- Milost otvara vrata za oproštaj, a to nisu iste stvari, vreme je da otkrijete suptilnu razliku.
- Da biste bili dobri drugima, morate najpre da oprostite sebi, samo naučite kako.
Da li znate šta je milost, a šta oproštaj? Milost se nosi sa trenutkom; oproštaj je delo koje dolazi potom. Kada oprostimo sebi, to je ono što nas sprečava da povređujemo ljude koje volimo. Zaštitničko ponašanje se uči i često nas ono drži zaglavljenim. Ovo je priča o tome - kako je Ivon naučila suptilnu razliku i oprostila sebi.
"Moja majka ima 83 godine i mnogo je volim, ali ima trenutaka kada mi strpljenje ponestane, naročito kada joj nešto ponovim deset puta jer iz taštine odbija da nosi slušni aparat.
Nedavno smo imale nesporazum oko njenih lekova. I dalje je bistrog uma, ali, naravno, ponekad zaboravlja stvari, a kada je preispitujem, postaje defanzivna. Kada sam videla da nije uzimala jedan određeni lek, strpljenje su zamenili frustracija i bes. Ona je insistirala da joj više nije potreban; ja sam je optužila da ignoriše lekarske naloge i ugrožava svoje zdravlje. Prepucavale smo se dok nisam shvatila da plače.
Moja mama, imigrantkinja i vredna radnica, podnela je milion žrtava za nas - kad sam je videla kako plače - slomilo se nešto u meni. Frustracija je odmah nestala i zagrlila sam je.
Suza su se pretvorile u reči. Rekla mi je da je uznemirena jer se oseća beskorisno, jer njeno telo više ne funkcioniše kao ranije. Njene reči su pogodile moje srce kao torpeda i podsetile me da se bori sa stvarima koje ja ne mogu uvek da vidim. U tom trenutku sam znala da je moja reakcija samo povećala njen bol.
Poslala sam poruku njenom lekaru, koji je potvrdio da je lek zaista ukinut. Sram koji sam osetila bio je toliko snažan da mi se okrenuo stomak. Izvinila sam se. 'Oprosti mi, mama. U pravu si, izbacili su ga. Jako mi je žao.'A njen odgovor bio je tačno onakav kakav sam znala da će biti. Rekla je: "Ne, u redu je, znam da se uvek brineš o meni, hvala bogu.“ I zaista je to mislila.
Razgovarale smo još neko vreme i što je više delila, osećala se bolje. Posle pola sata se smejala i podsećala me da sam joj obećala da ću je odvesti u kazino.
Bilo mi je lakše jer se ona bolje osećala, ali ja sam bila duboko uznemirena. Danima sam osećala snažan stid; odgajane smo da poštujemo roditelje, da nikada ne povisimo glas na njih. Nastavila sam da joj se izvinjavam, sve dok nisam shvatila da me nikakva milost s njene strane neće učiniti da se osećam bolje. Oproštaj je bio moja odgovornost", piše Ivon Kastanjeda, magistarka socijalnog rada i socijalna radnica, vanredna profesorka na Školi za socijalni rad Bostonskog koledža, za psychologytoday.com.
Milost naspram oproštaja
Milost i oproštaj možda pripadaju istoj porodici, ali nisu ista stvar. Milost je ono što nudite nekome kada vidite da se oseća užasno zbog onoga što se dogodilo. To je trenutak kada odlučite: "Neću više dolivati ulje na vatru“, jer neki deo vas zna da nanošenje veće štete ne bi bilo dobro ni za koga, bez obzira na to koliko ste ljuti u tom trenutku.
Oproštaj, međutim, predstavlja unutrašnji rad koji se od nas zahteva nakon što nam milost da malo prostora za disanje - i tu stvari obično postaju komplikovane.
Kada nam neko ponudi milost umesto da nam uzvrati udarac, gubimo šansu da pobegnemo od bilo kakve nelagodnosti koju osećamo zbog onoga što smo uradili. Kada ljubaznost zameni sukob, čekaju nas emocije poput stida i/ili krivice.
"Tokom onih nekoliko dana nakon mog susreta s mamom, obraćala sam pažnju na sve načine na koje sam pokušavala da se racionalno izvučem iz stida. Bilo je iz ljubavi. Zato što brinem o njoj. Neko mora da vodi računa. Pokušavala sam na sve moguće načine da opravdam svoje ponašanje kako bi stid nestao - ali nije. Što sam više pokušavala da ga oteram, to je postajao jači.
Ova situacija nije bila jedinstvena samo za moj odnos s majkom. Mnogi ljudi dolaze na terapiju tražeći unutrašnji mir nakon godina porodičnih ili partnerskih konflikata - da bi shvatili da je oproštaj proces koji zahteva vreme. Nažalost, takođe uče da je taj proces često komplikovan onim što su naučili od odraslih i iz okruženja, onim što ih je oblikovalo", piše Ivon.
Koreni izbegavanja
Ako ste odrasli sa braćom i sestrama, verovatno su sukobi bili redovna pojava u vašem životu. Moguće je da su vas učili da kažete "izvini“, ali vam možda nisu dati prilika ili smernice da razmislite gde ste pogrešili i zašto to nije bilo u redu. Cilj je možda bio da se sukob brzo okonča i vrati miru, jer su vaši roditelji ili staratelji bili pod stresom i samo su želeli malo tišine. Nije zločin želeti trenutak mira u domu, ali bez mogućnosti da shvatite posledice svojih postupaka, lekcija o odgovornosti je možda bila izgubljena.
A kada vaši roditelji i odrasli ne preuzmu odgovornost za svoje postupke, kada odbijaju da kažu "izvini" za nešto što su uradili ili rekli, to je možda ono što ste tada i vi naučili da radite. Kako i ne biste? Ne naučimo uvek ono što nas uče u jednom trenutku, npr. "izvini se“, učimo ono što se vremenom oblikuje: izbegavati, odvraćati pažnju, opravdavati, štititi se od sramote i krivice po svaku cenu.
Vremenom, lekcija o odgovornosti se još više udaljava, odnoseći sa sobom svaku šansu da naučimo kako da oprostimo čovečnosti ne samo u drugima, već i u sebi.
Pročitajte u našoj galeriji mudre citate Vladete Jerotića o smislu ljubavi:
Izbor nelagodnosti
"U jednom trenutku, shvatila sam da moram da prestanem da sebi pričam priče o tome šta se dogodilo i da pustim da stid ostane tačno tamo gde se pojavio. Bilo je izuzetno neprijatno, ali sam ostala uz to i preuzela odgovornost za svoje ponašanje. Ono što mi je to dalo nije bila kazna, već perspektiva. Stid me je naterao da jasno vidim sebe i da prihvatim sopstvene ranjivosti: svoj strah, svoju nestrpljivost, sve prostore u sebi gde sam očigledno još uvek morala da rastem", prezentuje svoj uvid Ivon.
I to joj je, kaže, konačno donelo mir. Dopuštanje stidu da radi svoje nije je zarobilo u tome; dao joj je jasnoću koja joji je bila potrebna da oprosti sebi i da promeni način na koji se pojavljuje pred drugima. Ali ništa od toga možda ne bi bilo moguće da njena mama nije odlučila da joj pokaže milost.
Milost možda otvori vrata, ali oproštaj je ono što se dešava kada odlučite da prođete kroz njih i dozvolite da vas trenutak zaista promeni. Ne radi se o tome da se oslobodite odgovornosti i sebi oprostite sve - već o tome da li ste spremni da vam bude neprijatno dovoljno dugo da biste naučili nešto o sebi, dovoljno dugo da jasno vidite gde ste promašili cilj, kako biste mogli da se razvijate i rastete.
Ova vrsta iskrenosti je neprijatna, ali to je i način na koji se obrasci menjaju i štetni ciklusi završavaju, jer kada možemo da vidimo i oprostimo sopstvenu ljudskost, prestajemo da prenosimo bol dalje i počinjemo da se otvaramo za ljude koje volimo na sve važne načine.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
