Iskrena promena

Iz trenutka u trenutak sve se menja. Jedina prava životna konstanta jeste promena, a ipak za mnoge ljude život se čini uvek isti: vreme prolazi, a "ništa se ne događa". S druge strane, tu su i oni koji stalno prave rezove, preduzimaju niz promena spolja da bi izbegli promenu iznutra. To su dve krajnosti: uporno opiranje promenama da bi se zadržao status quo i menjanje radi same promene, radi intenziteta, radi osećaja da se nešto događa.

Da bismo (bez obzira na nezadovoljstvo) održali status quo, koristimo mnoge izgovore tipa: uvek može da bude i gore, uložio/uložila sam puno vremena i truda da dođem dovde, treba samo da naučim da prihvatim stvari kakve jesu i slično. Takva razmišljanja jesu neka vrsta mentalnih pregrada koje nas čuvaju od potencijalnih opasnosti za koje mislimo da bi promena mogla da donese. Ona nam omogućuju da se održimo na mestu veoma dugo, sve dok nas život ne dovede pred zid. Zid može biti bolest, otkaz, odlazak partnera, odlazak u penziju, fizički ili psihički simptomi koje ne možemo da objasnimo.

U takvim situacijama mnogi ljudi posegnu za religijom ili duhovnošću. Novi, duhovni način razmišljanja i doživljavanja sveta, može da bude oslobađajuć. I sama terminologija je takva, šireća, rasprostranjujuća: univerzalna ljubav, večni život, potpuno prepuštanje, bog u svakom od nas, saosećanje sa svim bićima. U stanju takve proširene svesti lakše je biti čovek. Osećamo se rasterećenim za malenkost svog postojanja i za malenkost svojih problema. Ko sam ja u odnosu na beskonačni svemir? Ko sam ja u odnosu na milione nedostižnih zvezda, u odnosu na izuzetnost kreacije golubijeg krila? Iz perspektive tog sveobuhvatnog kosmičkog oka naš sadašnji problem (ma šta bio) postaje usputan. Tu smo ionako samo u prolazu – trajemo trideset, pedeset, osamdeset ili sto godina – ima nas, pa nas nema.

Duhovnost kao inspiracija

Osećaj univerzalne ljubavi, saosećanja i povezanosti s celokupnim postojanjem daje životu novu dimenziju, donosi osećaj prepoznavanja i mira. Međutim, u lepoti duhovnog buđenja krije se i velika opasnost od kamufliranja problema. Promenom perspektive (od mikrokosmičkog "ja" do makrokosmičkog "sve") lični problemi ne nestaju, već se njihova težina rasplinjuje u novoprihvaćenoj univerzalnoj lakoći. Širina duhovnosti lako može da postane kompenzacija za suženost percepcije kada su u pitanju lični problemi. Baš kao što zalečivši simptom ne dopiremo do uzroka fizičke bolesti, tako ni usvajanjem duhovnijih načina razmišljanja ne dopiremo do korena psihičke ranjivosti. Često je pod maskom božanske, univerzalne ljubavi, kamuflirana težnja prema božanskoj, univerzalnoj moći da bi se pobeglo od konkretne, ljudske nemoći.

Povremeno osetiti nemoć, grešiti i imati probleme jeste ljudski. Da je sve uvek u redu, ne bi bilo nikakve potrebe ni motivacije za promenu. Frustracija je sastavni deo života, ona unosi dinamiku, inspiriše nas da idemo dalje. Ispadanje iz ravnoteže sastavni je deo održavanja ravnoteže. Nije uvek lako priznati gde se na životnom putu nalazimo, sagledati pređeno i otvoriti se onome kuda bi sledeći korak mogao da nas odvede. Duhovnost može da bude velika inspiracija za lični razvoj, ali i velika prepreka. Može da nas otvori za nova iskustva i doživljaje, ali i zatvori za ostvarivanje naših potencijala. Korenita promena koja pronalazi svoje mesto unutar okvira realnog, svakodnevnog života, uvek se događa na individualnom planu: unutar, a ne izvan "ja". Reč individualno latinskog je porekla i u originalu znači "nedeljivo od". Biti iskreno duhovan znači težiti jedinstvu sa samim sobom, a ne s apstraktnim predstavama o dimenzijama ljudskog duha. To znači ostati osetljiv na lične probleme, prepreke, nesigurnosti, ranjivost ili bol, koji su vredni znakovi na putu shvatanja i upoznavanja naše ljudskosti.