Neki su se našli u nepremostivim problemima, kao što su depresija, pokušaji samoubistva, alkoholizam, nasilje, dok drugi potiču i iz želje za ličnim rastom, unapređenjem partnerskih odnosa, odnosa sa decom, samootkrivanjem i traganjem za ličnom vizijom. na putu života. Ovde, prema mom iskustvu, generacija mlađih muškaraca između 20 i 30 godina hrabro korača putem ličnog rasta, gde primećujem da psihoterapija više nije tabu.
Terapijsko iskustvo - podrška grupe
Grupno iskustvo je veoma moćno za muškarce. Kako smo nekada delili priče jedni sa drugima oko tople vatre, danas ih možemo podeliti u grupi. Moć grupe je dokazana u milionima primera klubova, na primer, Anonimni alkoholičari, zavisnici, zavisnici od odnosa. Ove grupe su često mnogo efikasnije u pomaganju ljudima na putu ka trezvenosti od službene profesije. Čini se da su naši preci, koji su živeli u plemenima, umeli da slušaju jedni druge i pričaju jedni drugima priče bolje nego danas u svetu koji juri ogromnom brzinom.
Biti muškarac danas je drugačije iskustvo nego što je bilo za generaciju naših očeva i dedova. Tradicionalni pogled na ulogu muškarca u društvu i porodici značajno se promenio. U prošlosti, od muškarca se stereotipno očekivalo da se bavi fizičkim radom, da se finansijski brine o porodici i ako mora da ide u rat. Nekada su bake na selu imale tri pravila: Važno je da te ne bije, da ti da novac i da je veran.
Da ne pije, da nije zavisnik, da je nežan i pažljiv, dobar ljubavnik, sportista, romantičan, inteligentan, obrazovan, sposoban da priča, u kontaktu sa sobom i svojim emocijama, da odgaja decu, ide na roditeljske sastanke, vozi decu u školu i što ide da ih vidi na popodnevnim aktivnostima, da je aktivan i na poslu i da vodi računa i o kućnim poslovima, da je zainteresovan za lični i duhovni razvoj, ranije je bio bonus nego očekivanje.
Društvo danas od muškaraca očekuje više nego u prošlosti. Žene očekuju više. Na kraju krajeva, čak i muškarci očekuju više od sebe nego u prošlosti i vide ovo kao dobrodošao društveni napredak i lični izazov.
Neki muškarci su imali dobre primere u svojim očevima i naučili su ove lekcije dok su odrastali. Nije imao ko da pokaže drugima kako da žive svoju muškost i ulogu muškarca, jer su očevi bili odsutni, zavisni ili jednostavno nisu tu. Umotani u tišinu i zabarikadirani svojim poslom, nisu videli, čuli, razgovarali sa svojom decom... Nisu ih razumeli i izgledalo je kao da se ni ne trude.
Takav čovek mora i sam da krene ovim putem do izvrsnosti kada odraste. Ovo je daleko od lakog. Još je lakše to naučiti uz podršku drugih muškaraca.
Tu vidim najveću vrednost muških terapijskih grupa, gde muškarci dele izazove sa kojima se suočavaju u svom porodičnom, društvenom, mentalnom i duhovnom životu.
Kako ste živeli kao dete, dečak, tinejdžer? Kako su se prema vama ponašali majka i otac? Da li ste uopšte imali majku i oca, ili ste odrasli drugačije? Kako ste formirali sliku o porodičnim i partnerskim odnosima u kojima ćete se ponašati kao odrastao muškarac, muž, partner, otac?
Što više razgovaramo o tome sa drugim muškarcima, više se otvaraju sličnosti među nama. Naši očevi su možda bili ili nisu bili dobri primeri muškosti. Ideja o muškim ulogama u porodici i partnerstvu se već znatno promenila od našeg detinjstva do danas.
Kako doživljavamo te promene, kako smo se njima prilagodili, sada kada ideja tradicionalne muškosti umire, a istovremeno smo bombardovani sa toliko različitih ideja o muškosti i muškarcima da, zbog spoljašnjih ideja, zaboravljamo da tražimo odgovor tamo gde je istina, u našem srcu i duši.