Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Lujza Hej: Kako NE TREBA da razgovarate sa sobom (a ni sa drugima!)

Ljudi se često nemarno odnose prema rečima koje izgovaraju sebi ili drugima, kao da reči nisu toliko važne, da samo dela treba shvatiti ozbiljno. Međutim, i reči su dela. Način na koji govorimo, naravno, utiče na kvalitet našeg ...

  Izvor: Foto: Profimedia

i_reci_su_dela_kako_razgovarate_sa_sobom_i_drugima_oblikuje_vase_odnose_2
Izvor: Foto: Profimedia

Povezanost emocija i tela - fokus na pozitivno

Ona insistira na povezanosti emocija i tela. Sve ono što osećamo manifestuje se u našem telu. Zato afirmativnim razmišljanjem razvijamo pozitivne emocije koje dalje to osećanje prenose na naše telo. U njenoj filozofiji ne postoji izražavanje negativnih emocija i poruka. Sebi ne govorimo "Neću da sam bolestan" već "Zdrav sam". Za bolest govori ne-zdravost upravo insistirajući na tome da sve što izgovorimo vraća nam se nazad , bilo mentalno ili verbalno. Ovo je jedan veoma praktičan koncept i veoma promenjiv u praksi.

Možemo i napraviti i eksperiment. Ako kažete sebi "Svi me vole, divno se osećam" unutar svoga bića razvićete daleko više dobre energije. Nemojte se iznenaditi ako vam se usled te energije usne razvuku u osmeh. Vaše reči prijaju vašem biću. To samo znači da ste stavili fokus na reči koje hrane vašu dušu ljubavlju. A tamo gde nam je mentalni fokus to nam i dolazi. Ako nam je fokus na strahu, primećivaćemo i osećati još više straha, ako nam je fokus na ljubavi, dobićemo i to. Reči ljubavi i podrške, čak i kada potiču samo od nas, uvećavaju naše samopouzdanje i odredjuju našu sadašnjost i budućnost bili mi toga svesni ili ne.

Duboki razgovori su put ka sreći...

Kada se osetimo bolje, možemo dalje proučiti svoje autentično Ja i istražiti dublje procese. Tek priznavanem onoga što mi jesmo zaista, mi smo u mogućnosti da menjamo svoje reči koje su verbalna konstrukcija naših misli. Svako ko je osvestio moć sopstvenih misli i želi da radi svakodnevno trenirajući, upravo uspeva da otklanja zamke koje ga sprečavanju da bude bolji.

Koje su to zamke... To su zamke odustajanja od boljeg jer je mnogo lakše govoriti sebi da nismo sposobni nego podići nivo svoje sposobnosti koji možemo jedino radom, vežbanjem i upoznavanjem sebe kao celovitog bića.

Kada čujete svoj unutrašnji glas, kada se kritikujete, kada sebi darežljivo darujete reči prekora, odustanite... Niste na dobrom putu... To samo znači da ne vidite svoje prave vrednosti. Zamagljena vam je slika o sebi. Fokus vam je na vašim slabostima i manama. Još ako imate otpor da pretvarate svoje osobine u vrline onda se problem uvećava. A to usled nedostataka ljubavi prema sebi. A tako ne možete imati ni ljubav za druge, kao ni reči kojima umete podržavati druge jer kako da damo ono što ni sami nemamo.

Dajte sebi neki razumni rok u kome ćete negativne reči koje uočite da govorite sebi, pretvarati u lepe negujuće rečenice. To je određen proces i ne dešava se u jednom danu jer je povezan sa drugim procesima unutar nas. Dajte sebi vremena da usvojite promenu koja nastaje odbacivanjem navike da stalno zbog nečega sebi nešto zamerate. Imajte strpljenja sa sobom, jer tu nije kraj. Kada god izgovorite, a još pri tom duboko osećate svoje reči, znajte da tako pojačavate mogućnost da one upravo sa svojim značanjem uđu u vaše iskustvo. Prema tome, sami smo odgovorni za stvaranje bolje i prave slike o sebi.

Ali kako je uopšte i nastala naša predstava o sebi i zašto govorimo sebi reči koje nisu u skladu sa ljubavlju, u skladu sa podržavanjem sebe kao preduslovom za srećan život? Kako smo mi uopšte došli do zaključka da smo baš to što o sebi mislimo? Uz koje smo to reči rasli i razvijali se kada duboko u našoj podsvesti danas određujemo sebe dajući etikete na koje baš i nismo ponosni. Moć tih reči ostavlja duboki trag na nas i našu psihu. Kada smo se rodili, mi smo bili čista radost i zadovoljsvo, bili smo centar nečije pažnje i svi su se trudili da nam ispunjavaju želje. Gde god da smo pogledali videli smo tuđe osmehe odobravanja naših nespretnih pokušaja verbalizacije naših emocija.

Dobronamerni su nam se unosili u lice i pokušavali nas naučiti po koju reč. Svaka naša novizgovorena reč izazivala je toliko oduševljenja da nas je to bodrilo da govorimo još više i bolje. Utisak da smo voljeni bio je potpomognut nežnim rečima pohvale i davao nam je osećanje da smo prihvaćeni. A kako rastemo zahtevi okoline se množe, a naša potreba za prihvatanjem uvećava. Naši roditelji postaju autoriteti čija reč mnogo znači, i čiju istinitost ne dovodimo u pitanje. Oni ocenjuju naše ponašanje i verbalizuju svoja osećanja.

Pre neki dan sam u parku videla neobičnu scenu. Devojčica je glasnim pozivima htela privući pažnju svoje majke . Majka je gledala u telefon i nije reagovala na dečiji poziv. Umesto da glasno negoduje videla sam kako je dete prišlo i nežno uhvatilo mamu za drugu slobodnu ruku, s rečima "Izvini mama" . Majka je odmah stavila telefon u džep i rekla "Izvini ti Zlato"... Prepoznala sam odnos pun ljubavi i razumevanja.

Obično ove scene drugačije izgledaju. Svedoci ste bili i sami situacijama u kojima bi usledila bujica neodobravanja i poruka u stilu "Ćuti dok ja pričam", "Ne smetaj mi", "Dosadan si" ili "Šta god da radiš , uvek nešto zabrljaš"... Sve to uglavnom bez "Izvini" i bez "Volim te"... Hteli mi to ili ne takve poruke pretvaraju se u bazična negativna uverenja o nama i, uglavnom, kroz naš rast i razvoj primećujemo situacije u kojima zaista "smetamo" ili "nismo dovojno zabavni" ili "Šta god odlučimo da uradimo, na ishod nismo ponosni".

Drevna havajska umetnost rešavanja problema: Ho'oponopono, hvala i volim te...

Na taj način naše samopouzdanje opada, fokus nam je na našim neuspesima, i kad god želimo da izađemo iz tih stanja nama se javi unutrašnji glas koji je samo refleksija onoga što smo već slušali o sebi, pa izvodimo nesvesni zaključak: "Bolje da ćutim , možda nešto pogrešim" ili "Bolje da ništa ne preduzimam novo za svoj život ionako uvek zabrljam" Eto negativnog samogovora.

Reči imaju toliku moć da postajemo ono što nam drugi kažu, a ne ono što što zaista jesmo. Usled želje za prihvatanjem bilo od strane vršnjaka ili partnera ovaj model verovanja u reči roditelja prenosimo u dalje odnose koje stvaramo. Naš zadatak je da otkrijemo ko smo mi zaista i da odbacimo uverenja koja su nam drugi dali.

Reči imaju toliku moć da postajemo ono što nam drugi kažu, a ne ono što što zaista jesmo. Zašto je važno da reči i dela budu u ravnoteži? Džaba dajete poklone detetu koje stalno ućutkujte, kome govorite da je dosadno i nespretno. Reči i osećanje koje se stvara njihovim značenjem ostavlja daleko dublji trag u njihovim dušama od bilo kakve kratkotrajne sreće od poklona.

Da ne bi bilo kao u pesmi "Ubi me prejaka reč" ne slušajte druge kada vam govore ko ste vi, i ne shvatajte njihove reči lično, jer ko zna šta sve govore sebi, i usled kojih ličnih nezadovoljstava i ne prihvatanja sebe nisu u stanju misliti bolje, pa samim tim ne mogu mnogo toga lepog da kažu ni vama. Mogućnost otkrivanja i slušanja sebe daje sposobnost celovitog doživljaja sebe.

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Lični razvoj