Zašto se opiremo, zašto odlažemo i odustajemo od nekih svojih planova? Ključ je u potisnutim osećanjima...
Da li nešto u vama "stane na kočnicu" baš kada krenete u nove pobede? Život bi bio tako jednostavan kad bi sve išlo glatko, kad bi svake večeri u svom dnevnom planeru mogli da stavite upravo onoliko plusića koliko ste imali i planiranih obaveza, kada ne bi bilo odugovlačenja, izbegavanja i osećaja težine koji vas čini tupim ili ukopanim u mestu. Ali, šta je ta unutrašnja težina koja čoveka sabotira u njegovim planovima?
Možda ste osetili otpor prema obavljanju posla? Prema odlasku na porodični ručak? Prema završavanju fakulteta? Možda ste osetili generalni otpor prema životu jer "stalno nešto morate"? Ili prema onome što jako volite i želite - prema pisanju ili slikanju. Šta ako ste osetili otpor prema nečemu što nikako ne možete objasniti sami sebi, recimo prema odlasku na more?
Kada je otpor u pitanju, ništa nije čudno. To je sidro koje se može zakačiti za bilo šta, i nema osobe koja povremeno nije u manjoj ili većoj meri osetila otpor. U pitanju je vrlo snažna poruka iz podsvesti. Ta poruka je vrlo jednostavna. Glasi "ne". Svesno želite da se pokrenete u nekom smeru, ali u sebi kao da imate neko drugo biće koje to ne želi. To "drugo biće" sazdano je od potisnutih osećanja i čini se kao da ima svoju volju. I sve dok ne sagledate širu sliku i ne otkrijete šta ono želi, ne možete otkriti šta vas drži u klinču otpora...
Evo primera. Tea je dvanaest godina studirala stomatologiju i nikako joj nije bilo jasno zašto joj je tako teško da uči, zašto sve odlaže do poslednjeg trenutka i zašto dane provodi pred televizorom gledajući serije.
"To kao da je jače od mene", bilo je jedino objašnjenje koje joj je padalo na pamet, iako nije imala pojma šta je "to" zapravo. Bila je fiksirana na učenje i mislila je da bi, kada bi završila fakultet, svi njeni problemi bili rešeni i nikako nije uspevala da sagleda širu sliku životne situacije u kojoj se našla.
Šira slika izgledala je ovako: nakon fakulteta Tea je trebalo da počne da radi u ordinaciji svog oca, s kojim je imala vrlo težak odnos. Otac je oduvek bio vrlo nametljiv, kontrolisao ju je mnogo, i od malih nogu joj ulivao strah. Biti večiti student za Teu je bilo mnogo lakše nego da počne blisko sarađivati s ocem - i zato su njene emocije birale ostajanje u mestu. Tu je, ipak, bilo sigurnije.
