Svaki put kada bi Ejmi ušla u ordinaciju, nije prvo pozdravljala terapeuta. Umesto toga, pozdravljala je crtež ugljenom francuskog mimičara Marsela Marsoa koji je visio pored vrata. Klimnula bi mu glavom, kao starom poznaniku, a zatim bi sela i počela da priča.
Bio je to njihov mali ritual.
Jednog dana, nakon nekoliko godina terapije, zastala je ispred crteža duže nego inače. Okrenula se ka terapeutkinji i rekla: „Umro je.“
Dr Danijela Knafo je na trenutak bila iznenađena, jer tog dana nije proverila vesti i nije znala da li je zaista preminuo, ali je znala da je Marsel Marso već u poznim godinama, pa je pomislila da je Ejmi možda u pravu.
Tokom iste seanse dogodilo se još nešto neobično. Ejmi je počela da se osvrće po sobi, levo i desno, kao da posmatra teniski meč.
„Šta se dešava?“, upitala ju je terapeutkinja.
„Zar ga ne vidite?“, odgovorila je Ejmi u čudu. „U vašoj kancelariji je beskućnik.“
Terapeutkinja nije odmah odbacila njenu izjavu niti joj rekla da nikoga nema. Nije je ubeđivala da halucinira, već ju je zamolila da opiše više.
Ejmi je opisala nemog, izgladnelog beskućnika koji se skriva po uglovima ordinacije.
Kasnije te večeri, kada je terapeutkinja proverila vesti da li je Marsel Marso zaista preminuo, otkrila je da je i dalje živ. Shvatila je da je njen pacijent na neki način „ubio“ mimičara u svom umu i umesto njega stvorio lik nemog beskućnika koji je pratio njihove seanse naredna tri meseca.
„Ona je bila moje oči, a ja sam davala objašnjenje njegove tišine“, kaže danas dr Knafo.
Vremenom je postalo jasno da taj tihi beskućnik nije bio slučajna halucinacija. On je predstavljao Ejmino osećanje usamljenosti, želju za bliskošću i deo nje same koji nije mogao da se izrazi rečima.
Tu počinje psihodinamsko razumevanje psihoze.
Kada simptom nije neprijatelj
Savremeni pristupi često psihozu posmatraju kao skup simptoma koje treba što pre ublažiti ili ukloniti. Halucinacije, zablude i dezorganizovano mišljenje smatraju se znakovima bolesti.
Dr Danijela Knafo, klinička psihološkinja i psihoanalitičarka koja decenijama radi sa osobama sa psihozom, nudi drugačiji pogled.
Ona nije usmerena samo na to da ukloni simptom, već da razume šta simptom pokušava da kaže. Kako sama ističe: „Psihotični simptomi nisu odlazak od osobe, već ulazak u nju.“
Svaki simptom, prema njenom shvatanju, predstavlja pokušaj prilagođavanja, bolan i neobičan, ali ipak način da psiha preživi ono što ne može da izdrži. Ako prebrzo uklonimo simptom, možemo utišati i priču koju on nosi.
Psihoza često govori jezikom usamljenosti
Jedna od ključnih ideja njenog rada jeste da se u srži mnogih psihotičnih stanja nalazi duboka usamljenost.
Ne samo fizička, već osećaj da osoba više ne pripada svetu, da je odvojena od drugih, od sebe i od zajedničke stvarnosti.
O tome govori i priča o pacijentu koji je bio hospitalizovan 28 puta. Kada su ga pitali šta mu je najveći problem, nije spomenuo glasove ni strah, već je jednostavno rekao: „Usamljenost.“
U galeriji ispod pročitajte 7 poruka poznatih psihologa!
U bolnici je, paradoksalno, imao ono što izvan nje nije, ljude koji ga poznaju, slušaju i kojima pripada.
Ponekad najjači „lek“ nije terapija ili medikament, već osećaj pripadanja.
Šta terapeut radi drugačije?
Prema dr Knafo, psihodinamski terapeut ne počinje pitanjem da li je iskustvo realno ili nije, već šta ono znači.
Ako pacijent veruje da ga progone demoni, terapeut neće reći: „To nije stvarno“, već će pitati: „Čega se plašite? Šta to štiti u vama?“
To ne znači potvrđivanje zablude, već poštovanje unutrašnje psihološke realnosti pacijenta.
Traženje „zdravih delova“ ličnosti
Umesto fokusiranja samo na simptome, Knafo traži ono što naziva „ostrva zdravlja“, snagu, empatiju, upornost, sposobnost povezivanja.
Jedan primer iz prakse: pacijentkinja Ejmi je tvrdila da na putu do terapije mora da prolazi kroz „stotine pacova“ koji joj blokiraju prolaz. Ipak, svaki put je dolazila.
Iza te slike straha, terapeutkinja je prepoznala nešto drugo, hrabrost i odlučnost da potraži pomoć.
Prvo sigurnost, pa tek onda objašnjenje
Dr Knafo naglašava da je osobama u psihozi pre svega potreban osećaj sigurnosti, a tek potom tumačenje iskustava.
U jednoj situaciji, pacijent koji je bio preplavljen strahom seo je preblizu terapeutkinje i počeo da govori o kanibalizmu. Umesto objašnjenja, ona mu je jednostavno rekla da može da pomeri stolicu unazad. Kada je to uradio, smirio se.
Ponekad je prvi korak samo vraćanje osećaja kontrole.
„Molim vas, pogledajte me“
Na kraju svog predavanja, dr Knafo citira pacijenta koji je opisao psihotično iskustvo kao stanje u kojem se svet raspada, a identitet nestaje.
Tekst završava rečenicom: „U najtišem delu srca i dalje kuca poruka: Molim vas, vidite me.“
Možda je upravo to suština ovog pristupa, iza svakog simptoma stoji osoba koja pokušava da bude viđena, shvaćena i prihvaćena.
I lečenje često počinje ne time da dokažemo da neko greši, već time da ga zaista vidimo.
BONUS VIDEO:
