Kome dete govori DA kad roditelju kaže NE: kako prirodno roditeljstvo rešava pitanje dečije neposlušnosti

Koliko god da uživamo u roditeljstvu, pre ili kasnije ćemo se susretati sa „nemogućim" dečjim ponašanjem kontriranja i neposlušnosti. Većina roditelja će u takvim situacijama pribeći kažnjavanju, međutim postoje i drugi razvojno podsticajniji načini da se dete umiri i da sa njim nađemo zajednički jezik. Faza „neću" se najčešće javlja oko detetove druge godine, nekad i ranije, i ume da potraje do detetove četvrte godine. Ponašanja koja se javljaju tokom ove faze mogu da nerviraju roditelje, a postoji rizik da i sam odnos između roditelja i deteta bude ugrožen ukoliko se roditelji ne postave pravilno, piše Yumama.

- Ponašanja koja se normalno i prirodno javljaju u fazi koju zovemo „terrible two" ne treba korigovati kažnjavanjem i kritikovanjem. Trebalo bi razumeti da dete u toj fazi još uvek nema kapacitet za zrelije ponašanje, i da će to vremenom doći. Ako razumemo šta se u detetu dešava tokom svake pojedinačne razvojne faze, naučićemo i da prepoznamo prirodna zahtevna ponašanja dece koja su posledica njihove legitimne nezrelosti - objašnjava Tomislav Kuljiš.

PageBreak

Roditelji  ne uspevaju uvek da nateraju dete da ih sluša

Kroz ciklus video predavanja Roditeljstvo i rani razvoj koji se prati preko sajta prirodnoroditeljstvo.com, roditelji mogu da steknu veće razumevanje o razvojnim fazama deteta, kao i da saznaju kako se poneti u situacijama kada je dete „nemoguće". Kao najneprihvatljivija ponašanja roditelji pominju prkošenje i kontriranje, kao i sebičnost. Tomislav Kuljiš tvrdi da je ovde reč o ponašanjima koja su ne samo legitimna, već i poželjna, jer kroz njih dete stiče osećaj sebe.

- Prkošenje i kontriranje su dragocene pojave kroz koje se formiraju sposobnost za zauzimanje sopstvenog stava, sposobnost za postavljanje granica drugima, kao i osećaj sebe. Dok svetu govori NE, dete zapravo govori DA onom delu sebe koji upravo izranja i predstavlja novi osećaj i novi deo ličnosti. Ukoliko roditelj uspeva u tome da svaki put slomi detetovu volju, dešava se da ta slomljenost ostaje kao mehanizam funkcionisanja kasnije u životu. Kada odraste to dete će dozvoljavati da ga drugi maltetiraju i često će trpeti nekvalitetne odnose.

Roditelji (srećom) ne uspevaju uvek da nateraju dete da ih sluša. Naročito će se buniti temperamentna deca, koja neretko u svom inaćenju idu do kraja, makar po cenu da se odnos sa roditeljem pokvari. Kvalitetna povezanost se tada gubi, a roditelj nadalje detetovo ponašanje može da koriguje jedino uslovljavanjem (nagradama, kaznama, pohvalama i kritikama). Na roditeljima je dakle da detetu postave zdrave granice, i da ne shvataju lično to što dete želi da ih prevaziđe.

Ono to ne radi zato što je nevaljalo i bezobrazno, već zato što prolazi kroz jednu izuzetno važnu fazu sazrevanja. Pregovaranje, odnosno dozvoljavanje detetu da zauzme svoj stav, dok je istovremeno svesno da je roditeljski stav drugačiji i omogućavanje detetu da odabere međuvarijantu, je jedan od razvojno najpodsticajnijih načina da se nosimo sa kontriranjem. Kroz pregovaranje se ujedno razvija međusobno uvažavanje. Još jedna osobina koja se pre ili kasnije javlja kod svakog deteta se često tumači kao loša. U pitanju je asertivnost koju najčešće pogrešno nazivamo sebičnost.

Osećaj da mu nešto pripada, da je njegovo, je zapravo vrlo zdrav za dete, i u prvih godinu dve dete svoje igračke doživljava kao deo sebe. Kod deteta se podiže snažan osećaj „moje", i to predstavlja prirodnu fazu kroz koju dete uči da se izbori za sebe i za svoje želje i potrebe. Ono što pak roditelji često rade je da kažnjavaju dete u situacijama kada ne želi da deli svoje stvari.

- Ukoliko kažnjavamo dete zato što je sebično, ono će verovatno vremenom naučiti da deli, ali ne zato što mu je to prirodno, već zato što ima strah od roditeljske kazne. Iako smo tako „naučili" dete kako da se ponaša, ujedno
smo potkopali poverenje koje dete ima u nas kao roditelja. Dete ne treba kažnjavati zato što je „sebično", već u njegov um treba polako „sejati" emociju saosećanja za drugo dete koja će se vremenom razvijati i spontano
dovesti do željenog ponašanja.

Komunikacija, strpljenje, bonton: kako naučiti dete da vas ne prekida dok razgovarate...

Za roditelje je važno da razumeju da je potpuno očekivano da dete ispoljava svoju volju i da se bori za sebe. Ono što roditelji mogu da urade je da povećaju svoju toleranciju na takvo prirodom vođeno ponašanje i da ne dozvole da njihove reakcije utiču na povezanost koju su već ostvarili sa detetom. U svakoj fazi odrastanja detetu moramo da pružimo osećaj da ni jedno njegovo ponašanje neće razorno uticati na odnos koji ima sa roditeljem, i da je ta povezanost bezuslovna. Na kraju krajeva, najvažnije je očuvati bliskost i poverenje, a samo ponašanje je kroz sazrevanje promenjljivo i prolazno.