Ukoliko vas je neko povredio, a vi nikako ne možete da pređete preko toga, ne morate još da osećate i krivicu jer niste u stanju da oprostite. Postoji nekoliko nezdravih stereotipa o praštanju, koje sada aktivno podržava popularna psihologija i "kult svesnosti“, a svi smo imali prilike da čujemo fraze: "Treba umeti oprostiti!“, "Oprostite uvredu i biće vam lakše!“...
A da li je baš tako?
Psihijatar i psihoterapeut Vasilij Šurov ispituje glavne mitove o praštanju i objašnjava kako da sebi pomognete da se nosite sa pritužbama bez štete po mentalno zdravlje.
Mit broj 1: Sve se može oprostiti, to donosi isceljenje
Ideja praštanja ili oproštaja kao univerzalne isceljujuće emocije može se staviti u rang sa "toksičnom pozitivnošću“ i drugim destruktivnim trendovima "svesnosti“.
Često možete čuti: "Oprostite i pustite to, i odmah ćete se osećati bolje!", "Uvrede morate oprostiti, inače će vas pojesti iznutra!"
Ali čak te dobronamerne fraze jednostavno bole i ne donose nikakvu korist, jer oprost nije univerzalni lek za povređenost. Ozlojeđenost je za nas složena i veoma važna mentalna reakcija koja se javlja kao odgovor na nepravdu: kada smo uvređeni, uvređeni, prevareni, iznevereni. Ljutnja je povezana sa našim ličnim vrednostima i moralnim smernicama.
Ako prisilno pokušamo da nateramo sebe da oprostimo osobi uvredu koja je u suprotnosti sa našim uverenjima, to izaziva unutrašnji sukob. Osećamo se krivim što nismo u stanju da oprostimo, a opraštanje znači legalizovanje nepravde.Zbog toga je ideja "obaveznog oproštaja" destruktivna. Ne moramo da praštamo ono što se kosi sa našim uverenjima - i to je u redu.
Mit broj 2: Da biste oprostili, samo treba da odlučite
Verovatno ste čuli preporuke poput: "Samo pustite to!" "Samo izaberite da oprostite!"
Ali, nažalost, to ne funkcioniše tako. Reakcija ogorčenosti izaziva snažne negativne emocije: ljutnju, razočaranje, samosažaljenje.
Možemo kontrolisati svoje ponašanje i pretvarati se da je sve prošlost, ali nećemo moći da upravljamo svojim osećanjima i isključimo ih. Pokušaj da se to uradi pokreće još jedan zaštitni mehanizam psihe - potiskivanje.
Ogorčenost i emocije povezane sa njom ne nestaju bez traga, već se samo potiskuju u nesvesno. A taj skriveni bol postaje tempirana bomba: potisnute emocije izazivaju povećanu anksioznost, nepoverenje u ljude, razdražljivost i psihosomatske poremećaje.
Mit br. 3: Vreme leči sve
Neretko povređeni ljudi dobijaju savet da puste da incident "zastari".
"Vreme leči sve, postepeno ćeš sve zaboraviti i prestati da se vređaš!" "Kako si još uvređen? To je bilo pre mnogo godina!" "Prestani da negoduješ, toliko je vremena prošlo!"...
A uvreda pre svega reakcija na kršenje naših vrednosti. Ako se osoba nije iskupila za svoju krivicu i nije je priznala, ako se nije dogodilo nešto što bi moglo da povrati osećaj pravde, osećanje ozlojeđenosti može da nas prati godinama.
Da, vremenom emocije mogu otupiti, ali sama činjenica neprihvatanja nepravde druge osobe ne zavisi od vremena.
Optuživanje povređene osobe za preteranu ranjivost ili sitničavost obezvređuje iskustvo, izaziva osećaj iracionalne krivice i srama, izaziva unutrašnji sukob.
Mit br. 4: Praštanje znači zaboravljanje uvrede
Još jedan prigovor pripada destruktivnom mitu o praštanju: "Da li se još sećate ovoga? Već ste oprostili osobi, zašto sve ovo?"
Opraštanje je, pre svega, oslobađanje od negativnih osećanja prema počiniocu, odricanje od prava da se traži "plaćanje" za naneti bol. Možete se osloboditi besa na osobu i samosažaljenja, od žeđi za nadoknadom. Ali to ne znači da treba da zaboravite na uvredu ako je i dalje u suprotnosti sa vašim vrednostima. Ozlojeđenost nam daje razumevanje gde leže naše granice i kako su prekršene.
Mit br. 5: Opraštanje znači obnavljanje odnosa
Još jedan nezdrav stereotip dovodi do sledećeg prigovora: "Kažete da ste oprostili. To znači da možemo vratiti odnose i komunikaciju na prethodni nivo!"
Ovde je ista situaciju kao sa „zaboravom“. Da, možemo se odreći negativnih iskustava i zahteva za odštetom. Ali činjenica izdaje naših vrednosti ostaje nepromenjena. I sasvim je normalno da odlučite da više ne želite da komunicirate sa osobom koja vam je slomila poverenje i povredila vas.
Kako da se nosite sa ozlojeđenošću?
Oprostiti nekome samo zato što se to mora učiniti je pogrešno. Ali ako negativne emocije utiču na vaše psihičko i fizičko stanje i remete vaš društveni život, važno je da ih prevaziđete.
Sledeći koraci će vam pomoći da to uradite bezbedno.
- Dozvolite sebi da osećate
Slušajte svoja osećanja, navedite ih. Šta tačno osećam? Kako se zove ova emocija? Dozvolite sebi da osetite bol, bes i/ili samosažaljenje – i ne osuđujte sebe zbog toga. - Zauzmite i razumejte svoju stranu.
Stanite na svoju stranu, zaštitite se! Prihvatite da imate svako pravo da budete uvređeni. Dozvolite sebi da joj NE oprostite - i slušajte svoja osećanja, procenite šta se menja? Navedite argumente koji vas čine oštećenim. - Analizirajte stranu prestupnika
Kad prođe period najintenzivnijih negativnih emocija, analizirajte stranu prestupnika. Postavljajte sebi pitanja. Zašto je osoba ovo uradila? Možete uzeti u obzir situaciju prestupnika, ali ga ne oslobađajte odgovornosti. - Posmatrajte osećanja
Ne žurite sa donošenjem odluke (oprostite/ne oprostite, obnovite komunikaciju/distancu zauvek). Preživljavanje ljutnje i praštanje nije konačna akcija, već suptilan i dugotrajan proces. - Donesite odluku
Ako osećate da je nalet emocija splasnuo, možete razmisliti o ishodu situacije. Krajnji cilj nije sam oprost, već obnavljanje vašeg mentalnog zdravlja. - Pretvorite ljutnju u pozitivno iskustvo
Razmislite kakvu vam je korist donela ova situacija. Možda ste bolje razumeli svoje vrednosti, potrebe i lične granice, naučili da štitite i brinete o sebi, shvatili važne nijanse odnosa sa nekim i naučili više o samoj osobi.
BONUS VIDEO: