Dijalog sa svojim bićem

Osećaj usamljenosti ili potpune napuštenosti često daje težak ton našem raspoloženju onda kada nešto želimo a ne prepoznajemo da nije pravi trenutak da to i dobijemo. U toj situaciji se sada traži naše poverenje da će nam ono što želimo doći, ako nam zaista pripada, da nije potrebno da jurimo za tim ili da se namećemo jer ne verujemo da će naša vrednost, suština ili ono što nosimo u sebi biti spontano prepoznato, odnosno da ćemo se ostvariti na različitim životnim poljima.

Upravo u trenucima sumnje, dobro je biti zahvalan što imamo priliku i prostor da se posvetimo sebi i ne dozvoliti da nas u svoj vrtlog odvuče bilo kakva potreba za nekim ili nečim ne bismo li se osetili naizgled bezbedno, ispunjeno i vredno. Živeći i noseći u sebi program u kome nam je stalno potreban neko ili nešto da bismo osetili ispunjenje, stavljamo se u podređen položaj u odnosu na druge ljude. Kroz brojne kompromise koje zato činimo, stvaramo odličnu podlogu da non-stop izneveravamo svoje biće. Ostavljajući sve ovo iza sebe, sve zahteve koje naš um pred nas postavlja, kao i šta bi trebalo da se desi da bi nam život navodno imao smisla, doći ćemo do svoga mira, a samim tim i do onoga za čim iskreno žudimo.