Hindu narodi sa Balija čiste svoje svete relikvije, proteruju zle duhove i onda, povlačeći se u svoje domove, upražnjavaju samorefleksiju u potpunoj tišini. Jevreji priznaju svoje grehe Bogu i jedni drugima, i simbolično ih proteruju bacanjem komada hleba u potoke ili reke. Poštovaoci bahaizma seju sočivo kao simbol novog života, ali ga kasnije ostavljaju kako bi označili sve ono što žele da napuste u životu. Kako se kalendari razlikuju od kulture do kulture, narodi različitih religija i tradicija praktikuju različite rituale obnavljanja i transformacije. Za mnoge od njih to uspeva da razmrsi niti običnog života, a proleće je zaista pravo vreme za to.

U zoru, podne, popodne, predveče i uveče muslimani simbolično spiraju sa sebe grehe tako što praktikuju abdest, versko pranje lica, ruku i stopala, pre nego što izrecituju namaz (ili salat) iz Kurana. Hrišćani poste, ispovedaju svoje grehe i za vreme pričesti uzimaju "telo Hristovo". Budisti meditiraju dok pažljivo usmeravaju svoje svesno iskustvo ka jedinstvenom trenutku između prošlosti i budućnosti. Ove, naizgled, drugačije prakse imaju jednu zajedničku osobinu - služe tome da za jedan kratak period promene unutrašnje psihološko iskustvo. Naše iskustvo je ono što nam daje osećaj ""sopstva"" - osećaj sebe, i taj osećaj determiniše naše mesto u univerzumu.

Ne postoji način da dokažemo da ove radnje dovode naše umove u prisustvo božanstva. Osnovne činjenice neuronauke govore nam jedno - sve ove prakse menjaju mreže neurona koje stvaraju naše "ja", odnosno predstavu u našem umu koja je osnovno svojstvo građe naše veze sa spoljašnjim fizičkim i socijalnim svetom. I tako znamo da je baš ova moždana aktivnost ono što daje svest našem umu.

Sve veće religije i duhovne tradicije započinju na sličan način, jedinstvenim doživljajem sebe kao individue. Posle višegodišnjeg asketizma i meditiranja, Sidarta je sedeo ispod svetog drveta smokve boreći se sa iskušenjima demona, sve dok "veo neznanja" nije konačno spao sa njega. Kada se ponovo uzdigao kao Buda i započeo svoje propovedi "Četiri plemenite istine" i "Plemeniti osmostruki put", njegovi sledbenici su ga pratili.

Podstaknut krštenjem Jovana Krstitelja, Isus je otišao u divljinu i započeo post i meditaciju u trajanju od četrdeset dana i noći. Tu je doživeo kušanje đavola i samilost anđela sve dok nije osetio božansko prosvetljenje. Kao Hrist je propovedao pokajanje, jer "Kraljevstvo Gospodnje je blizu". Oni koji su ga sledili su postali njegovi učenici.

Posle dugog perioda religijskog obučavanja i samoće, Muhamed se povukao u pećinu Hira gde ga je kroz meditaciju posetio anđeo Gabrijel. Kada je prepričao ovo iskustvo svojoj ženi, ona ga je proglasila prorokom i broj njegovih sledbenika je ubrzo počeo da raste.

PageBreak

Ritualno konstruisano iskustvo

Danas ne možemo da znamo da li su neobična iskustva ovih religijskih vođa zaista vizije božanskih bića ili nekih drugih natprirodnih pojava, ali znamo da su im prethodili dugi periodi disciplinovane psihološke i bihejvioralne prakse. Znamo i da sve ove prakse, ako su marljivo izvođene tokom dužeg vremenskog perioda, mogu da izazovu neke određene pojave.

Kada se upustimo u neku radnju, bilo da je ona religiozna, spiritualna ili sekularna, naše "ritualno konstruisano iskustvo", koliko god da je neobično, procesirano je u našem intelektu kao i bilo koje drugo. Njegove najvažnije čulne, opažajne, emocionalne, saznajne i fizičke informacije se, pomoću specifičnih neurona, prenose u najperiferniji deo mozga, neokorteks. Ovi neuroni su promenjeni u strukturi prenosom informacija tako da formiraju mrežu, tj. jedan prikaz "memorije". Prikaz našeg neurološkog "sopstva", odnosno naše "ja", proizvod je aktivacije ovih memorijskih mreža. Kada se namenski upustimo u neku od ovih praksi, automatski stvaramo posebno neurološko sećanje i naše "ja" istovremeno se transformiše ovim procesom.

Kada su sve velike religije i tradicije nastale, skoro ništa se nije znalo o biološkim osnovama psihologije. Tek pre nekoliko vekova ono što nazivamo "um" poistovećeno je sa onime što zovemo "psiha" i tako je nastao osnovni pojam o našem "duhu", to jest "duši" (reč "psihologija" doslovno predstavlja "učenje o duši"). Tokom prošlog veka dokazano je da naš um, zapravo, proizilazi iz aktivnosti našeg mozga i naučnici su počeli detaljnije da se bave ovim odnosom. Jedna grupa istraživača je u potpunosti odvojila ideju duha od fizičkog bića, dok su drugi nastavili da veruju da je duša transcendentna. Bez obzira na to koje stanovište zastupamo u problemu duha i tela, za sve važi da smo u mogućnosti da promenimo način na koji funkcioniše naš mozak, naš um, i mi sami, tako što ciljano konstruišemo naša iskustva.

Otkrijte kako da probudite motivaciju pomoću šest elemenata ciljane samokreacije.