3 najčešće roditeljske greške: kako kod deteta uspostaviti disciplinu na pravi način

Roditeljstvo je težak posao. Čak i onda kad sve ide „po planu”. A onda kada baš i n ide, deluje kao nemoguća misija. Oni roditelji koji su odarbali teži put – put nežnijeg roditeljstva i pozitivne discipline, često dođu u situaciju da „sagore”. To su roditelji koji baš i ne daju sebi oduška vičući na decu onda kada im se čini da su prevršila svaku meru. Oni se trude da taj bes kanališu a da sa decom razgovaraju mirno.

Često se dešava da se deca loše ponašaju, a disciplinske metode roditelja ne daju nikakve rezultate zbog toga što ponašanje koje roditelj očekuju od deteta nije u skladu sa njegovim uzrastom. Jednostavno nije razumno očekivati od dvogodišnjaka da nema ispade besa, od trogodišnjaka da ne izgube strpljenje i ne udare ili ujedu brata ili sestru. Ni od četvorogodišnjaka da ume da deli, od sedmogodišnjaka da mu soba bude uredna ili od tinejdžera da nikad ne podiže glas i ne lupa vratima. Ako bilo šta od toga očekujete, onda ste na pogrešnom putu. To nikako ne znači da su ovakva ponašanja kod dece u pomenutim uzrastima dobra i prihvatljiva. Nisu. Ali deca nisu odrasli, a ni odrasli nisu baš savršeni.

Svi imamo loše dane, dane kada smo grubi, kada nemamo strpljenja, kada kažemo nešto što ne mislimo, kada se posvađamo bez pravog razloga, kada nam soba nije baš uredna. Jednostavno nije realno od dece očekivati da nemaju takve dane ili takva osećanja. A još je manje realno od njih očekivati da se ponašaju kao odrasli i prate očekivanja i raspoloženja roditelja. Spustite malo lestvicu. Pokušajte da razumete da se vaše dete ne ponaša loše da bi vas izbacilo iz takta, već jednostavno radi ono najbolje što ume sa svojim osećanjima i nivoom neurološkog razvoja na kom se nalazi. Oni tako i toliko umeju. Da bi naučili više, to moraju VIDETI od vas.

Misija „popravljanja”

Roditelji, naravno, teže da poprave ona ponašanja kod dece koja smatraju pogrešnim. Žele da nauče bebu da prestane da baca hranu, a trogodišnjaka da ne dira skupe figurice koje stoje za ukras. Traže načine da trogodišnjak prestane da sve što mu padne pod ruku koristi kao loptu i da zaustave neprestane svađe između dece. Svaki put kada im to ne uspe, roditelji veruju da su im disciplinske metode omanule.

Potrebno je da se nekako distanciramo od te potrebe da baš sve popravimo. Ponekad, zapravo često, neke stvari se ne mogu popravljati. Ljudska ponašanja, a naročito kod malih ljudi, nisu crno-bela, već upravo siva. Najlepše bi bilo da možemo sve loše što se dešava, sve ružne situacije ili neadekvatna ponašanja da jednostavno obrišemo, zaključamo u neku fioku i bacimo ključ. Ali to tako ne funkcioniše. Život nije jednostavan, već komplikovan, haotičan i nesavršen.

Zato umesto što tako očajnički nešto pokušavate kod svog deteta da promenite i postavljate sebi pitanje: „kako ovo da popravim”, zapitajte se: „Jesu li moja očekivanja realna? Da li mogu da očekujem da on to ponašanje sad iskontroliše? Ili bi trebalo da iskoristim to što sam u ovoj priči ja odrasla osoba, pa da mu skrenem pažnju umesto što pokušavam da popravim?”

PageBreak

Niko nema neograničenu količinu strpljenja

Prebacivanje sa načina razmišljanja kako da „popravite” dete, na način razmišljanja kako da promenite okolnosti i iskoristite to što ste vi u celoj priči odrasla osoba, pomoći će da stvari drugačije sagledate. Bebu ne možete sprečiti da sa stolice za hranjenje baca hranu na pod. Ali, možete nabaviti podmetač koji će olakšati čišćenje i spustiti bebu na podmetač umesto u stolicu. Ne treba da očekujete od trogodišnjaka da ne dira skupe figurice. Bolje rešenje je da te figurice izmestite van njegovog dohvata.

Kad disciplinske mere ne daju rezultat, umesto popravljanja deteta, popravite okolnosti. Zato ste vi odrasla osoba, a dete je – dete.

Navodne neuspehe shvatate lično

Reći ću nešto što ste sigurno već znali, ali na šta se svakog dana treba podsećati. Savršen roditelj ne postoji! Svi greše. Niko nije smiren uvek i u svakoj situaciji. Niko nema neograničenu količinu strpljenja. Zato prestanite da sve shvatate lično i osuđujete sebe. U većini slučajeva zapravo i nije do vas. Nije do toga kako se ponašate, kako ste do sad vaspitavali dete, koje ste disciplinske metode koristili. Jednostavno je tako kako jeste.

Bez obzira na to da li ste autoritaran roditelj koji primenjuje nagrade i kazne ili nežan roditelj usmeren na izgradnju emotivnih veza i empatije. U svakoj varijanti i vaše dete će nekad imati ispad besa. Ponašaće se onako kako smatrate da ne bi smelo. Jer oni jednostavno tako uče. Imajte na umu da ne vaspitavate dete za danas, za sutra, za sledeću nedelju. Rezultati onoga što radite videće se u godinama i decenijama koje dolaze. Iako nedostatak trenutnih rezultata lako može da obeshrabri, ne znači da su vaši napori uzaludni ili da to što radite nema svrhu.

Drugi problem sa neprekidnim samokritikovanjem je što može dovesti do toga da se osetite demoralisano, a ta griža savesti na neki način samu sebe hrani i čini da sve više zamerate sebi. Zato morate raditi i na sopstvenom samopouzdanju, jer je ono ključ dobrog roditeljstva i davanja dobrog uzora deci.

Kako da to uradite?

Pokušajte da napravite pauzu. Ne pauzu od roditeljstva, pauzu od guglanja, čitanja knjiga, saveta. Zamenite knjige o roditeljstvu nekom dobrom dramom, trilerom ili bilo čim što će vas opustiti. Izbegavajte na društvenim mrežama one savršene mame čija deca su super, koje svakog dana smišljaju nove ideje i aktivnosti i nikada ne greše. Prestanite da analizirate sve što uradite i svaku reč koju izgovorite pred decom. Pokušajte da dopustite poneki propust, da ignorišete neko ponašanje koje vas nervira i samo da se zabavite. Kad se osetite opuštenije i smirenije, vratite se na staro, ali upamtite: spustite lestvicu, ne pokušavajte sve da popravite i ne shvatajte sve lično!

Izvor: Zelena učionica