Od kada je sveta i veka ljudi su nastojali da poboljšaju svoje odnose. Konačni cilj u tom plemenitom nastojanju uvek je bilo povećanje razumevanja i harmonije. Od mnogih problema na putu do tog cilja, osnovni se rađa još na početku, u samom stavu prema odnosu. Naime, problem je u samoj poziciji iz koje se gleda na odnos. Pošto je ta pozicija egocentrične prirode, otuda i problem. Konkretno, budući da mu nedostaje veza sa fundamentalnom istinom o nama i našim odnosima, ego nije u stanju da uspostavi realan odnos, osim u idealizovanom smislu. I upravo ta idealizacija ili projekcija onemogućava korektno viđenje druge strane, a bez tog viđenja odnos nije odnos.

Prva ključna stvar na kojoj treba da poradimo da bismo imali dobre odnose, u vezi je sa bazičnom perspektivom iz koje doživljavamo sebe, druge i sve ostalo. Jer, na primer, sve dok uzimamo u obzir to kako nas drugi vide i pri tom doživljavamo sebe iz perspektive drugih umesto da budemo onakvi kakvi smo stvarno, bićemo u egocentričnom stanju. A pošto tom stanju, rekli smo, nedostaje kvalitet direktne percepcije, nećemo jasno videti ni sebe ni druge onakve kakvi stvarno jesmo. Međutim, kada smo onakvi kakvi jesmo i kada vidimo druge onakve kakvi oni stvarno jesu, dobre odnose i nije teško uspostaviti. Ako to nismo u stanju, evo formule...

Budimo obični i svoji.

Biti običan i svoj prevazilazi svaki mogući opis. Moglo bi da se kaže da je to naše prirodno stanje. Ono stanje iz kojeg bezuslovno prihvatamo svoju pravu prirodu. Kada smo obični i svoji, tada nemamo potrebu niti želimo da se pretvaramo. Mi se ponašamo do te mere obično i prirodno da drugi uopšte nemaju potrebu da prema nama zauzimaju gard. Naprotiv, i oni mogu da budu upravo onakvi kakvi jesu, a to je nešto što svi duboko želimo, zar ne? Jedino tako, kada smo prirodno otvoreni jedni prema drugima, bez pokušaja da glumimo ono što nismo, možemo imati svež, iskren, bezuslovan, ispunjavajuć i neponovljiv odnos.

Bezuslovno priznajmo i poštujmo slobodu izbora drugih.

Pošto je sloboda izbora nerazdvojiva od naše istinske prirode, kada negiraju naš izbor, drugi u stvari negiraju nas same. Ako postoji nešto što negativno utiče na naše odnose, onda je to ponajviše činjenica da drugi ne prihvataju našu sposobnost da biramo. Na primer, dovoljno je da nam se samo učini da drugi negiraju našu slobodu izbora, pa da negativno reagujemo tako što ćemo im svojim nepodesnim ponašanjem dokazivati suprotno – da imamo slobodu izbora. Umesto da uzajamno priznajemo i poštujemo nešto – svoju slobodu izbora – bez čega ne bismo bili u stanju ni da se povezujemo na ljudski način, mi često suptilno degradiramo jedni druge. I onda se pitamo šta nije u redu sa drugima. Zašto su tako arogantni i neosetljivi prema nama? Zašto beže od nas? Bolje bi bilo da se pitamo šta nije u redu sa nama, možda otkrijemo sopstvenu nevoljnost da priznamo drugima njihovu urođenu slobodu da biraju. Kada znamo šta je problem, rešenje je tu.

Ne očekujmo od drugih da nas vole i razumeju na naš način; drugim rečima, ne postavljajmo nikakve zahteve.

Nema ništa gore nego kada očekujemo od drugih da nas vole i shvate onako kako bismo mi to želeli, u skladu sa onim što se nama sviđa. Onda, čak i kada nas drugi stvarno vole i razumeju, to nama ništa ne znači jer smo iz straha u svojoj glavi fiksirali kako bi to trebalo da izgleda. Tako suptilno, ali vrlo opasno, negiramo da drugi imaju svoj sopstveni način. Iz perspektive drugih, to je zapravo poricanje njih samih, pa kakav onda odnos možemo očekivati u tom slučaju? Nažalost, samo odnos bez života – bez ljubavi. Stoga, ako mislimo da budemo u stvarnom kontaktu sa drugima kako bismo iskusili istinsku ljubav i ako želimo da izgradimo valjane odnose, prestanimo da očekujemo od drugih da gledaju i rade stvari po našim predubeđenjima. Radije naučimo da prihvatamo druge onakve kakvi jesu, bez postavljanja zahteva. I zaboravimo tendenciju da projektujemo sebe, sa onim što nam se sviđa i ne sviđa, na njih, ako hoćemo da imamo živ odnos.

Ne vezujmo se za realnost koju delimo sa drugima.

Budući da se iz trenutka u trenutak sve nepovratno menja i da je to priroda svih stvari, ako pokušavamo da realnost koju delimo sa drugima održimo istom sve vreme, prosto ćemo ugušiti razvoj odnosa. Tako odnosi postanu umrtvljeni, kao cveće u vazi koje smo ubrali da bismo uživali u njemu što duže. Ako hoćemo da imamo dobre odnose, moramo da imamo i fleksibilne umove da bismo uopšte bili u stanju da se prilagodimo neumitnoj prirodi života – promeni. Tako je lako postati fiksiran u izvesnoj tački gledišta, slepo verujući da su stvari upravo takve kakve ih mi vidimo, i tako je teško uvideti da grešimo da nije ni čudo što mnogi od nas ostaju u neznanju do kraja života. Da ne bismo i mi imali problema sa mentalnim „vidom“, pronađimo načina da to na vreme sprečimo tako što ćemo uravnotežiti svoje umove – relaksacijom, meditacijom, kontemplacijom, jogom, tai čijem, komunikacijom sa mudrima. Dobra vest je da UVEK postoji način, pitanje je samo da li hoćemo ozdravljenje.

Nastavak članka