Znamo da nam kajanje može biti najgori neprijatelj ako se opsesivno brinemo zbog prošlih događaja i pitamo se da li smo mogli da nešto učinimo drugačije, da neku odluku promenimo, da se još sa nekim posavetujemo...

"Zašto nisam... " i "Da sam samo... " predstavljaju tipične početke misli koje nam iscrpljuju vreme i energiju. A najveći broj duhovnih učitelja posavetovao bi nas da se usredsredimo na sadašnjost jer nema načina da vratimo prošlost.

Međutim, jedna zanimljiva studija objavljena 2008. godine u časopisu Američke medicinske biblioteke pokazala je da ljudi vrednuju kajanje daleko iznad drugih osećanja u istraživanju opisanih kao "negativna". Reč je o ljutnji, anksioznosti, strahu, osećaju krivice, tuge, razočaranja, dosade... Kao pozitivne ishode kajanja ispitanici su naveli bolje razumevanje prošlih doživljaja i iskustava, dublji uvid u sopstvenu ličnost i očuvanje harmonije u društvenim odnosima.

Svakako da to zaslužuje još jedno razmišljanje o prirodi kajanja. Kada smo njime preplavljeni, previđamo bilo šta dobro što je možda proizašlo iz odluke ili postupka zbog kojeg se kajemo. Da li to znači da treba slepo bežati od kajanja, da ga treba što pre potisnuti kad ga osetimo?

Čini se da bi upravo to bio postupak za kajanje. Konstantna blokiranost kajanjem nije nipošto poželjna, ali prihvatanje osećaja kajanja u srcu, uz duboku i toplu zahvalnost za to što nam se dešava, uz nežnost i ljubav prema sebi i ljudima oko nas, pružiće nam mogućnost da realističnije procenimo svoje postupke.

U jednoj studiji objavljenoj osamdesetih godina prošlog veka, istraživači su našli da je kajanje druga po učestalosti emocija koja se spominje u svakodnevnom razgovoru. Prva je, pogađate, bila... ljubav.