Samoću biramo sami, a usamljenost dolazi nepozvana.
Kada je pre šest godina objavio rezultate svojih istraživanja, nemački futurolog Matias Horx prilično je uzburkao svetsku javnost. Tvrdio je da će u ovom veku biti sve manje sklopljenih brakova, što će korenito promeniti sistem vrednosti i proizvesti potpuno nov način življenja. U svojim istraživanjima samce je podelio na „samce iz uverenja“, tj. one koji su samački život pretvorili u doživotnu filozofiju, i na „individualiste“, koji su u večnoj potrazi za partnerom i vezom. Činjenica je da i jedni i drugi stvaraju novu populaciju koja svoje korene ima u generaciji rođenoj pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.
Pripadnici te tzv. boom generacije odbacili su uvrežene atribute „srećne porodice“ u kojoj se bračni parovi dele na pater familiasa i lepši, slabiji pol, čemu je svakako doprinela bolja obrazovanost žena i njihova finansijska nezavisnost. Ako je suditi po Horxovim predviđanjima, konvencionalnim bračnim zajednicama pišu se crni dani, što bi moglo da znači da će budući naraštaji sve više patiti od usamljenosti. Pitanje koje sledi jeste da li je moguće biti sam i srećan i mora li se između samoće i usamljenosti nužno staviti znak jednakosti.
Odgovor su dali psiholozi. Psiholog, doktor nauka Ana Kandare Šoljaga, tvrdi da je samoća svojevoljni izbor i da često može da bude veoma korisna. Naravno, čak i oni koji su u srećnim i skladnim bračnim zajednicama ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Biti sam da bismo se posvetili sebi i svojim potrebama, da bismo sabrali misli i uradili nešto za sebe, najbolji je način da napunimo baterije energijom. Tu energiju utrošićemo na one koje volimo, a i na poslu ćemo biti kreativniji i efikasniji. Ali kada ta potreba za samoćom postane toliko snažna da nam prisutnost drugih, čak i dragih osoba, počne da smeta, vreme je za paljenje alarma.
