ne samo prepoznavanja tuđih osećaja i raspoloženja nego i doživljavanje tih duševnih stanja. A to se odvija uglavnom nezavisno od naše volje.

PageBreak

Oprezno s patnjom

Mogli biste zaključiti da je vedre i tužne emocije jednako lako preneti okolini, ali nije baš tako. Ako ste veoma pozitivni u društvu ozbiljno potištene ili zabrinute osobe, verovatnije je da ćete je dodatno ozlojediti. Nečija neobuzdana sreća na onoga ko pati ima jednak uticaj kakav bi na gladnog imao prizor ljudi koji se goste na banketu. Dok će ljudi u neutralnom ili dobrom raspoloženju uvek povoljno reagovati na prisutnost nekog srećnog i veselog, nesrećan će postati još nesrećniji ako mu neko nameće svoje pozitivne emocije.

Znači li to da, kako savetuju neki nepromišljeni popularni psiholozi, treba izbegavati depresivne i napete ljude? To nikako. Jednako bi „humano” bilo savetovati izbegavanje ljudi koji šepaju, kreću se u kolicima ili imaju akne. Jedino opravdanje za udaljavanje od ljudi koji imaju teške emocionalne patnje jeste da i sami bolujete od ozbiljne depresije ili anksioznosti. U takvom stanju verovatno ne biste mogli pomoći drugima, a vaša bi se duševna patnja produbila.

Ispravan način komunikacije sa nekim ko pati od duševne boli zahteva savladavanje posebne tehnike. Potrebno je povezati se s depresivnom osobom na nemom emotivnom nivou, poručiti joj da razumete njeno stanje i da sa njom saosećate. Tek nakon toga možete polako pokazivati bolje raspoloženje i nuditi ohrabrenje i optimizam, prateći sledi li vas sagovornik ili ne. Malo više slobode smete sebi dopustiti ako imate istinski komičarski dar. Christopher Reeve, najpoznatiji filmski Superman, pripisao je svoj duševni oporavak tokom mukotrpne rehabilitacije od preloma karlice 1995. prijatelju glumcu Robinu Williamsu. Poznati komičar je u bolesničkoj sobi izvodio humorističke skečeve posebno pripremljene za Reevea.

„U izuzetno teškom trenutku, vrata moje sobe su se širom otvorila, a kroz njih je upao zdepasti tip s naočarima, obučen u bolničarsku uniformu. Govoreći s ruskim naglaskom, čovek je rekao da je došao da mi izmasira stopala i namaže kurje oko čudotvornom mašću”, napisao je Reeve u memoarima. Bio je to Robin koji je izvodio svoju ulogu iz jedne komedije. „Prvi put od nesreće sam se nasmejao”, napisao je Reeve. „Moj stari prijatelj mi je pomogao da shvatim da će stvari sa mnom, ovako ili onako, biti u redu.”