Saznajte da li je ljubomora vid iskazivanja ljubavi: šta je pravi znak privrženosti partneru

Moćhronične ljubomore ne treba podcenjivati. Ispoljava se u sposobnosti da partnersku vezu, od negujućeg pretvori u toksični odnos, a u nekim slučajevima bude i uzrok partnerskog nasilja. Ulaskom u previše kontrolišuće ponašanje, oba partnera prolaze kroz mučenje, što vezu može dovesti do potpunog kraha, bez obzira na njenu istoriju. Iz ovoga se može zaključiti da je opšta zabluda poistovećivanje ljubomore sa znakom privrženosti i ljubavi prema partneru.

Identifikovana su provocirajuća ponašanja partnera koja se odnose na razmenu emocija sa drugim osobama, kao i provocirajuće karakteristike osobe koju ljubomorni partner doživljava kao rivala. Ponašanja koja su vezana za društvene mreže (praćenje, pregledanje dopisivanja, takozvano “njuškanje” po profilima) izraženije je kod osoba čiji partneri ne dele dovoljno intimnih informacija sa svojim partnerima, gde već postoji nedostatak emocionalne razmene.

Kako je već istaknuto da ljubomora nema veze sa ljubavlju prema partneru, istraživanja navode neke od značajnih faktora za pojavu i održavanje ljubomore, a u svakom od njih se može pronaći deo nesigurnosti u sebe, sopstvenu ličnost. Izdvojeni su nisko samopoštovanje, neuroticizam (kao tendencija osobe da često deluje emocionalno nestabilno, ćudljivo ili anksiozno), osećanje nesigurnosti, osećanje preterane zavisnosti od partnera, osećanje neadekvatnosti u partnerskom odnosu (nisam dovoljno dobar/dobra, on/ona su previše dobri za mene), kao i stil emocionalnog vezivanja koji nosi nesigurnost da će osoba biti ostavljena ukoliko ne voli “dovoljno” svog partnera.

Nasuprot uverenju o niskoj sopstvenoj vrednosti, ljubomora se može ispoljavati u sklopu previsoke, često narcističke slike o sebi (više o narcističkoj ličnosti možete pročitati ovde). Uprkos visoke slike o sebi, postoji doza cinizma u odnosu na svet oko njih i uverenje da svi varaju. Zapravo, oni sami su veoma skloni prevarama, istovremeno ne verujući osobama kod kojih uoče slične karakteristike ličnosti kao kod sebe. U vezama, posmatrajući druge kao objekte, razvijaju ideju da objekat takođe može biti ukraden. Skloni su visoko kontrolišućem ponašanju koje je usmereno na to sa kim se partner čuje, druži, šta će obući, jesti… Izmeštajući problem u drugu osobu, uz slepilo na sopstveno ponašanje, u ovakvim vezama još je viši stepen rizika od nasilja.

Loša ljubavna navika koja uzrokuje preljubu: evo kako da sačuvate vernost u vezi ili braku

Poverenje se smatra osnovom za razvoj zdravog, sigurnog i zadovoljavajućeg partnerskog odnosa. Kada je reč o poverenju, izdvajaju se tri komponente: procena partnera kao pouzdane i predvidive osobe, uverenje da partner deli zabrinutost kada postoji potreba i da će na nju adekvatno odgovoriti, kao i osećanje poverenja u snage partnerskog odnosa. U samoj suštini, poverenje da partner čini sve u najboljem interesu drugog partnera i veze, visoko je vrednovana karakteristika zdravog partnerskog odnosa.

Manjak poverenja u partnerskim vezama obično se povezuje sa negativnim ishodima same veze, do kojih dolazi kroz viši nivo negativnih reakcija na svakodnevne konfliktne situacije. Partneri koji osećaju manjak poverenja, teže da vrše svakodnevne procene podrške koju dobijaju od partnera. Ovo je veoma opterećujuće iskustvo, koje samu osobu izmešta u ulogu policajca, ili progonitelja, čime prestaje da se bavi stvarima koje su od ličnog značaja. Osoba procenjuje druge osobe kao nekoga na koga ne može računati, ne sme se osloniti. Ovakvo viđenje drugih unosi se iz hroničnog straha od odbacivanja (više o strahu od odbacivanja pročitajte ovde). Osim stalnog nadgledanja i praćenja veze i partnera, postoji mišljenje zasnovano na katastrofiranju budućnosti.

Zdrava veza ne može opstati u okrilju tiranije hronične ljubomore, čiji zatočenici postaju oba partnera. Kada osoba zaslužuje poverenje, a ipak ga ne dobija, kada je konstantno pod optužbama da je neiskrena, kada je konstantno špijunirana, kao da je na uslovnoj osudi, smisao zajedništva i prave intimnosti polako nestaju. Bez adekvatne stručne pomoći, hronična ljubomora može dovesti do nasilja u intimnim vezama, kao jedne od najštetnijih i najopasnijih posledica.

Ljubomora je u svojoj suštini vrsta poremećaja imaginacije. Kada se osećanje ljubomore javi, najkorisnije je najpre ugasiti vatru koju izaziva, a zatim se pozabaviti i mislima koje dovode do ovakvih osećanja. Razlog za ovo je često impulsivno reagovanje. Kao što je već navedeno, faktori koji se dovode u vezu sa ljubomorom povezani su sa osobom koja je oseća, te je najkorisnije raditi na sebi kroz psihoterapijski rad kako bi se pogrešna uverenja o sebi menjala.

Ekstremizam u mislima koje osoba ima dovode do toga da se sve posmatra kao apsolutna istina, jer osoba tako misli. Na primer, česte su misli sve će biti izgubljeno, svi će me ostaviti, svi će me lagati, a da realni dokazi ne postoje. Osoba se zapravo ni ne bavi ispitivanjem dokaza, jer kada bi se bavila, u njihovom nedostatku naišla bi na odbacianje ovih ekstremnih, apsolutističkih misli. Mašta ima snažan uticaj na realnost, ali istovremeno nema dokaze u realnosti.

Mapiranje ponašanja koja proizilaze iz ljubomore, a koja su izrazito destruktivna za vezu, takođe može biti od koristi. Stavljanje na “dijetu” sa uočenim nekorisnim obrascima (npr. nema kontrolisanja naloga na društvenim mrežama) daje prostora partnerima da ponovo razvijaju uzajamno poverenje. Iznad svega, otvoren razgovor o osećanjima, negovanje odnosa povrenja sa partnerom i rad na sebi uz stručnu pomoć mogu biti pravi put ka izbacivanju ljubomore, koja je svojim prisustvom treći partner u vezi.

Izvor: Vaš psiholog