Kako je moglo biti, šta je moglo drugačije da se desi, šta ste vi mogli drugačije da uradite, kakav bi bio ishod, „šta bi bilo kad bi bilo", sve su to pravi primeri onoga što klinički psiholog Suzan Lešmen naziva „cenjkanjem s prošlošću", a u analizi procesa žaljenja tumači kao jedan od nivoa.

Zašto to radimo i šta je posledica preduge usredsređenosti na takva pitanja? Suzan objašnjava da celokupan niz događaja u životu određuje našu poziciju u sadašnjosti. Bilo da smo nailazili na otvorena ili zatvorena vrata, da smo donosili ispravne ili neispravne odluke, sve to zajedno doprinosi onome šta smo i ko smo danas.

Međutim, kada se nađemo u teškim situacijama, kada "ne znamo" gde se trenutno nalazimo, obično pogledamo u prošlost s kajanjem i žaljenjem za propuštenim prilikama, izgubljenim odnosima i situacijama iz kojih nismo izašli kao pobednici. Važno je da tada shvatimo da, zapravo, žalimo za onim što MI mislimo da BI se dogodilo.

Proces je, bez sumnje, važan jer dok fantaziramo o drugačijem ishodu, mi pokušavamo da promenimo realan doživljaj i time - makar na kratko - predahnemo od bolnog podsećanja na grešku. Ne treba dugo ostati u tom osećaju. Napravili smo izbor kakav smo napravili, postali smo to što smo. U sadašnjosti, realnost je realnost i gubitak je gubitak i ništa u ne može da izmeni to što se sad "cenjkamo" sa sopstvenim postupcima u prošlosti.

Cenjkanje sa prošlošću je, dakle, vrsta prve pomoći i zahvaljujući njoj će nam trenutno biti bolje, ali ako predugo ostanemo na tom stepenu žaljenja, nećemo uspeti da krenemo dalje. A kada to i učinimo, stvarnost će nam izgledati još gora nego što zapravo jeste.