Kako evoluira svest

Kako se osloboditi pokrova koji nas odvajaju od kosmičke svesti? Na koji način ih prepoznati i prevazići?

Ako čovek želi da te pokrove otkloni svojim umom (a kosmička svest je iznad uma), mislim da može da upadne u neku vrstu obmane, iluzije da nešto radi, a u stvari ne radi ništa. Kada ima takav pristup čovek se ne razvija po vertikalnoj već po horizontalnoj osnovi.

Cilj je u stvari da prestanemo da razmišljamo. Sad to može da zvuči kao neka apstrakcija, jer se većina ljudi vezuje za svoj mentalni aparat i racio, ali što se više za to vezujemo, to odlazimo dalje od istine.

Ljudima koji nemaju duhovnika koji će da ih usmerava, koji će da prepozna gde se oni nalaze na duhovnom nivou, njima život postaje najveći guru. Život ih usmerava preko problema koje imaju, bilo da su oni emotivne, statusne, profesionalne ili sudbonosne prirode. Uz pomoć problema koji imate vi dobijate feedback, gde ste tanki, za šta ste vezani, kako reagujete i iz toga izvlačite zaključke na čemu treba da radite. To znači da nema univerzalnog saveta, već svako ima neki svoj put. Na primer, ako je neko vezan za međuljudske odnose, ako je vezan za to da idealizuje svoje partnere onda će se desiti da partner počne da ga vara, omalovažava, napušta ili nešto gore. Ako je vezan za posao, ako samo radi, ako je radoholičar, i ako se previše brine oko posla, počeće da mu se dešavaju lomovi na istom tom poslu kako bi shvatio da to nije suština života.

Kakav pristup životu je neophodan kako bi čovek svesno živeo?

Sam um je izvor neznanja, jer on svoje postojanje opravdava razlikovanjem, merenjem, klasifikovanjem, vrednovanjem, upoređivanjem. Um treba da bude u našoj službi, a ne mi u njegovoj. Prema tome, oprez sa razmišljanjem. U procesu meditacije, misli ispred nas prolaze kao oblaci po nebu. Puštamo ih da po svom sopstvenom nahođenju nastaju, protiču i nestaju u prostoru svesti. Tako treba gledati na njih i u životu.

Najvažnije je otkriti šta se, ili ko se nalazi u korenu svih misli. Jedino kada zađemo iza pojavnosti misli i osećaja, možemo reći da smo na putu spoznavanja sebe. Dokle god se, po inerciji navike poistovećujemo sa njima, mi ne živimo svoj pravi život. Mada se i tada evolutivno razvijamo, ali nas onda život, kroz probleme i patnju, uči kako da se oslobađamo vezanosti za njih. Zato je važno da zadržimo stav posmatrača svega. Na primer ja pričam, komuniciram, uživam, osetim da uživam, ali jedan deo uvek prati sa strane, to je svest koja prati šta se dešava. Jedan ruski mistik to slikovito predstavlja kao kad smo u podnožju planine i ništa ne vidimo, ali kada se popnemo malo više, jasnije se vidi. Tako i mi, kada se izdignemo iz situacije drugačije možemo da sagledavamo problem. Uvid, sposobnost distanciranja i svedočenja situaciji nimalo ne remeti uživanje u situaciji, već naprotiv dovodi veću budnost u celu priču. Osoba koja prolazi kroz život sa takvim stavom, maksimalno ga iskorišćava.