Lako je izgubiti se u današnjem svetu. Od bezbroj zahteva i pritisaka lako "upadnemo" u automatsko funkcionisanje opterećeni obavezama, a da sami sebe uopšte ne osećamo i ne prepoznajemo svoje potrebe ni želje svog srca. Zato je od presudne važnosti povremeno se zaustaviti, povući se i zaviriti ispod površinske buke.
Iako je u današnje vreme nužno to da želimo da negujemo duhovni aspekt svoga bića, povlačenje, odnosno "retreat", to nije osmislio današnji čovek... Ta praksa je stara na hiljade godina i potiče od drevnih mudraca koji su se povlačili u planine i skoro nedostupne pećine kako bi neometano meditirali, molili se i istraživali svoju nutrinu i povezanost s božanskim. To se nastavilo činiti i u samostanima, posebno u onim izolovanim od znatiželjnih pogleda. Jer čovek je oduvek imao potrebu da pronađe dublji smisao.
Danas, kada smo se toliko odvojili od prirode i njenih ritmova i sve više živimo odgađajući potrebe svog tela za kretanjem i odmorom, svog uma za fokusiranjem na ograničen broj zadataka i svoje duše za ispunjenjem i zadovoljstvom, važno je odvojiti vreme kako bismo se vratili na pravi put.
"Retreat" ili povlačenje podrazumeva kratko (ali i duže) napuštanje svakodnevice. Povlačimo se na posebna mesta, obično centre koji su za to osmišljeni ili duhovna utočišta, kako bismo se distancirali od spoljnih uticaja, prekinuli ustaljenu rutinu mišljenja i življenja i ponovno se "resetovali". Tu pristajemo i na posebna pravila ponašanja koja su ležernija ili stroža, u zavisnosti od toga kakvo smo povlačenje odabrali.
Važno je napomenuti da su pravila osmišljena radi dobrobiti polaznika i promene njihovih uobičajenih obrazaca ponašanja, iako se katkad mogu činiti pomalo spartanskim poput ranog ustajanja, izazovnog ritma ili posebnog režima ishrane, vežbi, meditacije i delimične ili potpune izolacije.
Iako su povlačenja na početku bila rezervisana za rast duha, vreme je donelo nove potrebe. Danas se možemo povući kako bismo telu dali novi podsticaj i obnovili energiju pa ćemo vreme posvetiti vežbanju joge, tai chija ili planinarenju i boravku u prirodi. Ili pak da promenimo prehrambene navike, zbog čega se možemo odlučiti na višednevne radionice na kojima menjamo svoj odnos prema hrani, usvajamo nova znanja o namirnicama i njihovoj pripremi. Možemo se povući i kako bismo se pozabavili nekim psihičkim i fizičkim tegobama pa možemo odabrati neki wellness program.
No, najbrojniji su oni programi koji su usmereni na duhovnost, meditacije, dublje spoznaje i upoznavanje sopstvenog bića koje je skriveno duboko ispod naše ličnosti koju obično smatramo svojim jedinim identitetom. Neretki su oni koji se upućuju van granica zemlje u kojoj žive kako bi iskusili ovakvu "promenu životne perspektive" jer su istočno i zapadno od nas ovakvi programi vrlo razgranati.
Dani posvećeni vipassana meditaciji, odnosno svesnom posmatranju sopstvenog daha a potom i misli, senzacija i osećanja nisu retkost u svetu, a sve češće susrećemo i ljude koji se vraćaju iz indijskih ašrama gde su bili posvećeni duhovnoj praksi.
Sedmodnevno povlačenje
Mnogi su se Sensini saradnici, vidno osveženi i obnovljeni, vratili s raznih povlačenja s novim pogledom na svet pa i sama nisam odolela tom unutrašnjem istraživačkom pozivu.
Za mene su povlačenja prvenstveno unutrašnja putovanja na kojima sam istraživala šta me ograničava, šta krade energiju i zašto sam 'ispala' baš ovakva, sa svim vrlinama i manama te kako se s razotkrivanjem onoga što je u meni duboko nesvesno mogu menjati i razvijati.
Najizazovnije, a opet najbogatije iskustvo u tom smislu bilo je sedmodnevno povlačenje posvećeno meditaciji i duhovnoj praksi u kojoj se dobija koan, pitanje ili zagonetka na koju se ne može odgovoriti umom.
Cilj tog pitanja je iscrpiti nastojanja razuma da otkrije ono što je razumu ionako nedokučivo i tako napraviti mesta onim delovima u nama koji se ne pokoravaju logici, nego deluju u skladu sa zakonima srca i intuicije. Kad se spojimo s tim delovima sebe, naš pogled na svet, ali i naša unutrašnja istina se drastično mijenjaju.
Misli ovde nisu od preterane koristi, a jezik služi samo za prenošenje onoga što se u nama događa u sadašnjem trenutku - prošlost i budućnost nakratko nestaju. Bilo je to mesto gde je bilo moguće u sigurnom okruženju pogledati u svoja najbolnija iskustva, neugodne osobine i najdublje strahove te ih poput alhemičara transformisati u mir, opuštanje, ljubav i dečije čuđenje. Onde je bilo moguće otkriti unutrašnji prostor, snagu i lepotu koji ne ostavljaju mesta sumnji da svi pripadamo božanskoj celini. Za to je valjalo platiti nemalu cenu.
Valjalo se susresti s negativnim osećanjima, otporima i mukama koje u svakodnevnom životu guramo u nesvesno. Trebalo je podvrgnuti telo naporima aktivnih meditacija kojima je cilj bio zaustaviti divljanje uma, a on je svakog dana, svejedno, uspeo da ponavlja istu rečenicu: "Šta je meni ovo trebalo?" Međutim, trebalo mi je, pre svega, da shvatim kako se sama ograničavam i kako mogu da pristupim svojoj unutrašnjoj snazi. Na ovom povlačenju možemo bar nakratko pomeriti iz fokusa svoje "svakodnevno ja" i istraživati svoje stvarne kvalitete.
Mnogi su me pitali: "Kakav je to osećaj?" Obično odgovaram da je to istovremeno najteža i najlakša stvar koju sam proživela. Najteža, jer u svetu uma ona je najgori zamislivi teror koji raskrinkava sve njegove obrane pa na tren možemo imati osećaj da smo potpuno nezaštićeni, ali najlakša jer se osećaj lakoće koji dolazi nakon ovakve prakse ne može zaboraviti. Naravno, njeni efekti s vremenom nestaju, ali ostaje iskustvo da se takvo stanje može postići i da nas uvek čeka u nutrini našeg bića.
Pravila ovakvog povlačenja su nešto stroža. Na početku valja odbaciti sve ono što nas podseća na spoljašnji svet i uobičajene uloge. Valja se "ogoliti". Nije dopušten nakit, šminka, mobilni telefon, računar, niti bilo kakav dodir sa spoljnim svetom. Sve to nam pomaže da uđemo dublje u sebe i da nas ne ometa uobičajena zaokupljenost spoljašnjim. Zanimljivo je i da su sva ogledala uklonjena kako nas sopstveni lik ne bi podsećao na ono sa čime se identifikujemo u porodičnoj, radnoj, uopšte društvenoj sredini. Prestajemo biti majke, očevi, šefovi, partneri...
To pomaže da sebe počnemo gledati na drugi način, a ne samo na vanjski - u ogledalu. Osim dok u parovima istražujemo značenje koana, zabranjena je svaka komunikacija, pa i kontakt očima, da nam pažnja ne bi odlutala na spoljašnje i time razbuktala sve uobičajene trikove kojima se služimo u spoljašnjem svetu. Hrana je lagana i vegetarijanska kako se ne bi previše stimulisala čula. Satovi nestaju, pa i oni ručni, a nakon nekoliko dana nestaje i vreme... Iako program traje od ranog jutra do kasne večeri, ne znamo koliko je sati, osim onoga što nam poručuje sunce.
Dani u nedelji i broj dana koje smo prevalili na ovom putovanju ubrzo se stapaju u veliku nepoznanicu - jer sve se događa sada - ne znamo što nas čeka u idućem trenutku. Voditelji programa umiruju rečima: "Mi se brinemo za vas - da jedete na vreme i dovoljno spavate, samo slušajte zvuk zvona." Zvono obično najavljuje da nastupa nova faza tog "produženog sada" rezervisanog za šetnju po pustom vinogradu, radnu meditaciju, ručak, novo istraživanje svoje nutrine...
Sve vas ovo može dovesti na ivicu ludila, posebno ako ste skloni kontroli i oslanjanju na snage sopstvenog uma i identiteta, no ubrzo se um preda i otvori vrata novim, posve neočekivanim iskustvima koja je teško opisati rečima. Ova praksa pokazuje svakom istraživaču kako se prikazuje u svakodnevici, koji su njegovi obrambeni mehanizmi, manipulacije, strahovi i bes... Jer ti impulsi ne nestaju u ovakvom okruženju, žive u nama, no kako se ne mogu upotrebiti - postaju bolno vidljivi.
Na primer, ako ste osoba koja je jako orijentisana na druge, poželećete da im priđete, da se osmehnete, sprijateljite, ali pravila igre to zabranjuju i zaustavljaju taj impuls. Istovremeno pažnja usmerena na sopsvtene unutrašnje procese pokazaće šta se krije ispod te potrebe. Manipulacija? Usamljenost? Osećaj da smo u grupi zaštićeni? Želja da nam drugi pruže pažnju? Za svakog će odgovor na ovo pitanje biti drugačiji. Takvo će biti i iskustvo na kraju ovog putovanja, no svako iz njega, verujem, nosi novu snagu i poverenje u sopstvene mogućnosti.
Verujem da je tako sa svakim povlačenjem. Ono baca svetlo na naše životne stranputice i pomaže nam da pronađemo pravi put. Jer dok jurimo u brzom svetu, često ne stignemo da pogledamo kuda idemo. A cilja zapravo nema, život se odvija na stanicama. Što češće zastanemo, to je veća šansa da ćemo zaista živeti i uživati.
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!