Spremni da priznamo ili ne, tek - većina nas automatski počne da proučava grupu okupljenih čim uđe u prostoriju punu ljudi. Istog trenutka počinje i poređenje - odmeravamo ko je elegantniji, ko lepši a ko ostavlja utisak snažne ličnosti. "To je automatski proces", objašnjava dr Richard Smith, urednik monografije "Teorija i praktično izučavanje zavisti", objavljene 2008. godine. Poređenje s drugima i zavist prema onima koje procenimo kao bolje i uspešnije po raznim kriterijumima uglavnom se smatra malicionim pojavama, ali treba znati da zavist može biti i benigna po prirodi.
"Zavidela sam prijateljici na profesionalnoj promociji", otkriva dr Julie Exline, psiholog "i naročito me je peklo to što smo nas dve toliko slične da je meni njen uspeh delovao kao nešto dostižno, nešto što i ja zaslužujem. Međutim, kad sam to shvatila, razumela sam i da me manje boli njen uspeh a više činjenica da ja nikako ne uspevam da završim svoj najdraži projekat. A s tim saznanjem, nestalo je i moje zavisti."
Priznanjem osećanja zavidljivosti otvaramo sebi polje rada kojim možemo da izvučemo najbolje, potvrđuje Windy Dryden, profesor psihoterapije s Univerziteta u Londonu i autor knjige "Prevazići zavist". "Uspeh prijateljice postao mi je inspiracija da i ja konačno završim skicu knjige o kojoj sam godinama sanjala", priča Julie. "Tako sam uspela da i u odnosu s njoj uvežbavam ono što budisti nazivaju muditom - traženje radosti u sreći drugih."