Zašto se često vraćamo u toksične odnose, iako znamo da smo već bili povređeni? Zašto i dalje komuniciramo sa ljudima koji su nas povredili i ugroožavaju naše samopouzdanje? Zašto, kada smo svesni da to negativno utiče na nas? Baš o tome je govorila pishološkinja i književnica Ana Kirjanova - kako izaći iz ovog obrasca:

"Čovek se iznova vraća tamo gde se oseća loše. Okruženje u početku saoseća, pokušajva da pomognete; a zatim se udaljava, sležući ramenima. Uostalom, sve je jasno! Moramo otići i ne vraćati se na mesto gde se prema nama postupa loše, obezvređuju nas, ponižavaju! Da li osoba ovo ne razume? Razume. Ali kao u filmu o nesreći na nuklearnoj podmornici, iznova i iznova se penje u reaktor.

Evo rešenja. Mornari su rizikovali svoje živote da bi popravili čamac. I osoba se iznova vraća u toksične odnose kako bi ih "popravila". Njega vodi tajni osećaj krivice i odgovornosti za sve što se dešava. Ni sam to ne shvata, ali veruje da je loš, toksičan stav njegova krivica. Moramo da popravimo alkoholičara! I sve će biti u redu. Moramo još bolje služiti toksičnim roditeljima, služiti bolje! I odnos će se popraviti. Moramo bolje raditi i bolje se ponašati, bolje izdržati! - i loš šef će svoj bes promeniti u milost, povećaće platu, počeće da se ponaša kao čovek.

Tako je jedna žena otišla u posetu svom prijatelju. Prijatelj je uvredio Tamaru oštrim primedbama, postavljao je otrovna pitanja, ismevao iskustva, isticao svoju superiornost. Tamara tada nije mogla da zaspi, listala je dijalog u glavi tražeći tačne i duhovite odgovore; zamišljala je kako mora da se zaštiti ... A onda je ponovo došla u posetu. I "loše se provela". Dobila je novu gomilu uvreda. Iako je bilo moguće jednostavno prekinuti komunikaciju! Ali osećaj krivice iznova i iznova gurao je ženu u nuklearni odeljak - sve se mora popraviti! Čak i po cenu života i zdravlja. Ako to ne uradim, ja sam kriv!

To je ono što čoveka gura u reaktor – tajno uverenje da sve zavisi od njegovih napora. Tako se ne ponašaju ljudi slabe volje; naprotiv, pokazuju čuda od strpljenja, volje, ulažu neverovatne napore da "spasu" odnose sa alkoholičarom, agresivnom, toksičnom osobom... Malo će se odmoriti, zalečiti rane – i opet se herojski penjati tamo gde ih čeka patnja. Uvek im je potrebno to "još malo" da bi uspeli.

Postoje samo dva načina da se to završi. Ili će takva energija imati posledice, rane će biti duboke, snaga i zdravlje će biti iscrpljeni. I osoba postaje nepotrebna onima koji su prema njoj bili toksični. Ili će doći do spoznaje – ovde nema nimalo moje krivice i odgovornosti. Drugi ljudi se ponašaju kako im odgovara. I nikada ih nećemo prepravljati, nećemo moći da zaslužimo drugačiji odnos prema sebi.

Nema smisla popravljati reaktor – čamac je davno potonuo i vreme je da se spasavate. Izađite na površinu. Teško je. Ali oslobođenje će doći ako shvatite razlog svog povratka i više se nikada ne vratite tamo gde se osećate loše."

Izvor: Sensa