Svaka mama na svetu za svoje dete želi najbolje i uverena je da mu upravo to pruža. Međutim, njen stav prema tome šta je za dete najbolje uveliko zavisi od njenog sopstvenog detinjstva, načina na koji je ona bila odgajana kao dete, od kulture, sredine... Uostalom, ko može sa sigurnošću znati šta je najbolje za jedno dete? U Peruu ili na Islandu? Da li isto važi i za dete koje odrasta u Srbiji?
Pre nekoliko godina 250 majki iz različitih delova sveta, Atine, Pekinga, Delhija, Berlina, Sijudad Meksika, Los Anđelesa, San Hosea, jednog sela iz Kameruna i jednog sela iz Indije, učestvovalo je u istom istraživanju. To istraživanje započela je Heidi Keller, psiholog, sa željom da pokaže ne da li kulturne razlike utiču na razvoj deteta već KAKO utiču. Tako danas imamo i potvrde onoga što smo donedavno samo pretpostavljali.
Razlike su toliko velike da se pre može govoriti o različitim svetovima nego o razlikama unutar istog sveta. Govor. Mame iz Evrope i SAD-a svojoj deci govore, tj. tepaju, na sličan način, na primer: „O, kako je lepa moja beba. Baš si ti jedna dobra mamina devojčica (dečak), da li si dobro spavala, ti divna, slatka, prekrasna moja bebice…“ Ove mame koriste izrazito veliki broj nežnih reči u vrlo kratkom intervalu. One, naravno, ne očekuju da im beba nešto odgovori, ali su podučene da će se beba, ako joj mnogo govore, posebno ako to čine sa ljubavlju, tepajući, umilnim glasom, osećati prijatnije bez obzira na to da li razume reči ili samo oseća njihovu milozvučnost, imati opšti brži razvoj i ranije progovoriti, prohodati. Međutim, ove mame mnogo više govore nego što bebu drže, maze, grle.
S druge strane, mame iz Indije svojim bebama obraćaju se sa svega nekoliko reči, i to reči koje se više odnose na neku potrebu nego što izražavaju ljubav, na primer: „Sigurno si sada gladan, sada će te mama prepoviti…“ Nikada ne govore bebi dok leži. Umesto toga, radije je drže uz sebe, miluju gotovo nesvesne da to čine. I ono što je posebno zanimljivo, dok maze svoju bebu, često, jednostavno, ćute.
Igračke. Kada se rodi, beba je u Atini ili Los Anđelesu odmah zasuta velikim brojem igračaka. Na drugom kraju sveta, na primer u Africi, siromaštvo je uticalo na to da dečja psihologija i pedagogija smatraju da za dečji razvoj igračke nisu neophodne.
Dojenje. Kada pitate mamu iz Berlina da li će dojiti svoju bebu, ona će odgovoriti da nije sigurna. Smatra da je to zdravo, ali i da će je malo omesti u obavljanju posla, ume da navede spisak svojih prijateljica koje to nisu činile, pa su im deca ipak odrasla „prava i zdrava“. Kada isto pitanje postavite majkama iz Kameruna ili Indije, gledaće vas u čudu kao da ne razumeju šta ih pitate. Dojenje je za bebu najzdravije. To se pitanje ne postavlja jer se odgovor podrazumeva.
Nošenje. Iako nisu uključene u ovo istraživanje, jedno od najvećih kulturno-komparativnih istraživanja koja su ikada sprovedena u dečjoj, tj. razvojnoj psihologiji, čak i mame iz Srbije, kada je u pitanju nošenje beba, znaju za različite „škole“. Neke od njih tvrde da je to jedini pravi način komunikacije sa bebom, a neke da je nošenje pogrešno jer kod dece razvija razmaženost. Naime, ukoliko bebu koja je navikla na nošenje („na ruke“) spustite kada njoj ne odgovara, ona histerično plače. To se često u Srbiji, ali i širom Evrope, smatra razmaženošću. S druge strane, u Africi bebu gotovo stalno nose u rukama ili u specijalnim nosiljkama na leđima i mame, i bake, i sestre… a ona ni kada poodraste, ne pokazuje znake razmaženosti.
Svoja soba. U SAD-u i nekim delovima Japana beba gotovo rođenjem stiče svoju sobu. Najvažniji razlog za to jeste potreba da roditelji imaju svoj mir i da se beba odmalena nauči samostalnosti. Utvrđeni su i rituali uspavljivanja, a roditelji edukovani da dete uvek u približno isto vreme stave na spavanje. Ipak, deca se i dalje često bune, odbijaju spavanje i to doživljavaju kao veliki stres. U Indiji ili Kamerunu dete nema uslova za sopstvenu sobu. Ono spava u istoj sobi ne samo sa roditeljima već često i sa velikim brojem svojih drugih rođaka. Ipak, beba ne spava na sopstvenom ležaju iako bi za to bilo uslova, već uvek u telesnom dodiru sa majkom. Zaspi kada joj se spava i oko toga niko ne pravi dramu.
U Pekingu i Delhiju nema tako bitnih razlika. Naprotiv, čini se da su njihovi vaspitni pristupi neka vrsta zlatne sredine između prethodna dva modela: evropskog i američkog, s jedne, i indijskog i afričkog, s druge strane.
Konačno, kako ove razlike u pristupu utiču na samu decu? U onim sredinama gde su nošena, pažena, mažena, i to ne verbalno već pre svega taktilno, deca imaju brži motorni razvoj. Dojenje, masaža, bacanje u vazduh kao vid igre, dodirivanje, makar i nesvesno, tokom sna, utiče da se deca brže osamostale. Ranije prohodaju, kooperativnija su, poštuju sve članove porodice (to nikada nisu samo mama i tata već i bake, dede, sestre, ujaci…). Iako su u najranijem detinjstvu dobijala malo lične pažnje od biološke majke, imala su stalnu pažnju cele porodice. Takav pristup uticao je na to da vezanost za porodicu ostaje i kada dete postane odrasla osoba.
U Americi nije tako. Kada ode na koledž, dete svoje roditelje viđa samo nekoliko puta godišnje, a ostale članove porodice jedva da i poznaje, ili ih poznaje kao udaljene srodnike. Zahvaljujući tome što je telesni kontakt često zamenjen verbalnim, deca koja rastu u tim sredinama verbalno su jača nego njihovi vršnjaci u drugim delovima sveta. Nažalost, često i reč bude zamenjena materijalnim, na primer, kada se dete rasplače, a mama mu ponudi igračku umesto da ga uteši rečima, ili što je još važnije, zagrljajem.
Ono što učinite u prvim godinama od neprocenjivog je značaja za kasniji razvoj deteta. Ne možete pogrešiti, preterati u maženju i pokazivanju ljubavi. Ali možete zakasniti, pa će vaše dete nositi sa sobom osećaj nesigurnosti ili niskog samopouzdanja. Dete ne postaje razmaženo ako je mnogo voljeno nego ako ne postoji odgovarajuća kazna za neko konkretno ponašanje. Uostalom, kada biste jednoj mami iz Kameruna opisali mamu iz Los Anđelesa koja svoju bebu pušta da plače da bi je naučila redu i disciplini, tj. da ne bi postala razmažena, ali i da bi ona sama mogla da odspava, ne bi vas razumela. Pojam razmaženog deteta u Kamerunu nije poznat.
Lično, i sama imam iskustvo u radu sa roditeljima male dece. Ponekad sam prisiljena da onim roditeljima čija deca deluju nesigurno, ćutljivo ili frustrirano, kažem: „Jeste li mu (joj) pokazali koliko ga volite?“ Roditelji me gledaju kao da pričam na svahili jeziku i pitaju: „Kako to mislite?“, a meni bude neprijatno da govorim ono što mislim da se podrazumeva i da svi znaju. Jednostavno je. Zagrlite svoje dete.