Rizik je situacija u kojoj postoji neizvesnost i mogućnost gubitka. Dakle, kada rizikujemo mi ne znamo tačno šta će da se desi. Situacija može da ima dva ishoda: povoljan i nepovoljan po nas. Ukoliko nam je neki ishod sigurno poznat, onda tu ništa i ne rizikujemo. Kada rizikujemo, to znači da smo spremni da nešto izgubimo da bismo nešto drugo dobili, što procenjujemo da nam je vredno.
Na primer, kada se neka devojka odlučuje za brak, procenjuje da će dobiti ljubav, sigurnost, pažnju, a izgubiti mogućnost da se zabavlja sa mladićima, izlazi možda do kasno itd. Svaki odnos na kraju podrazumeva i neki prećutni ugovor između dve osobe. Ukoliko devojka procenjuje da više želi ovo prvo u odnosu na drugo, pristaje na brak, iako ne može biti sigurna da će dobiti upravo no što je tražila.
Brakovi se često i razvršavaju razvodom jer ne dobijamo ono što smo očekivali. To je, kao što vidimo, jedna vrsta rizika. Kao i mnoge druge stvari u životu. Dakle, kada rizikujemo procenjujemo da je ono što ćemo dobiti vrednije od onoga što smo spremni da izgubimo. Ipak, često se odlučujemo da ne rizikujemo već da živimo u takozvanoj "zoni komfora". Zašto?
Kada rizikujemo procenjujemo da je ono što ćemo dobiti vrednije od onoga što smo spremni da izgubimo. Ipak, često se odlučujemo da ne rizikujemo već da živimo u takozvanoj "zoni komfora".
Zona bez rizika
Kada kažemo da neko živi u zoni komfora, onda mislimo da taj neko ne voli da rizikuje, da živi po nekoj utvrđenoj rutini, da živi predvidivo.Inače, kada za neku osobu kažemo da je konformista, to ne znači da ona voli udobnost, već da se radi o osobi koja se povinuje mišljenu većine, koja nema svoj stav, koja se plaši da se izdvoji iz mase. Reč konformista obično pogrešno upotrebljavamo, iako komfor na nemačkom zaista znači udobnost.
"Takva mi je sudbina"...
Bilo kako bilo, tek ljudi u zoni komfora žive na određen način. Reklo bi se da žive prema unapred smišljenom scenariju koji često, kako je govorio Erih Bern, bude nesvesan način na koji smo mi odlučili da živimo, iako to nije najbolji mogući način na koji bismo mogli živeti.
Živimo prema nekoj utvrđenoj rutini, radimo stvari zato „što to tako treba", zato što osećamo pritisak sredine ili drugih ljudi da živimo na određen način, ne usuđujemo se da sledimo svoje autentične želje, mada kada dovoljno dugo živimo na ovaj način, onda više ni ne znamo koje su to želje bile.
Osećanja koja često doživljavamo kada živimo na ovaj način su: dosada, nezadovoljstvo, osećaj praznine, neispunjenosti, otupelosti itd.
Kada sva osećanja imaju neku funkciju, tako i neprijatna osećanja imaju funkciju da nas motivišu da izađemo iz situacije koja nas ne zadovoljava i da uradimo nešto po tom pitanju. Neprijatna osećanja nisu nešto „što nas samo tako muči, ni krive ni dužne". Ona imaju funkciju da nam prenesu poruku da bi nešto trebalo da menjamo.
Ako smo baš revnosni u ignorisanju osećanja, bilo da ih poričemo ili potiskujemo i odlučimo da ništa ne preduzmemo, vremenom ćemo postati rezignirani, mrzovoljni, ozlojeđeni... A pamtiće nas po rečenicama kao što su : "takva mi je sudbina", "šta da se radi", "ćuti i trpi" i ostalim defetističkim klišeima koji odražavaju naš strah da izađemo iz zone komfora. Jer sreća živi negde drugde...Kao za inat...
Osećanja koja često doživljavamo kada živimo na ovaj način su: dosada, nezadovoljstvo, osećaj praznine, neispunjenosti, otupelosti itd. Kada sva osećanja imaju neku funkciju, tako i neprijatna osećanja imaju funkciju da nas motivišu da izađemo iz situacije koja nas ne zadovoljava i da uradimo nešto po tom pitanju.
Da bismo izašli iz zone komfora, gde se osećamo udobno ali nezadovoljno, moramo rizikovati. To i sami znamo, pa pošto nam se ne rizikuje, izmišljamo razne razloge zašto je ispravno da ostanemo tamo i ne uradimo ništa. Međutim, sreća prati hrabre. To nije rečeno bez razloga. Znači da, ako se usudimo, nešto dobro možemo da očekujemo. U suprotnom ne.
Šta je socijalna anksioznost
Dakle, kada nam bude dosta neprijatnih osećanja koja nas upozoravaju da je vreme za akciju, na nama je da procenimo šta je to što želimo da ostvarimo, na koji način želimo to da ostvarimo i da preuzmemo odgovornost za sebe.
I naravno, da rizukujemo. Zamislimo osobu koja želi da se bavi pevanjem. Prema tome oseća strast i zna da je to njen istinski poziv. Ali pati zbog socijalne anksioznosti. Neprijatno joj je da nastupa pred ljudima, plaši se da ne pogreši, šta će ljudi misliti o njoj, kako će je procenjivati i još dosta strahova koji se mogu nakalemiti na ovu situaciju.
I nikad ne ostvari svoj san plašeći se i živeći u zoni bez rizika. Deluje tužno. Posebno kada sami sebe sprečavamo da ostvarimo svoje snove.
Onda ne možemo da krivimo Fortunu ili nekog drugog. Takvih primera ima dosta. Ko zna koliko je pesnika, pisaca, astronauta, glumaca za koje nismo čuli, a koji su mogli biti sjajni u svom poslu i dati svoj doprinos čovečanstvu. Možda ima mnogo stihova koje nismo čuli, a koji bi nam promenili život. Ili koliko je velikih neostvarenih ljubavi zbog straha od odbačenosti i nespremnosti da se rizikuje. Velikih i malih pobeda koje su mogle biti ostvarene..
Sve zbog naših strahova i nespremnosti da rizikujemo. J.K. Rowling, pisac bestselera o Hariju Poteru je rekla: „Ja sam danas slobodna žena, jer se moj najveći strah ostvario. Imam ćerku koju obožavam, staru pisaću mašinu i ideju. To je osnova na kojoj sam izgradila svoj život ." Toliko o rizikovanju.
Situacije koje nam omogućavaju da se suočimo sa rizikom su obično posledica neprijatnih osećanja koja nam govore da ne živimo kako zaista želimo i životnih potresa i kriza, kada smo suočeni sa neminovnošću promene. Inače,u kineskom jeziku kriza se piše slovom koje označava ujedno i šansu i opasnost, što je dobra definicija same krize. Svaka kriza je šansa za rast i razvoj ličnosti, što ne znači da ne možemo i da nazadujemo ako tako izaberemo u kriznim životnim situacijama.
Životne promene kao što su: gubitak posla, preseljenje, rođenje deteta, nove su krizne situacije koje nas često prisiljavaju da izađemo iz zone sigurnosti i rizikujemo, isprobavajući nova ponašanja, obrasce mišljenja ili jednostavno suočavamo se sa svojim manama i vrlinama, resursima i ograničenjima.
Takođe, ponekad dolazi do sloma naših ustaljenih psiholoških odbrana kada više nismo u stanju da se sa izazovima života nosimo na isti način kao i ranije. Vrlo često tada počinjemo da proizvodimo psihološke ili psihosomatske simptome kao odgovor na životnu situaciju. Osoba koja se, na primer, plaši odrastanja, nije u potpunosti svesna ovog straha.
Dolazi da studira u novi grad i odjednom počinje da pati od napada panike kad god izađe na ulicu. Simptomi su izraz našeg nesvesnog i upućuju nas na naše, obično potisnute, strahove. Da bismo se suočili sa tim strahovima moramo hrabro izaći iz zone sigurnosti i rizikovati. Šta rizikujemo? Da se naši strahovi ostvare, uglavnom. Da li je to tako strašno? Ili je strašnije da budemo većiti taoci strahova, dosade i neostvarenih želja?
"Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške; već su stvari teške zato što se ne usuđujemo." Seneka
Kada razmišljamo o zoni komfora kao prostoru koji bi trebalo napustiti valja, napomenuti da je za neke stvari u životu predvidivost i rutina dobra. Kada bismo morali svakog jutra drugim putem da idemo na posao, verovatno bismo se dobrano umorili od iznalaženja novih staza. Zona komfora je oblast u kojoj se osećamo sigurno i koja nas štiti od prevelike životne neizvesnosti.
Lična hrabrost
U redu je da imamo svoju rutinu, ljude na koje se oslanjamo, predvidive načine na koje obavljamo nešto. Dakle, nije potrebno da sve to napustimo i otisnemo se na put oko sveta ako želimo da probamo nešto novo. Sigurno da postoje oblasti našeg života kojima smo zadovoljni. Makar malo. Rizikovanje se odnosi na one oblasti kojima nismo zadovoljni i koje bi trebalo da menjamo.
Prvi korak u procesu promene je svakako osvešćivanje. Važno je da osvestimo kojim oblastima svog života nismo zadovoljni i zašto. Šta je to što bismo želeli da promenimo? Kako bi trebalo da izgleda naš život u toj oblasti posle promene? Znači, prvo je važno da vidimo koje je naše neželjeno stanje i šta je to što bismo želeli?
Drugo, važno je da utvrdimo da li je promena moguća? Neke naše želje se mogu ostvariti, neke ne. Na sreću, možemo da utičemo na zaista mnoge stvari u životu, posebno ako preuzmemo odgovornost za sebe-što je i treći korak.
Preuzimanje odgovornosti za sebe i svoje ponašanje znači da prihvatamo na odrastao način posledice svojih ponašanja, osećanja, delanja ... Ne krivimo druge, ne sabotiramo sebe, u stanju smo da prihvatimo svoje greške i dobre poteze.
Četvrti važan korak je donošenje odluke da ćemo nešto promeneti i utvrđivanje strategije na koji način ćemo to izvesti. Donošenje čvrste odluke se izražava stavom: uspeću! umesto pokušaću! - koje ostavlja prostor za racionalizacije tipa: "ma, ja to ne mogu; nije mi ni bilo stalo do toga; to nije ni bilo važno, itd". Uspeću već upućuje na to da imamo viziju i da smo čvrsto rešeni da je ostvarimo.
Peti korak je preduzimanje akcije i součavanje sa strahovima i mogućim gubicima u rizikovanju. Postepeno ulazimo u nove situacije, analiziramo kako smo se osećali, čega smo se plašili, da li su ti strahovi realni, šta dobijamo, šta gubimo.
Naravno, kada rizikujemo tako što ulazimo u nešto novo da bismo ostvarili svoje želje, moramo biti spremni da na tom putu istrpimo i neka neprijatna osećanja kako što su nesigurnost, strah, frustriranost... Tolerisanje neprijatnih osećanja prilikom procesa promene je veoma važno, jer nam dugoročno pomaže da očvrsnemo, da povećamo svoju frustracionu toleranciju, da uvidimo da nešto možemo. Takođe je važno da shvatimo da se put do uspeha sastoji iz grešaka i pokušaja.
Nije lako odlučiti se na nešto novo i ne možemo uvek očekivati da će biti lako i da ćemo iz prve uspeti. Zato je važno bodriti i pohvaljivati sebe na tom putu kao i ne osuđivati se za greške, već učiti iz njih i napredovati dalje. Ukoliko nam je na to put potrebna pomoć i podrška, sasvim je u redu da je sebi obezbedimo, bilo da se radi o pomoći dragih ljudi ili profesionalnoj pomoći.
Kada u nečemu uspemo, kada rizikujemo i taj rizik se isplati, onda se osećamo zadovoljno i sretno. Sreća je inače emocija koju imamo kada ostavrimo svoje važne želje. Posebno ukoliko se one nalaze van naše zone sigurnosti i njihovo postizanje nam omogućava emocionalni i duhovni rast i razvoj.
A šta je sa onim situacijama kada smo rizikovali i nismo uspeli? Prvo, rekli smo da se do uspeha ne stiže preko noći. Potreban je trud i rad. Ukoliko ipak iznova pokušavamo i ne uspevamo to i dalje nije razlog da očajavamo. Možda je potrebno da preispitamo svoje strategije da li su dobre ili same ciljeve da li su dobro postavljeni i ostvarivi.
Na kraju, odustati od nekog cilja privremeno ili trajno ako baš ne možemo da ga postignemo nije smak sveta i ne govori ništa loše o nama. Važno je pokazati ličnu hrabrost i pokušati. Niko ne može da nam garantuje da ćemo uspeti. Zato se i ove situacije zovu rizične-mogućnost da uspemo nije zagarantovana. Ali to ne znači da ne možemo da pokušamo.
Nekad kada rizikujemo i počnemo da razmišljamo i delamo van ustaljenih okvira i usudumo se da zakoračimo - možemo da upoznamo osobu na koju smo možda i zaboravili, a koja nas čeka i ima mnogo toga da nam pruži-nas same.
Izvor: Danas