Ulaganje u obrazovanje svoje dece je uobičajeno ponašanje roditelja širom planete. Ipak, ono što "kyoiku" mame čine uveliko prevazilazi uobičajene standarde. U Japanu se smatra da budućnost dece direktno zavisi od toga da li pohađaju odgovarajuće škole. Ali, s obzirom na to da je zainteresovanost, odnosno, konkurencija za te škole ogromna a prijemni ispiti teški, "kyoiku" mame svoju decu pripremaju za ovaj stres gotovo od dana rođenja.

Naime, dobijanje sigurnog posla u budućnosti, u velikoj meri zavisi od toga da se završi dobar koledž, a upis na koledž zavisi od prijemnog ispita i uspeha u gimnaziji. Uspeh u gimnaziji, pogađate, zavisi od prijemnog ispita i postignutih rezultata u nižoj školi... I tako, sve do dana u vrtiću. Upravo zato najtraženiji vrtići i jesu oni koji u svom programu stavljaju naglasak na ranu stimulaciju, što roditelji "čitaju" kao uslov za razvijanje budućih intelektua­l­nih sposobnosti dece.

Međutim, da bi se dete upisalo u takav vrtić to nije lako i zahteva pripremu. Roditeljima se sugeriše da pomoću nekih stotine časopisa za predškolce, sa zadacima koji po svojoj težini uveliko prevazilaze slične časopise u drugim zemljama sveta, pripremaju dete za upis u vrtić. Zabeleženi su i slučajevi podmićivanja, tj. pokušaji pojedinih roditelja da novcem obezbede pohađanje prestižnog vrtića za svoje dete.

Zbog dugoročnih planova za budućnost dece i opsesivne ambicioznosti "kyoiku" majki, njihova deca trpe veliki pritisak i stres.

Detinjstvo kao simbol smeha, radosti, igre, druženja sa vršnjacima gotovo i da ne postoji. Potpuno je zanemaren individualni razvoj deteta, (njegovi lični afiniteti, vrednosti, želje, snovi), baš kao i emocio­nalni, socijalni, fizički razvoj, kao i sve ono što nije direktno povezano sa uspehom polaganja prijemnih ispita za odgovarajuću školu. Zbog smanjene fizičke aktivnosti, kod dece često dolazi do problema preloma kostiju ili krive kičme, a zbog ignorisanja dečjih potreba, stvaraju se poremećaji pažnje, fobije, zamuckivanje.

Zbog stalnog osećaja da nisu dovoljno dobra jer moraju neprestano da se dokazuju, deca odrastaju sa veoma niskim samopouzdanjem. Ne umeju da se druže, a osećaj ili empatija za drugoga se i ne podstiče. Naprotiv, poznato je da "kyoiku" majka upućuje dete da uči u dnevnoj sobi kako bi u njegovoj sobi bio mrak. Kada detetovi drugovi sa svojim majkama prođu pored njihove kuće i vide mrak, misliće da dete spava a ne da uči. "Kyoiku" majka veruje da će to uticati da ovo drugo dete manje uči, jer se neće osećati ugroženo od strane njenog deteta. Sa ovakvim psihološkim igrama nije moguće razvija­ti empatiju, iskrenu komunikaciju, saradnju, timski duh...

Osim brojnih posledica po dete, ni "kyoiku" majci nije lako. Ona se potpuno identifikuje sa uspehom ili neuspehom deteta, gotovo sasvim gubeći lični identitet. Na primer, one često kupuju po dva primerka istog udžbenika, kako bi mogle da u potpunosti prate šta dete uči, čak i kada one nisu fizički prisutne. Takođe, podrazumeva se da srednjoškolci na polaganje prijemnih ispita odlaze zajedno sa majkama, koje tada ostaju u posebnim sobama ali uvek na usluzi, kako bi dete podrža­le pravilnom ishranom, štitile ga od stresa, potpuno ignorišući da je najveći stres upravo njen lični način vaspitavanja od prvog dana rođenja.

Kako vaspitavamo srećne ljude: beli vitez, menadžer, crni jastreb ili helikopter roditeljstvo...

Japansko ministarstvo prosvete prepoznalo je opasnost od preteranog "stresiranja" dece i započelo reforme školstva. U pojedinim dokumentima je na šaljiv način rečeno da se "kyoiku" mame toliko bave domaćim zadacima svoje dece, da učitelji ne ocenjuju decu već majke. Zahvaljujući reformama, sada deca Japana imaju više vanškolskih aktivnosti, duže odmore između časova, povećano vreme boravka u prirodi. Sa druge strane, model vaspitavanja "kyoiku" majki sve je prisutniji u drugim delovima sveta, posebno u sad. Poslednjih godina preterana roditeljska ambicioznost, insistiranje na pohađanju najprestižnijih škola, kao neka velika neman, sve više zahvata i Evropu.

Prirodno roditeljstvo: za i protiv...

A vi? Prepoznajete li se u preteranoj ambicioznosti za svoje dete? Da li ga zatrpavate vanškolskim aktivnostima, koje nisu njegov izbor, već odraz vašeg uverenja da je to za njegovu budućnost najbolje rešenje? Ili možda za sebe pronalazite opravdanje da vi "samo" pokušavate da mu priuštite ono što vi niste imali u detinjstvu, ne razmišljajući mnogo o tome da li "to nešto" vaše dete želi ili ne. Čije snove ispunjavate, svoje ili detetove?

PageBreak

Zdrava ambicioznost

Stepen samokontrole, tj. granica koja određuje gde prestaje naše mešanje u detetov život, a gde počinje prostor u kome mu dopuštamo da se samostalno snalazi u spoljašnjem svetu, koristeći sopstvenu glavu, pamet i znanje - ključno je za određivanje stanja da li je roditeljska ambicioznost zdrava ili ne.
Mogućnost izbora. Za razliku od "kyoiku" majki, sagledajte svoje dete u celini. Ono je različito, jedinstve­no, drugačije od drugih.

7 duhovnih zakona za roditelje...

Umesto da od njega očekujete najbolje, društveno poželjne rezultate, usmerite svoju ambicioznost da ono ostvari svoje lične najbolje rezultate, u odnosu na sopstvene želje i kapacitete. Ponudite izbor. Objasnite mu šta sve može postići, upoznajte ga sa različitim mogućnostima, a kada se odluči, podržite ga u ostvarivanju te odluke. Takođe, osim na školski uspeh, svoju ambicioznost možete usmeriti na to da vaše dete bude što radoznalije, kreativnije, ili, da bude veliki optimista, da ima što bolji smisao za humor, bude što više okrenuto prijateljima, prirodi, zdravom životu...

Pojam "roditeljska ambicioznost", podrazumeva da ste vi, kao roditelj ambiciozni u odnosu na dete. Ali, zašto ne biste, vi kao roditelj bili ambiciozni u odnosu na sebe? Menjajte svoje osobine, očekujte, tražite, zahtevajte od sebe da budete što bolji. Svaka vaša lična, unutrašnja, dubinska promena će se odraziti i na dete. Zašto se, na primer, ne bi fokusirali da postanete ambiciozni tako da svoje dete što bolje razumete, da izgradite odnos pun poverenja, i da se mnogo smejete?

Perspektiva savršenog roditelja...

Konačno, da li napori koje ulažu "kyoi­k­u" majke daju rezultate i kakve? One zaista uspevaju da svojim ekstremnim naporima upišu decu u najbolje škole. Ali, da li cena koju pri tom plaćaju i one i njihova deca, mora biti tako visoka? Da li je opravdano da u cilju planiranja budu­ćnosti dece gazi preko konkurencije (koju čine neka druga deca, ali koja su, takođe, nečija deca), žrtvuje detinjstvo svog deteta ali i ličnu roditeljsku radost koja je u potpunosti zamenjena posvećenošću obrazovanju.
Hajde da i mi pokušamo da gledamo decenijama unapred.

Znamo da svaka generacija teži ka onome što nije dobila od svojih roditelja. Deca "kyoiku" mama imaju obrazovanje u najboljim školama, ali ipak, rastu u nesigurne osobe, opterećene uspehom. Logično je onda da će njihova deca poželeti ono što nisu pronašla kod svojih roditelja, odnosno, težiće vrednostima kao što su stabilnost, samopouzdanje, razigrano detinjstvo, igra sa vršnjacima. Pomislim ponekad, kako u tome ima velike ironije.

Roditeljstvo kroz svetove...

"Kyoiku" mame čine ogromne napore za bolju budućnost svoje dece a ta ista deca će, kao odrasli ljudi, težiti povratku starim vrednostima. Setite se: "Tamo gde čovek planira, Bog se smeje".