Kada je pre šest godina objavio rezultate svojih istraživanja, nemački futurolog Matias Horx prilično je uzburkao svetsku javnost. Tvrdio je da će u ovom veku biti sve manje sklopljenih brakova, što će korenito promeniti sistem vrednosti i proizvesti potpuno nov način življenja. U svojim istraživanjima samce je podelio na „samce iz uverenja“, tj. one koji su samački život pretvorili u doživotnu filozofiju, i na „individualiste“, koji su u večnoj potrazi za partnerom i vezom. Činjenica je da i jedni i drugi stvaraju novu populaciju koja svoje korene ima u generaciji rođenoj pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.
Pripadnici te tzv. boom generacije odbacili su uvrežene atribute „srećne porodice“ u kojoj se bračni parovi dele na pater familiasa i lepši, slabiji pol, čemu je svakako doprinela bolja obrazovanost žena i njihova finansijska nezavisnost. Ako je suditi po Horxovim predviđanjima, konvencionalnim bračnim zajednicama pišu se crni dani, što bi moglo da znači da će budući naraštaji sve više patiti od usamljenosti. Pitanje koje sledi jeste da li je moguće biti sam i srećan i mora li se između samoće i usamljenosti nužno staviti znak jednakosti.
Odgovor su dali psiholozi. Psiholog, doktor nauka Ana Kandare Šoljaga, tvrdi da je samoća svojevoljni izbor i da često može da bude veoma korisna. Naravno, čak i oni koji su u srećnim i skladnim bračnim zajednicama ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Biti sam da bismo se posvetili sebi i svojim potrebama, da bismo sabrali misli i uradili nešto za sebe, najbolji je način da napunimo baterije energijom. Tu energiju utrošićemo na one koje volimo, a i na poslu ćemo biti kreativniji i efikasniji. Ali kada ta potreba za samoćom postane toliko snažna da nam prisutnost drugih, čak i dragih osoba, počne da smeta, vreme je za paljenje alarma.
Kreativna samoća
To me je podsetilo na slučaj uspešnog poslovnog čoveka koji ima kuću na jednom od pustih ostrvaca u Kornatskom arhipelagu, kuda rado odlazi kad se iscrpe na veoma odgovornom radnom mestu. Rekao je da je jednom tamo proveo mesec dana u potpunoj samoći. Prve nedelje bilo mu je divno. Druge nedelje počeo je da se oseća usamljeno, a treće se privikao na samotnjački život. Četvrte nedelje počeo je da se grozi i same pomisli da bi neko mogao da ga poseti. Istog trena se spakovao i vratio u civilizaciju.
Malo je verovatno da bi svako od nas mogao da bude u prilici da iskusi tako ekstremne uslove samoće. Uostalom, čak i reč samoća mnogi izgovaraju s nelagodom i izbegavaju da dođu u situaciju da ostanu sami jer to poistovećuju sa usamljenošću. Ali po mišljenju psihologa Kandare Šoljaga, usamljeni možemo da budemo i u najbučnijem društvu, baš kao i u braku ili na pustom kornatskom ostrvu. Usamljenost je, dakle, osećaj koji nije naš izbor i proizlazi iz nemogućnosti uspostavljanja kontakta s drugim osobama, a umesto prijatnosti i opuštanja, u nama izaziva žalost.
Razlozi mogu biti brojni, od objektivnih do onih subjektivnih. Ako je za nama razvod ili prekid dugogodišnje veze, selidba u novu životnu ili radnu sredinu, prekomerne poslovne obaveze ili ako, na primer, patimo zbog nerazrešenih prodičnih odnosa iz detinjstva, ako radije biramo buljenje u televizor ili računar nego izlazak među ljude, ako smo sebični, agresivni, stidljivi, imamo veću potrebu za bliskošću od one koju možemo da ostvarimo u odnosima s ljudima, ako ne cenimo sebe dovoljno – sve su to razlozi zbog kojih možemo biti usamljeni.
Utešna je jedino činjenica da usamljeni nisu jedini na svetu. Statistike govore da se čak svaki peti čovek oseća usamljeno veći deo života, a sigurno je svako od nas najmanje jednom u životu mislio da nema nikoga uz sebe kada mu je to najviše bilo potrebno. Dakle, rešenja postoje, samo se treba aktivno uključiti u njihovo pronalaženje. Jer usamljenost je sama po sebi pasivna i usko povezana s depresijom. Zato sebe treba naterati na akciju koliko god to izgledalo nemoguće, jer ona nije trajno stanje, a neretko je samo lažna projekcija stvarne situacije. Preostaje nam ili da sednemo i tugujemo ili da potražimo društvo, bilo u knjigama, muzici, telefonskom pozivu, odlasku na neku aktivnost, uključivanju u rad nekih grupa ili bavljenju hobijima.
Iako ne izgleda tako, dokazano je da se muškarci teže nose s osećanjem usamljenosti od žena. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je neprijatnu ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje prijatelja nego žene. Čak i kada žele da uspostave kontakt sa ženama, tvrde da su u mnogo nezahvalnijem položaju.
U maloj anketi sprovedenoj među nekoliko kolega i prijatelja, zaposlenih samaca u najboljim četrdesetim, svi su se žalili na sličan problem, a to je da su se umorili od pokušaja i promašaja, te da im je dojadio šablon koji od njih zahteva povlačenje prvog poteza: „Vi žene ste neverovatne! Izađete nadajući se da ćete nekog upoznati, a kada vam taj neko priđe, gledate ga s visine kao roda gnjurca. Dobro, možda je to zato jer su vam već dosađivali i pre, ali i nama je dosta tih poraza. Neki put kada razmišljam o izlasku, radije ostanem kod kuće i čitam knjigu“, rezignirano je rekao jedan od njih.
Drugi, novinar koga bi futurolog Horx verovatno svrstao u kategoriju individualista, rekao je o svom samačkom životu: „Kada mi je teško, preostaje mi telefon i zvanje prijatelja. Još se ne osećam usamljeno i nesrećno jer imam sreću što se uglavnom krećem u društvu novinara samaca i samica. Ali kad kažeš novinari samci, zar to nije pleonazam?“ Na pitanje da li bi menjao samački život za bračnu zajednicu, odgovorio je: „Sigurno da bih. Ali u vreme kad su se svi moji vršnjaci ženili, ja sam morao teško da radim da bih zaradio za stan i hranu. Naravno, tu je bila i strast prema novinarstvu, zbog koje sam ponekad bio u stanju da ostanem u redakciji i pišem tekst cele noći. Koja bi normalna žena to podnosila?“
Treći je pokazao mnogo više razumevanja za ženske probleme: „Mislim da smo mi u ovom slučaju u povlašćenom položaju. Sama reč samica ima u našem jeziku i drugu konotaciju – zatvorska ćelija za jednog zatvorenika. U reči samac nema tog dualizma. Kad žena napuni četrdesetu, za velik deo muškaraca postaje nevidljiva. Zbog toga žene moraju mnogo više da se trude oko svog izgleda nego njihovi muški vršnjaci, jer mi, za razliku od vas, s godinama i brojem sedih dobijamo na privlačnosti. A i mlađe devojke danas su mnogo neposrednije i ne žele da gube vreme, pa često prilaze prve.“
Ispunjen samački život
Ženski deo samačke populacije većinom smatra da se muškarci boje samostalnih i uspešnih žena, a kad su morale da biraju između karijere i braka, izabrale su ovo prvo jer su bile uverene da im obrazovanje i finansijska nezavisnost garantuju veću sigurnost od potpisa kod matičara. A kao što je poznato, danas je mnogo više uspešnih poslovnih žena nego muškaraca prepunih razumevanja koji će pristati da žena veći deo radnog dana nije kod kuće, a kamoli da ponekad mora zbog posla da odsustvuje i uveče. Ipak, zbog potrebe za boljim životnim standardom poslednjih godina sve više muškaraca pristaje na kompromis zbog popunjavanja kućnog budžeta.
Svejedno, većina samaca i samica smatra da je mnogo stresnije sklopiti brak samo da bi se zadovoljila forma nego imati ispunjen samački život. A zaposlene žene uglavnom ga imaju. I većina njih na život udvoje gleda kao na skladnu zajednicu koja bi trebalo da traje do kraja života, prepunu uzajamnog razumevanja, podrške, deljenja osećanja i zajedničkih interesa, ali i obaveza, što je, smatraju, prilično teško postići. Ipak, optimistički su uverene da sa četrdeset i više godina imaju veće izglede da dosegnu takav odnos jer na temelju stečenog iskustva one od potencijalnog partnera više ne očekuju da bude njihova druga polovina, već da budu zasebne celine koje se nadopunjuju.
Bez obzira na pol, svi su se složili s tvrdnjom da je u dvadesetim ili ranim tridesetim mnogo lakše sklopiti nova poznanstva jer su tada izlasci s prijateljima, druženja i zajednička putovanja mnogo češći nego u fazi ženidba-udaja-posao-porodica. Upravo zbog tih konvencija samci smatraju da su pod neprekidnim pritiskom okoline koja od njih očekuje klišeizirano ponašanje i uništava im individualnost jer svaka drugačija odluka postaje neprihvatljiva. U međuvremenu, kažu, stvorene su i navike koje se teže uklapaju u život udvoje, pa onima koji nikad nisu bili u braku ili dužoj vanbračnoj zajednici, ali i onima koji su iz nje upravo izašli, u tim srednjim godinama nije lako da pronađu pravog ili pravu.
Ali i ovde su rešenja nadohvat ruke. Jedno od njih je manje optimistično i nije za nestrpljive jer treba čekati do penzije. Naime, dokazano je da se ljudi u penziji u proseku osećaju manje usamljeno od zaposlenih ili, bolje rečeno, prezaposlenih. Posle isteka radnog staža mnogi penzioneri obnavljaju stara prijateljstva, okruženi su unucima ili imaju više vremena za druženja i bavljenje hobijima, pa lakše sklapaju i nova poznanstva.
Svi oni koji nemaju vremena da čekaju do penzije neka se odmah ugledaju na penzionere. Trebalo bi da postanu opušteniji i pristupačniji u komunikaciji i da odvoje vreme za zabavu i razonodu u društvu. Čak ni internet stranice za upoznavanje nisu loš izbor. Ne da bismo nekog upoznali i odmah ušli u novu vezu, već zato da bismo stekli rutinu i ležernost u komuniciranju s nepoznatim ljudima, razvili sposobnost prepoznavanja različitih karaktera i tako brzo naučili da percipiramo šta nam odgovara, a šta ne. Preduslov je da zalečite traume zbog neuspešnih pokušaja, a dobar novi početak je i planiranje narednog vikenda, nedelje ili meseca. Različiti kursevi za usavršavanje znanja istovremeno su mesta za upoznavanje i najbolja terapija za podizanje samopouzdanja, a ako se uključimo u bilo koju humanitarnu akciju, videćemo da postoje zaista nesrećni i usamljeni ljudi kojima je naša pomoć i te kako potrebna.
Šta da radimo kada smo usamljeni?
Jeste li ponekad osetili potrebu da provedete popodne sami i posvetite se čitanju knjige, toploj kupki, izležavanju? Ako ste to uspeli da ostvarite, verovatno ste proveli prijatno i lepo popodne sami i zadovoljni. Upravo takva popodneva, dani ili čak razdoblja koja izaberemo da provedemo sami prijatni su zato što su stvar našeg izbora i vrlo su važni za psihološku ravnotežu svakog čoveka. S druge strane, ponekad u životu osetimo bol i tugu jer se osećamo usamljeno. Takvo bolno osećanje može se javiti kao reakcija na različite životne okolnosti kao što je, na primer, prekid ljubavne veze ili razvod braka, preseljenje, promena škole ili posla, smrt bliske osobe i sl.
Kada je prečesta ili traje predugo, usamljenost postaje problem. Takvo „hronično“ osećanje usamljenosti proizlazi najčešće iz osećanja da je osoba drugačija od drugih i neshvaćena, niskog samopoštovanja i loše razvijenih socijalnih veština, kao i loših iskustava u odnosima koji nastaju još u detinjstvu. Ponekad takvo dugotrajno i iscrpljujuće bolno osećanje usamljenosti opisuju partneri u lošim dugogodišnjim vezama ili brakovima. Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje zato što ne činimo ništa da to promenimo.
Iako osećanje usamljenosti ne poznaje starosnu granicu, istraživanja pokazuju da od usamljenosti naročito pate adolescenti, dok ljudi posle šezdesete već imaju dovoljno životnog iskustva da znaju šta mogu da očekuju od odnosa i kako da budu sami sa sobom i zadovoljni. Visokoobrazovani ljudi i ljudi koji obavljaju zahtevne i prestižne poslove manje su usamljeni nego ljudi ostalih zanimanja. Žene češće od muškaraca osećaju usamljenost u vezi ili braku jer odnos nije zadovoljio njihova očekivanja. Budući da su od ranog detinjstva žene usmerenije na odnose s drugim ljudima nego muškarci, češće će upravo muškarci biti izolovani, s malo ili bez bliskih prijatelja.
Ljudi se najviše osećaju usamljeno za vreme praznika, vikendom i za vreme godišnjih odmora. Ti dani u nedelji ili godini pojačavaju ono što inače osećamo. Ako smo zadovoljni, još više ćemo uživati, a ako smo nesrećni, osećaćemo još jači bol.
Podsetite se da usamljenost neće trajati zauvek.
Postoje mnoge kreativne i zabavne aktivnosti kojima se možete baviti i kad ste sami. Pokušajte da otkrijete zašto neki ljudi uživaju u samoći. Tokom dnevnih obaveza nađite priliku za druženje. Priđite drugim ljudima. Pokažite im da vas zanimaju. Bez obzira na to što ste verovatno doživeli razočaranje u prošlosti, pokušajte da ne sudite o drugima na osnovu prošlih iskustava, već da upoznajete svaku osobu iz nove perspektive. Kada prilazite drugim ljudima ili oni vama, budite strpljivi. Za izgradnju bliskih prijateljstava potrebno je vreme. Nemojte žuriti s bliskošću i ostavite vremena za otvaranje i deljenje osećanja.
Razmislite o svojim očekivanjima. Nemojte misliti da će vam samo intenzivni odnosi s drugim ljudima pomoći da ne budete usamljeni. U korenima usamljenosti uvek leži i problem koji imamo sami sa sobom. Ma kako se loše osećali, usamljenost će se smanjiti ili nestati kad pažnju usmerite na sopstvene potrebe i načine kako da ih zadovoljite. Ako budete čekali da osećanja radosti i ispunjenosti sama dođu, možda ćete čekati dugo. Ako ste zapeli u dugotrajnom osećanju usamljenosti i ne znate kako da iz njega izađete, potražite stručnu pomoć.
