8 faza života: razdoblja novih potencijala i prilika za sreću

Većina ljudi u tridesetim ili četrdesetim godinama oseća neku vrstu izgubljenosti. Dečje snove o tome „šta ću biti kad porastem" zamenili su realni planovi motivisani brigom za egzistenciju. Ideal majčinstva ili očinstva (uza sve slatke i razigrane trenutke) donosi umor i rastrzanost između brojnih obaveza, a tu je i svest o prolaznosti života koja se ogleda u starenju roditelja. Svaka životna faza je zahtevna na svoj način, a izazov je još veći ako nosimo emocionalni teret nastao u prethodnim fazama.

U toj fazi dete pre svega uči da prima, a identitet se strukturira oko uverenja „ja sam ono što mi je dano". Ako dete, sasvim nesvesno, oseća da može imati poverenja u roditelje (osobito u majku) da će biti zbrinuto, nahranjeno i negovano, onda razvija dve vrlo važne vrline koje će mu poslužiti kasnije u životu - nadu i veru. Pritom se ne misli na religioznost nego, kako kaže Erikson, verovanje u dostižnost žarkih želja uprkos mračnim nagonima i besu koji obeležavaju početak postojanja.

Drugim rečima, ako je trauma rođenja, koja se očituje potpunom bespomoćnošću i zavisnošću od roditelja, zalečena pažnjom i ljubavlju, dete razvija osećaj temeljnog poverenja koji mu kasnije, u tridesetim i četrdesetim godinama, omogućuje da se oseća dovoljno sigurnim u svetu i da ima dovoljno vere u ostvarenje svojih potencijala. Ako to poverenje nije imalo priliku da se razvije, u odrasloj dobi nastaju zavisnički odnosi, stvara se osećaj pesimizma i napuštenosti ili se razvija paranoja.

Prvi meseci života zaista su najvažniji. Temeljno poverenje koje u tom razdoblju života ima priliku da se razvije Erikson naziva kamenom temeljcem zdrave ličnosti. Kasnije, odrasla osoba, nedostatak tog temeljnog poverenja pokušava da zaleči na razne načine, što donosi nove životne probleme. Mnoge devojke i žene zbog toga se zaljubljuju i poklanjaju poverenje muškarcima koji toga nisu dostojni. Neki se pak okrenu duhovnosti u kojoj univerzum ima ulogu majke koja ispunjava želje te bezuslovno voli i prihvata. Neki ostanu trajno lakoverni jer uporno traže autoritet kojem bi mogli da veruju.

Svi ti pokušaji kompenzacije vode u razočaranje, ali ipak imaju afirmativnu notu - pokazuju težnju ka ostvarenju poverenja. Iako niko ne voli da se razočara, jednom kada se razne „iluzije poverenja" istroše i osoba sebi dopusti temeljno razočaranje životom (tj. majkom koja je u prvim mesecima bila bogoliki izvor života), tu je prilika za istinsko zalečenje kroz priznavanje, dopuštanje i negovanje svoje ranjivosti umesto kroz traženje „lekovite iluzije" koja samo vodi u novo zaletanje u odnose i situacije koji se iznova završavaju povredom.

U drugoj fazi razvoja, koja traje od osamnaestog meseca do treće godine, roditelji ohrabruju dete da razvija aktivno i autonomno ponašanje, ali ga istovremeno uče i zabranama i ograničenjima. Dete je i dalje vrlo zavisno od njih, ali mu je izuzetno važno da ima vlastitu volju, pa se u ovoj fazi identitet gradi oko uverenja „ja sam ono što hoću". Ako su roditelji suviše kruti i ne vode računa o detetovoj volji, koja je temelj zdravog osećaja moći, ono se oseća poraženo i njime dominiraju stid i sumnja. A ako su roditelji previše popustljivi, dete gubi svaki osećaj srama i sumnje koji su u maloj količini nužni za preispitivanje vlastitih postupaka i dobro prepoznavanje tuđih granica.

PageBreak

Koliko je važno imati slobodu ali i postavljene granice

Ukoliko roditelji dopuštaju da dete u nekim situacijama ima svoju volju i daju mu do znanja da je njegova volja važna, ali mu takođe postavljaju granice i zahtevaju poslušnost u svim situacijama u kojima nije dovoljno zrelo da donosi svoje odluke, kao zalog za budućnost razvijaju se dve nove vrline - volja i samokontrola. Usto, razvija se i hrabrost za sprovođenje vlastite volje, ali sa zdravim obzirom prema drugima - uz empatijsko promišljanje o tome kako će to na njih uticati.

Ako roditelji sistematski zatiru detetovu volju ili mu pak u svemu udovoljavaju, u odraslom dobu, zavisno od temperamenta i ličnosti, to se odražava kao hronična nemoć i izbegavanje, te impulsivnost i opsesivnost. Zato u odraslom dobu neki ljudi neće ni pokušati da ostvare nešto što bi hteli, ili će ulaziti u nerealne projekte nakon kojih će se osećati kao gubitnici.

Neki će pak opsesivno pokušavati da kontrolišu život držeći se naučenih formula ili rituala, jer im to pospešuje osećaj moći, tj. ne izlaže ih osećaju nemoći, a neki će slušati glas otpora i stalno se skrivati, u strahu da se na nov način izlože i tako ponovo osete posramljujući poraz ili duboku bespomoćnost. Međutim, roditeljske greške ne moraju biti sudbonosne. Tokom života moguće je stalno istraživati svoje sposobnosti, testirati ideje u realnosti i malo-pomalo prihvatati okvire i ograničenja koja stvarnost postavlja kako bismo, uprkos sramu, smogli hrabrosti da ostvarimo svoje ciljeve i uđemo u odnose koji donose osećaj važnosti i intime.

Treća razvojna faza traje od treće do šeste godine i karakteriše je povećanje detetove moći nad okolinom, ali i povećanje odgovornosti. Kroz igru i maštu dete je sposobno da menja stvarnost pa se osećaj identiteta strukturira oko ideje „ja sam ono što mogu da zamislim da želim biti". Roditelji koji su detetu dobar autoritet, koji pokazuju razumevanje i podržavaju ga u inicijativama, omogućuju mu da u budućnosti ima osećaj svrhe.

Roditelji koji kažnjavaju svaku detetovu inicijativu stvaraju osećaj krivice koji se kasnije manifestuje kao povučenost. Oni previše popustljivi stvaraju u detetovoj ličnosti crte bezobzirnosti i nemilosrdnosti, što dovodi do razmišljanja „cilj ne bira sredstvo", a kasnije se razvija u antisocijalno i narcisoidno ponašanje. Prevelika povučenost može dovesti do velikih problema u stvaranju intimnosti i ostvarenju životnih ciljeva, a upravo ka tome vodi i narcisoidnost.

Kada je reč o narcisoidnom poremećaju ličnosti, nemogućnošću da uvažavaju druge narcisoidni ljudi uništavaju bliskost. Njihova nerealna slika o vlastitoj moći i važnosti u sukobu s realnošću stalno im stvara nepodnošljiv osećaj nemoći koji eksplodira u „moć" kroz slepu destrukciju, tzv. narcistički bes.

Zdrava inicijativa koja se manifestuje u preduzimljivosti kasnije u životu može da se neguje, ali to nije baš jednostavno ako roditelji nisu pomogli da se ona izgradi od osamnaestog meseca do treće godine života. Zato će nekome, kako bi izašao iz kruga negativnih uverenja koja ga vezuju za potisnuta osećanja, trebati podsticaj i ohrabrenje, a nekomu upravo suprotno - postavljanje granica i sudaranje s okvirima realnosti.

Četvrta faza razvoja traje od šeste do dvanaeste godine. U tom razdoblju kroz učenje za školu razvijaju se marljivost i upornost, a identitet se gradi oko ideje „ja sam ono što učim". Zato je izuzetno važno da roditelj detetu pruži osećaj da je korisno i vredno tako šro će ga nagrađivati za uspehe, puštati da samo testira svoje sposobnosti i učiti ga da je za školske zadatke samo odgovorno.

Preterano štićenje deteta i upoređivanje s drugima vodi ka inferiornosti, a ponekad i nesamostalnosti, što kasnije rezultira osećajem manje vrednosti. Osećaj manje vrednosti nastaje i kod odličnih učenika čiji se uspeh „podrazumeva" i uopšte ne primećuje, ali se zato loše ocene i te kako primećuju, a možda i kažnjavaju.

Osećaj nekompetentnosti kasnije u životu može da stvara velike probleme. Osobe koje u detinjstvu nisu imale priliku da razviju osećaj vlastite vrednosti ponekad dođu do visokih postignuća (akademska karijera, uspesi u sportu i sl.), ali se i dalje osećaju kao prevaranti jer duboko u sebi veruju da nisu kompetentni i da sve te nagrade i priznanja zapravo ne zaslužuju nego su, eto, samo dovoljno dobro odglumili da ih zaslužuju pa su im ljudi poverovali. Neki pak zbog osećaja manje vrednosti neće ništa ni započinjati jer im se čini da što god urade nije dovoljno dobro, da su drugi ionako uvek bolji.

PageBreak

Faza lutanja i stvaranje stabilnog identiteta

Stvaranje osećaja vlastite vrednosti bez dobre podloge u detinjstvu prilično je teško i dugotrajno, jer treba imati snage za izazove odraslog života, a osećaji manje vrednosti i nekompetentnosti su poput virova koji crpe energiju. Međutim, uz hrabrost za izlaženje iz učmale zone sigurnosti, uz stvaranje kruga podrške, po mogućnosti i uz psihoterapijsku pomoć - svakako je moguće.

Razdoblje između dvanaeste i devetnaeste godine ima posebnu ulogu u formiranju identiteta. Adolescenti nisu ni deca ni odrasli i nalaze se u fazi lutanja, nesnalaženja i konflikta s okolinom. Oni žarko žele da ih grupa prihvati, žele da se svide suprotnom polu, a istovremeno im je važno da budu i ostanu „svoji". Glavna pitanja oko kojih se strukturira identitet su „Ko sam ja? Šta mogu? Šta smem? i Kakav treba da postanem?". Kada se dobro razvija, ova faza omogućuje stvaranje stabilnog identiteta koji se temelji na osećaju jedinstvenosti i posebnosti.

U to vreme razvija se vernost, vrlina koju karakteriše težnja prema stabilnim intimnim vezama, prijateljstvu ili ljubav prema nekoj slobodnoj aktivnosti. Kada se ne razvija dobro, ova faza kod adolescenata dovodi do konfuzije identiteta, a manifestuje se kroz osećaj zbunjenosti, strepnje, usamljenosti ili praznine. U odraslom dobu ta konfuzija vodi ka potrazi za idolima, sledbeništvu ili pak stalnom emotivnom „plutanju" ili „svaštarenju", nesnalaženju u životnim ulogama i zbunjenosti zbog oprečnosti između ličnih želja i zahteva okoline.

U odrasloj dobi sva prethodna iskustva imaju određeni uticaj, s tim da neke specifične situacije na videlo izvlače specifične emotivne zastoje. Na primer, ako na poslu šef ne podrži neku vašu inovativnu ideju, možda ćete osećati dečju posramljenost i poraženost kakvu ste osećali kada ste imali tri godine dok vam je otac govorio da mu stalno smetate s glupostima. Ili, recimo, ako krenete na put, misli mogu da vam okupiraju nepotrebne brige i strahovi od katastrofa, a sve zbog pomanjkanja temeljnog poverenja da će sve biti u redu, što proizlazi iz toga da je majka kad ste bili beba često ignorisala vaš plač, pa duboko u sebi nosite poruku da vam, bude li teško, niko neće pomoći.

Ako je jedna životna faza bila posebno teška, ona kasnije u životu može da dominira. Na primer, možete da doktorirate, predajete na fakultetu i stalno izlažete na znanstvenim skupovima da biste se osećali kompetentnim jer su roditelji od vas očekivali da prolazite sa 5,0 i jer su vas stalno u negativnom svetlu upoređivali s vršnjacima. Upravo je akademski svet savršeno polje za stalno urušavanje osećaja kompetentnosti, jer se sve temelji na autoritetima i hijerarhiji pa nikada nema konačne potvrde kompetentnosti.

Ova odrasla dob obuhvata intimnost, produktivnost i mudrost.

Odraslu dob Erikson je podelio na tri faze. Od dvadesete do dvadeset i četvrte idemo ili prema intimnosti (u ljubavnim vezama i prijateljstvima) ili prema izolaciji. Od dvadeset i pete do šezdeset i pete na vagi smo između produktivnosti i stagnacije, a od šezdeset i pete nadalje vreme je konačnog vrednovanja vlastitog života, što rezultira integritetom ili očajem.

Dakle, najpre intimnost, pa produktivnost, pa integritet. Ako smo imali teško detinjstvo, sve će ići mnogo teže jer se sva iskustva stečena u ranijim fazama reflektuju na buduće faze. Međutim, sva iskustva, koliko god bila teška, naša su, jedinstvena, i to prihvatanje u završnici daje osećaj stabilnog identiteta koji se zasniva na doživljaju kontinuiteta između onog što je bilo nekada, onog što je danas i onog što zamišljamo da će tek biti.