Strah od života

Većina ljudi živi praveći se da smrt ne postoji. Smrt je tabu tema, nešto što se u razgovoru ignoriše, preskače. Kada je neko u žalosti, spuštamo pogled... Teško je pogledati u oči čoveku skrhanom od gubitka bliske osobe, ne samo zbog tuge već i zbog straha. U očima čoveka koji žali jasno se vidi blizina onoga što će nas sve jednog dana dočekati: blizina smrti. Svi ćemo umreti jednog dana. Pošto ne znamo kada će se to dogoditi, skloni smo zaboravu. Pri tom smo „kao deca koja pokrivaju oči dok igraju žmurke misleći da ih tako niko ne može videti“, piše u Tibetanskoj knjizi o življenju i umiranju Sogyal Rimpoche. Iako je smrt, osim rođenja, jedino iskustvo koje ćemo baš svi doživeti, nikako da je prihvatimo kao prirodni sled života.

Neki od nas se tokom života venčaju, a neki ne. Neki imaju decu, a neki ne. Neki putuju svetom, a neki ne. Neki se obogate, a neki ne. Neki osete toplinu porodičnog doma, a neki ne. Neki izgrade karijeru, a neki ne. Ali kad-tad – svi umiremo. Samim tim što smo se rodili, predodređeni smo na umiranje.

Ako malo pogledamo oko sebe, primetićemo da je smrt svuda oko nas. Umiru biljke, životinje, ljudi, pa čak i zvezde. Svi materijalni oblici postojanja imaju svoj vek trajanja. Međutim, smrt nije samo kraj već i novi početak. Prirodni procesi su kružni. Materija ne nestaje, već menja formu. Jesenje lišće hrani zemlju – zemlja hrani korenje – korenje hrani stablo koje će u proleće prolistati, a zatim na jesen otpasti. Semenka završava svoj „životni put“ plodom u kome se nalaze nove semenke, nove kreacije, novi počeci.

Prolaznost materije toliko je očita da nas neprestano suočava sa pitanjima: otkud ova stvarnost, otkud postojanje, otkud život? Ima li nečeg večnog u svoj toj prolaznosti? Uranjajući ispod krute površine materijalne stvarnosti i pitajući se šta je smrt, zapravo se pitamo šta je život. Sasvim je svejedno odakle ćemo krenuti. Istinsko istraživanje života isprepletano je sa istraživanjem smrti. To je sama srž našeg postojanja. Kako smo nastali, tako ćemo i nestati. Kako smo postali, tako ćemo i prestati. A to „kako“ jeste ono što tokom života možemo istraživati.

Teskoba i beznađe ne javljaju se zbog pomisli na smrt, već zbog neprestanog odvraćanja misli od nje, zbog izbegavanja suočavanja sa onim s čim ćemo se jednog dana neizbežno susresti. Odatle kreću i mnogi drugi problemi. Zbog straha od smrti mnogi lekari nisu u stanju da saosećajno leče svoje pacijente. Zbog straha od smrti mnogi ljudi ne uspevaju da se pozdrave sa svojim bližnjima pre nego što oni preminu. Zbog straha od smrti mnogi ljudi propuštaju da žive punim plućima.

Često tvrdimo da se ne bojimo baš same smrti, nego patnje koju ona može da donese. Muče nas strahovi od toga kako ćemo umreti i hoćemo li nakon smrti biti „nagrađeni“ ili „kažnjeni“. Muči nas pomisao da tokom života nećemo stići da ispunimo sve ono što smo naumili ili da naši bližnji bez nas neće moći da funkcionišu. Mnogo onog što je vezano za smrt ne možemo da kontrolišemo. Ne znamo kada će nas sustići. Možda sutra, a možda u dubokoj starosti. S druge strane, možemo da utičemo na mnogo šta. Pazeći na svoje zdravlje možemo da izbegnemo mnoge neprijatne bolesti. Osim toga, shvatanje da nemamo neograničeno vreme da sa svojim životom uradimo ono što bismo hteli može biti vredan unutrašnji pokretač. Svest o vlastitoj smrtnosti može biti važan podsticaj za kreiranje života ispunjenog radošću i zadovoljstvom.

Kako biste se osećali kada biste znali da je ovo poslednji dan vašeg života? Ili, da se približimo još malo, da su vam ovo poslednji trenuci? Da li svet izgleda dugačije iz te perspektive? Jesu li mirisi i dodiri intenzivniji? Iskrsavaju li vam u prvi plan neke nove životne vrednosti? Jesu li vam prioriteti drugačije poređani u glavi?

PageBreak

Negujući svesnost o tome da smo ovde, na ovoj planeti, privremeno, a ne zauvek, možemo znatno da podignemo kvalitet života. Inače, lako se možemo uhvatiti u zamku zvanu „nemam vremena“. Treba obaviti ovo, srediti ono… Lako je vreme ispuniti gomilom obaveza ili se jednostavno iz dana u dan gubiti u nebitnim stvarima poput gledanja televizije ili listanja trač-magazina. Često se događa da, dezorijentisani haosom brzog života, baš najvažnije stvari postavljamo negde na dno liste prioriteta. Za posvećivanje sebi, svom unutrašnjem miru, ljubavi, svojim bližnjima ili ostvarivanju svojih snova i ambicija nikako da uhvatimo dovoljno vremena.

Ako malo posmatramo svoj život, možemo da primetimo da u nama stalno nešto umire. Male smrti prisutne su svuda. Raskid veze, selidba, smrt kućnog ljubimca, prestanak pušenja, otkaz na poslu. Sa svakom većom promenom dolazi suočavanje s gubitkom. Nešto prestaje. Kada ispred sebe vidimo neku bolju, kvalitetniju zamenu za ono od čega se odvajamo, onda je sve u redu. Ali nije uvek tako. Ponekad idemo na lošije, padamo s konja na magarca. To se, u psihološkom smislu, događa i iznutra, u odnosu prema samom sebi. Ponekad pozitivna slika o sebi umire i pretvara se u negativnu, a ponekad se događa suprotno.

Neki autori strah od smrti smatraju korenom svih strahova. Ako se bojimo da bismo mogli da izgubimo posao, zapravo se bojimo da nećemo imati šta da jedemo, da ćemo završiti na ulici i umreti. Ako se bojimo raskida veze, bojimo se da bez ljubavi (ili partnera) nećemo moći da živimo. Ako se bojimo javnog nastupa, bojimo se da će nas neprihvatanje drugih opet odvesti u neki vid propasti. Mada je takvo tumačenje pomalo ekstremno, možemo ga uzeti kao polaznu tačku za istraživanje svojih strahova. Kada se suočavamo sa nekom situacijom koja nas plaši, možemo se zapitati šta je najgore što bi moglo da se dogodi. Ako pođe nizbrdo, kakva je vrsta smrti u pitanju: fizička (umreću od gladi), psihološka (smrt pozitivne slike o sebi – ja sam jadna, nesposobna, loša i sl.), socijalna (smrt pozitivne slike pred drugima – ja sam crna ovca, nisam kao drugi i sl.)? Prihvatajući smrt kao sastavni deo života, možda otkrijemo da smrti i nema, već da je jedino što se stalno događa – promena.

Strah od gubitka

U Tibetanskoj knjizi o življenju i umiranju Sogyal Rimpoche predlaže: „Uzmi novčić i zamisli da je to ono što želiš da imaš. Drži ga čvrsto stisnutog u šaci i ispruži ruku, dlanom okrenutim prema tlu. Ako olabaviš stisak, izgubićeš ono što želiš da zadržiš. Zbog straha od gubitka, ruka ti je u grču. Ali, postoji i druga mogućnost. Možeš da opustiš stisak, a ipak zadržiš novčić. Okreni dlan na drugu stranu, tako da bude okrenut prema nebu. Rastvori šaku i primetićeš da je novčić još uvek u tvojoj ruci. Opustio si se, a novčić je i dalje tu.“

Ljudi koji se identifikuju sa onim što imaju, s onim na šta lepe etiketu „moje“, mnogo više strahuju od smrti od onih koji tokom života neguju i razvijaju životne vrednosti koje nisu vezane za posedovanje. Ta „moje-etiketa“ može se prilepiti bilo gde: moj novac, moj partner, moja deca, moja kuća, moja titula. Gorenavedena parabola o novčiću parabola je o svemu tome. Gomilajući bogatstvo lako zaboravimo da živimo. Kontrolišući partnera, lako zaboravimo da volimo. Da li stvarno postoji nešto što zaista imamo? U trenutku smrti, izgubićemo sve, uključujući i sebe same.

Ako nam je tokom života teško da se odlepimo od identifikovanja sebe sa svojom profesijom, svojom porodičnom ulogom, svojim vlasništvom, to će nam biti teže da se odlepimo od konačne identifikacije zvane „biti čovek“. Što se više tokom života udaljavamo od sebe, to će nam biti strašnija pomisao na konačno odredište, na udaljavanje od svih poznatih vidova sebe – na smrt. Francuski pisac André Gide piše: „Čovek ne može da otkrije novo more ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu“. Ako prihvatimo činjenicu da ćemo u trenutku smrti izgubiti sve poznate obale, lakše ćemo smoći hrabrosti za istraživanje nepoznatih mora tokom života. Zato, dok smo tu, udahnimo punim plućima, napnimo jedra i – živimo!