Nova naučna studija osporava tradicionalno mišljene da je za obrazovanje najvažnija inteligencija i otvara nov pristup isvajanju zanja. Veštine poput motivacije ključne su koliko i IQ u određivanju akademskog uspeha ili obrazovanja.
Nekognitine veštine, pod uticajem genetike i okruženja, postaju sve važnije za obrazovanje deteta, a naučnici sugerišu da bi baš njihovo negovanje, uz kognitivne sposobnosti, moglo značajno da poboljša obrazovne rezultate.
Na primer, veštine, kao što su hrabrost i upornost, snažno predviđaju akademski uspeh, a njihov uticaj se skoro udvostručuje od prvog do osmog razreda. Studija predlaže integraciju emocionalnog i bihejvioralnog razvoja u obrazovne strategije.
Novu studiju o ljudskom ponašanju u prirodi zajedno vode dr Margerita Malančini sa Univerziteta Queen Mary u Londonu i dr Andrea Allegrini sa Univerzitetskog koledža u Londonu, a ona je otkrila da su nekognitivne veštine, kao što su motivacija i samoregulacija, jednako važne kao i inteligencija za akademski uspeh, piše neurosciencenews.com.
Ove veštine postaju sve uticajnije tokom obrazovanja deteta, uz genetske faktore. Istraživanje koje je sprovedeno u saradnji sa međunarodnim timom stručnjaka sugeriše da bi negovanje nekognitivnih veština uz kognitivne sposobnosti moglo značajno da poboljša obrazovne rezultate.
„Naše istraživanje dovodi u pitanje dugotrajnu pretpostavku da je inteligencija primarni pokretač akademskog postignuća“, kaže dr Malančini, viši predavač psihologije na Univerzitetu Queen Mary u Londonu.
„Pronašli smo ubedljive dokaze da nekognitivne veštine – kao što su hrabrost, istrajnost, akademski interes i vrednost, koje se pripisuje učenju – nisu samo značajni prediktori uspeha, već i da njihov uticaj vremenom postaje sve jači.
Studija, koja je pratila preko 10.000 dece od 7 do 16 godina u Engleskoj i Velsu koristila je kombinaciju studija blizanaca i analiza zasnovanih na DNK kako bi se ispitala složena interakcija između gena, životne sredine i akademskog učinka.
Moć nekognitivne genetike
Jedan od najupečatljivijih nalaza jeste sve veća uloga genetike u oblikovanju nekognitivnih veština i njihov uticaj na akademska postignuća.
"Otkrili smo da genetski efekti povezani sa nekognitivnim veštinama postaju sve prediktivniji za akademsko postignuće tokom školskih godina, u stvari njihov efekat se skoro udvostručuje između 7. i 16. godine“, objasnio je dr Alegrini, naučni saradnik na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
"Do kraja obaveznog obrazovanja, genetske predispozicije vezane za nekognitivne veštine bile su podjednako važne kao i one povezane sa kognitivnim sposobnostima u predviđanju akademskog uspeha. Taj nalaz dovodi u pitanje tradicionalni pogled na obrazovna postignuća koja su uglavnom određena inteligencijom. Studija sugeriše da emocionalni i bihejvioralni potencijali deteta, na koji utiču i geni i okruženje, igra ključnu ulogu na njihovom obrazovnom putu.
Dok genetika nesumnjivo doprinosi nekognitivnim veštinama, studija takođe naglašava važnost životne sredine. Upoređujući braću i sestre, istraživači su uspeli da izoluju uticaj zajedničkog porodičnog okruženja od genetskih faktora.
Šta to znači za obrazovanje
Nalazi ove studije imaju duboke implikacije na obrazovanje. Prepoznajući kritičnu ulogu nekognitivnih veština, škole mogu razviti ciljane intervencije za podršku emocionalnom i socijalnom razvoju učenika uporedo sa njihovim akademskim obrazovanjem.
"Vreme je da ponovo izbalansiramo taj fokus i damo jednak značaj negovanju nekognitivnih veština. Tako možemo stvoriti inkluzivnije i efikasnije okruženje za učenje za sve učenike”, rekao je dr Malančini.
Studija takođe naglašava potrebu za daljim istraživanjem kompleksne interakcije između gena, životne sredine i obrazovanja. Razumevanjem ovih faktora, nastavnici i kreatori politike mogu razviti efikasnije strategije za podršku celokupnom razvoju učenika i postizanje boljih obrazovnih ishoda.
BONUS VIDEO: