Proteinski mit

Jer, kako naš prosečan čovek misli, mora da ste dobrano zastranili, čim ste se odlučili za tako „radikalan” korak, koji se kosi sa „prirodnim”, sa preporukama lekara i sa samim zdravim razumom! Da li je to baš tako, ili je upravo suprotno? Koliko nam je proteina zapravo potrebno i da li moramo da ih crpimo iz životinjskih proizvoda?

„Čovek može da akumulira oko 30 gr proteina dnevno u telu”, kaže dr Slađana Velkov, lekar i jedan od najistaknutijih zagovornika sirove veganske ishrane kod nas. „Dr Jaffe sa Kalifornijskog Univerziteta u Berkliju istraživao je dejstvo dijete bez životinjskih produkata na nekoliko generacija dece i odraslih. Ispitanicima je davao 24-33 gr. proteina dnevno, dok se današnjom ishranom, baziranom na životinjskim produktima, unosi i do 150 grama proteina dnevno. Niko od ispitanika dr Jaffea nije imao nikakve znake nedostka proteina, niti bilo kojih drugih hranljivih materija. Svi su bili odličnog zdravlja! Dr Max Rubner, direktor Higijenskog instituta na Berlinskom univerzitetu, posle svojih opsežnih istraživanja, takođe tvrdi da nam je potrebno samo oko 28 grama proteina dnevno”.

Slikovito predstavljeno, 30 g proteina nalazi se u jednom punom tanjiru sočiva ili u oko 100 g badema. „Ali ne!”, odmah će vas upozoriti oni koji zastupaju ishranu mesom i mlekom, „To nisu kompletni proteini, jer ne sadrže sve esencijalne aminokiseline!” Zato hajde da prvo, pre samog „proteinskog mita”, raskrinkamo jedan drugi mit - onaj o „kompletnim” proteinima, koji je baziran na tvrdnji da biljna hrana ne sadrži sve esencijalne aminokiseline (gradivne jedinice proteina).

Mit o „kompletnim” proteinima

Mit o „kompletnim” proteinima je sasvim nenamerno uveden nakon objavljivanja knjige „Ishrana za malu planetu” (Diet for a Small Planet), koju je 1971. napisala Frances Moore Lappe. Ova knjiga inače je imala veliki uspeh u promociji veganstva i njena suština sastojala se u (tačnoj) tvrdnji da je ishrana bazirana na mesu i životinjskim proizvodima uzaludno bacanje hrane i izvor gladi u svetu - jer milioni hektara, koji se koriste za gajenje stočne hrane, mogu da budu iskorišćeni za gajenje biljne hrane namenjene ljudima. Ali, znajući da će veliki deo čitalaca biti skeptičan u zdravstvenu opravdanost biljne ishrane, autorka je veliki deo knjige posvetila kombinovanju namirnica, koje je za cilj imalo da se u jednom obroku unesu sve esencijalne aminokiseline u količini ekvivalentnoj onoj u parčetu mesa. Tako je i nastala čuvena kombinacija pirinač + mahunarke. Naime, aminokiselina metionin, koja je nešto slabije zastupljena u mahunarkama, nalazi se u dovoljnoj količini u pirinču.

S druge strane, aminokiselina lizin, koja je smanjena kod pirinča, nalazi se obilato u mahunarkama. Kombinovanje pirinča i mahunraki u jednom obroku, tako „imitira” sastav mesa, u kojem imamo sve aminokiseline u potrebnoj količini. Ali, obratite pažnju - niko nikada nije rekao da pirinču ili mahunarkama nedostaje neka aminokiselina, već da je određena aminokiselina samo zastupljena u nešto nižem procentu u odnosu na meso ili mleko! Treba napomenuti i da naš organizam ima sposobnost da „čuva” potrebne aminokiseline, tako da kombinovanje namirnica u jednom obroku nije neophodno. Osim toga, postoje i biljne namirnice koje sadrže sve esencijalne aminokiseline u dovoljnim količinama: sigurno već znate za soju, ali ako se „plašite” soje iz ovog ili onog razloga, ne očajavajte.

Čak i ako pogledate na sajtu www.nutritiondata.com, koji sadrži zvanične podatke Odeljenja za poljoprivredu SAD-a (USDA), videćete recimo da su i druge, u zdravoj veganskoj ishrani sasvim uobičajene namirnice, poput leblebija, quinoe, indijskog oraščića, karfiola ili raštana - sve kompletni proteini, sa visokim sadržajem svih esencijalnih aminokiselina. Zbog svega navedenog, „mit o kompletnim proteinima” je neosnovan. Čak je i sama Frances Moore Lappe deset godina nakon objavljivanja svoje knjige priznala grešku i ispravila je u novom izdanju, savetujući veganima da više ne moraju da brinu oko „kompletnih” i „nekompletnih” proteina. Ali „mit o kompletnim proteinima”, kao i sam „proteinski mit” i dalje nastavljaju da žive - zato što obezbeđuju veliki ekonomski interes, koji se krije iza današnje neprirodno velike industrije mesa i mleka.

PageBreak

Ko dobija, a ko gubi?

Odakle uopšte ideja da nam je potrebno mnogo životinjskih proteina, kako bismo bili zdravi? „Verovanje da su životinjski proteini superiorni u odnosu na biljne proteine datira iz 1914. godine kada su naučnici Osborne i Mendel izveli eksperimente na miševima i utvrdili da oni brže rastu kada jedu životinjske proteine. Kasnije je utvrđeno da je tačno da miševi brže rastu, ali i da kraće žive, kao i da oboljevaju od raka i drugih bolesti. Bez obzira na to, generacije školske dece i lekara pogrešno su informisani da su nam meso, mleko i jaja neophodni kao izvori proteina. Iako je ovaj mit u ishrani odavno opovrgnut, nema nekih pomaka da javnost bude informisana, da je ono čemu su nas učili potvrđeno kao netačno. Posledice pogrešne ishrane vidljive su u današnjoj epidemiji brojnih savremenih bolesti i lako je videti ko tu dobija, a ko gubi”, kaže dr Velkov.

Dobijaju proizvođači mesa i mleka. Dobija industrija lekova, koja nas kasnije leči od bolesti prouzrokovanih viškom životinjskih proteina, kao i holesterolom ili hormonima koji se nalaze u životinjskim namirnicama. Mi smo svakako na gubitku, ako podlegnemo njihovoj propagandi. „Mi nismo dizajnirani da jedemo meso, zato što se meso uopšte ne vari u našem stomaku, već se raspada, a to je uvod u mnoge bolesti. Što se tiče mleka, sve bebe i mladunci kod životinja piju mleko, ali kad dobiju zube počinju da žvaću hranu. Mi smo jedina vrsta koja i posle toga uzima mleko i mlečne proizvode - i to mleko koje je dizajnirano za druge vrste, potpuno neprikladno za ljudsku upotrebu. Kravlje mleko je dizajnirano da od teleta napravi kravu od pola tone za godinu dana, što nije slučaj sa nama – naše bebe porastu vrlo malo u istom periodu jer su naše potrebe za proteinima mnogo manje”, objašnjava dr Velkov.

Samo ilustracije radi, majčino mleko ima „samo” 1 g proteina na 100 g mleka, i to je dovoljno da beba raste toliko brzo! A ista količina proteina nalazi se i u 100 g namirnica, o kojima nikada niste razmišljali kao o proteinskoj hrani: trešnje, jagode, banane, paradajz... Da ne spominjemo kikiriki sa 24g, badem sa 31g, quinou sa 17g, integralni hleb sa 13g, integralni pirinač sa 10g proteina na 100g! A sve ove namirnice, za razliku od većine životinjskih, imaju i korisne sastojke u sebi, pored proteina: kompleksne ugljene hidrate, vitamine, zdrave masnoće i obnavljajuće enzime (koji su sačuvani samo ukoliko biljne namirnice konzumirate sirove).

PageBreak

Snažni i zdravi biljojedi

Ali, hajde da budemo konkretni: koja oboljenja imate više izgleda da dobijete, ako se preterano hranite životinjskim izvorima proteina? Preterani unos životinjskih proteina povećava rizik od dobijanja raka dojke i prostate, moždanog udara, srčanih oboljenja, probleme s bubrezima. Iznenadiće vas i da je ideja kako treba da pijete što više mleka, kako biste imali dovoljno kalcijuma i sprečili osteoprozu ništa drugo nego propaganda kojom nas bombarduje industrija mleka i nažalost stara teorija koju neupućeni lekari još ponavljaju po inerciji. „Visokoproteinska ishrana izaziva osteoporozu. I ja sam kao lekar nekada svojim pacijentima preporučivala da piju mleko zbog zdravlja kostiju. Ali sada, na osnovu naučnih dokaza, tvrdim da mleko izaziva osteoprozu.

Evo kako: ne samo mleko, već i meso, čine visokoproteinsku ishranu današnjeg prosečnog zapadnjaka. Ovim načinom ishrane vrlo je lako uneti 150g i više proteina dnevno, dok je naš organizam sposoban da akumulira samo 30g. Sav višak biva zato transportovan u jetru, kako bi bio razložen. Produkt tog razlaganja je sumporna kiselina, koja je izuzetno agresivna i mora da bude neutralisana da bi bila izbačena iz organizma. Prvi neutralizator sumporne kiseline za kojim će posegnuti naš organizam je kalcijum iz kostiju i zuba. Kao rezultat dugogodišnjeg ekscesnog unosa proteina tako imamo osteoprozu, ali i kvarne zube”, objašnjava dr Velkov.

Vreme je dakle da prestanemo da se plašimo deficita proteina, ukoliko imamo kvalitetnu i raznovrsnu biljnu ishranu. Prema tvrdnjama dr Velkov, nema razloga za brigu kako ćete onemoćati i kako ćete izgubiti mišićnu masu. „Jaki mišići ne zavise od unosa proteina, već od napora kojima su izloženi. Mišići postaju veći samo vežbanjem, kada pri velikim naporima dođe do pucanja mišićnih vlakana, koji se zatim obnavljaju i zato uvećavaju”. Primeri vrhunskih sportista vegana su brojni, a današnji sportisti sve više uviđaju prednosti biljne ishrane. Olimpijski trkač, Carl Lewis, izjavio je kako je najbolji rezultat u karijeri postigao nakon što je postao vegan (on je i dalje promoter veganske ishrane sportista). Jedno je sigurno, bili sporisti ili ne - oni koji su na biljnoj ishrani sigurno pobeđuju u trci zdravlja i dugovečnosti.