Himalajski uspon ka Hristu: zašto sam propustio liturgiju na Lazarevu subotu

Kada dođemo do poznanja Boga kao Ličnosti, počinjemo da uočavamo delovanje Njegove ruke ne samo u svakodnevnim životnim situacijama, nego i u događajima iz prošlosti koji su nas doveli do sadašnjeg trenutka. Vidimo kako nas je on kroz delimične istine doveo do punote Istine, i kako nastavlja i dalje da nas vodi u dublje ostvarenje te Istine. Kao što je napisao o. Serafim Rouz, kada priđemo Hristu "nijedna prava istina koju smo ikada spoznali neće biti izgubljena".

Sve do tog momenta ceo moj odrasli život bio je svetovan, posvećen zadovoljavanju raznih strasti. Završio sam Univerzitet u 21-oj godini, sa planom da uđem u biznis i istovremeno izgradim umetničku karijeru. U roku od godinu dana, bio sam na dobrom putu da ostvarim svoj cilj. U to vreme živeo sam u Londonu i bio zaposlen u IBM-u. Moja pozicija je bila sigurna, a unapređenje neminovno. Privatan život sličan onom koji je imala većina mojih vršnjaka : neobavezne veze, stremljenje lagodnosti i stalne razonode kako bi se pobeglo od bilo kakvog sopstvenog odraza.

PageBreak

Kako doći do ličnog mira

Otprilike u isto vreme, moja starija sestra je postala pravoslavna monahinja na Aljasci. Bila to slučajnost ili ne, nisam siguran, ali od tada pa nadalje moja strast u traganju za ovozemaljskim je počela da iščezava. Posmatrajući moje saradnike, niko mi nije izgledao u potpunosti srećan i ispunjen. To neobjašnjivo svojstvo zadovoljstva nikad nije bilo prisutno, već se uvek nalazilo tu negde iza ćoška.

Putovanja, sport, piće s momcima su postajali sve prizemniji. Svakog ponedeljka isto pitanje :"Kako je bilo za vikend?". Svakog petka opet :"Neki planovi za vikend?". London je postajao sve sivlji i sivlji, a uporna kišica nikako nije uspevala da spere svu prljavštinu.

Umesto dubljeg sagledavanja uzroka moje dosade, svalio sam krivicu čvrsto na ramena korporativne kulture. Pretpostavio sam da je moj prezir prema svetu prouzrokovan težnjom za sticanjem novca. Tako da sam dao otkaz u IBM-u, spakovao svoje kofere i vratio se u Ameriku. Gajeći prezir prema uspehu i društvenoj prihvatljivosti, otpočeo je moj moralni pad u boemiju. Čudno je da nisam uspeo da primetim da su ista pravila koja utiču na prihvatljivost u korporativnom životu, bila primenjiva i na alternativnoj sceni. Zamenite kožnu jaknu za odelo, tetovažu za rolex sat i probušenu obrvu za dugme za manžetnu i opet imate istog čoveka.

Počeo sam da radim magistarski rad iz umetnosti i zaposlio se u Muzeju savremene umetnosti. Moja umetnička dela bila su velika platna izrađena po meri, prekrivena debelim slojevima katrana. Katran do tad nije primenjivan kao umetničko sredstvo, pa je moj rad stekao momentalnu popularnost. Nastojao sam da zavolim nejasne moderne filozofe, post-pank izložbe i provode do ranih jutarnjih sati, ali sve me to zamaralo.

Mislio sam da samnom nešto nije u redu. Zašto mi je bilo nemoguće da ozbiljno diskutujem o izložbi koja se sastojala od korpe zgužvanih aluminijumskih konzervi i donjeg veša prostrtog na komadu žice? Zašto nisam uživao gledajući performans u kome umetnik krešti poput kokoške 15 minuta? Na sreću, brzo mi je dosadio moj "alternativni način života" i upravo tada me pozvao jedan prijatelj i pitao me da li hoću da idem u Japan. Oduvek su me zanimale azijske kulture, a sebe sam smatrao lutajućim radnikom par ekselans, tako da sam se u roku od mesec dana našao u Kjotu, u Japanu.

Ubrzo sam se prilagodio mom novom okruženju. U roku od dve nedelje upisao sam se na kurs jezika i našao radno mesto nastavnika engleskog. Bilo je čudno nalaziti se u zemlji gde si mogao da ostaviš upaljena kola da bi ušao u prodavnicu, a da pritom ne brineš da će ti ih neko ukrasti. Poštenje je bilo norma ponašanja i podstaklo me na promenu. Moja svest se polako vraćala u život. Osetio sam ogromno olakšanje kada sam počeo da radim proste stvari, poput plaćanja karte u metrou. Bila je to čista privrženost zakonu bez ikakvog dubljeg razumevanja, ali je ona bila katalizator za druge promene. Počeo sam lakše da dišem.

Lujza Hej: afirmacija koja leči vaše unutrašnje dete...

Život u drevnom gradu Japana, izlagao me svakodnevno dvehiljadegodišnjoj tradiciji. Odrastao sam u predgrađima južne Kalifornije ( najstarija zgrada u mom komšiluku bila je stara 10 godina ); ovde sam živeo blizu hiljadugodišnjeg hrama koji je služio nebrojenim carevima. Hramovi, vrtovi i običaji počeli su da hrane dušu koja je iskonzumirala i previše katrana. Naravno, privučen lepotom tradicije, otpočeo sam fazu petljanja sa zen budizmom. Mom lako zbunjivom i nestrpljivom umu bilo je to isuviše.

U zen hramu postoji samo jedan ispravan način na koji se obavlja bilo koji pokret, i on mora biti urađen precizno. Moji nakloni bili su previše nagli, moje držanje nikad uspravno, a moje čarape nikad dovoljno čiste. Sveštenik se stresao na moju pojavu. Zahtevano je savršenstvo, a meni ga je nedostajalo. Na kraju sam prestao, ne zbog moje nepodesnosti nego zbog potpunog odsustva radosti koje sam tamo osetio. Sve je bilo previše mehanički : pritisnite prave dugmiće i postićićete prosvetljenje. Osećao sam smirenost posle meditiranja, ali da li je ovo zaista pomoglo još nekome? Smatrao sam da se ovako mogu osećati sa mnogo manje truda -uz sedative.

PageBreak

Kako ponovo do vere

Prošle su tri godine, moj japanski je bio korektan i osetio sam da sam sakupio sve korisno iz te kulture. Izazov preživljavanja u stranoj kulturi je nestao, moja plata je bila visoka a posao lak, mogao sam videti kako postajem samozadovoljan. Bilo bi vrlo lako provesti sledećih 40 godina u ovoj veoma toploj niši koju sam sam isklesao. Napustio sam posao, kuću i započeo lagan povratak nazad u Ameriku.

Putovao sam širom Azije, od Vijetnama do Singapura, bez jasnog odredišta u glavi. Ushićenje zbog novih mesta i saputnika odvlačilo mi je pažnju većinu vremena, ali bi se pred spavanje potmuo bol praznine vraćao. I dalje sam očajnički tragao za tim elementom koji je nedostajao u mom životu. Putovao sam u zabačena svetilišta budista i hindusa, ali u momentu dok bi stigao do njih već sam planirao novu etapu moga puta. Tokom mog putovanja kroz Burmu, posetio sam hram blizu Mandalaja. Hiljade stepenika vodile su jednom stranom planine do samog hrama koji je imao pogled na čitav grad. Dok sam se penjao, zapazio sam da ukorak samnom ide i jedan budistički monah.

Bio je u svojim pedesetim, nizak, blago punačak, rumenog vedrog lica. Predstavio mi se i nastavili smo zajedno da se penjemo. Po dolasku na vrh, seli smo na neki zidić da pričamo dok je sunce zalazilo iza Mandalaja. Posle uobičajenih uvodnih ljubaznosti, skrenuo sam temu na političku situaciju u Burmi. On je uzdahnuo i pogledao me razočaranim pogledom :"Zašto želite da pričate o tome?" Promrmljao sam neki izgovor kako bi prikrio stvarni razlog, a to je da prikažem moje znanja o ozbiljnim pitanjima. Usmerio je razgovor u sasvim drugom pravcu :"Prošle nedelje sam gledao film koji se zove "Isus Nazarećanin". Kako divan život!"

Narednih deset minuta on je uzdizao Hristove vrline. Preobraćivao me budistički monah, ali ne u svoju veru već u Hrišćanstvo. Bio sam zapanjen. Mislio sam da sam prevazišao Hrišćanstvo još u srednjoj školi, a predamnom je bio jedan neznabožac i davao mi natrag ono što sam već bio odbacio. Reči ovog jednostavnog budističkog monaha ponukale su me da pomislim da možda postoji još nešto u vezi Hrišćanstva, osim spoljašnje glazure koju sam bio odbacio. Još uvek nisam osetio potrebu da ozbiljnije istražim Hrišćanstvo , ali seme je bilo pripremljeno.

Nedugo zatim, otputovao sam za Nepal, gde sam trebao da se nađem sa nekim prijateljima radi penjanja po Himalajima. Stigao sam nešto pre njih i odlučio da u međuvremenu odsednem u tibetanskom budističkom manastiru. Našao sam jedan, nedaleko od Katmandua, koji je nudio predavanja na engleskom. Otišao sam tamo kao prosvećeni putnik, isprobavajući sledeće jelo na švedskom stolu svetskih religija.

Anđeli pomažu pri izboru partnera: 5 najčešćih pogrešnih uverenja o srodnim dušama...

Stigao sam sumnjičav po pitanju svega, očekujući da ću zateći gomilu otkačenih nju-ejdžera. Posle prvih par dana moje mišljenje se u potpunosti promenilo. Ovo nije bila neka " opusti se i osećaj dobro" religija, ovo su bili ljudi koji su se istinski borili da dosegnu do istine. Bio sam zapanjen kad sam saznao da veruju u pakao. Ko još u ovom modernom dobu veruje u pakao? Međutim za njih je to bio prirodan ishod protraćenog života. Bio sam zaintrigiran. Počeo sam pažljivije slušati naredna predavanja. Suština ovog verovanja je ideja da sva bića žive u privremenom području želja i patnji.

Sva patnja se stvara u jurnjavi za nestalnim. Umesto toga pojedinac mora da stremi ka onome što je stalno- a to je istina. Jedini način da se ovo postigne jeste da se prekine podražavanje sopstvenom egu, i umesto toga živi za druge. Samo ako tuđu sreću stavimo iznad sopstvene, i sami možemo biti srećni. Bio sam zapanjen, nakon što sam 27 godina slušao "Radi ono što ti je ugodno", Tibetanci su mi govorili da štagod da mi je ugodno verovatno će me učiniti nesrećnim u ovom životu ili u sledećem. Za mene je ovo bila revolucionarna ideja, ali sam u isto vreme imao osećaj da sam to već negde ranije čuo.

PageBreak

Kako naći odgovor na pitanje svrhe postojanja

Posle nekoliko nedelja provedenih u manastiru, otišao sam na planinarenje sa prijateljima, koji su tad pristigli u Nepal. Autobusom smo došli do planinskog venca Anapurna i otpočeli svoj uspon. Sa punim ruksacima popeli smo se na preko 4000 m nadmorske visine u naredne 2 nedelje. Predeo je bio divan, teren se menjao od plodnih dolina preko gustih šuma do snegom pokrivenih planinskih vrhova. Penjanje je ponekad bilo naporno jer bi se penjali 300 m , a onda ušli u dolinu niz koju bi se isto toliko spustili. Lepota tvorevine bila je očaravajuća, ali svake večeri kad bih legao da spavam, onaj stari osećaj da mi nešto nedostaje nanovo bi se javljao. Mislio sam da će nestati čim stignem u bazu.

Jenog popodneva stigli smo na odredište bez daha i više nego razočarani. Čitava oblast bila je pod nagomilanim oblacima u kojima smo se i mi nalazili. Istražujući glečere, vreme smo proveli šćućureni oko peći u maloj baraci. Do mraka nije bilo nikakvih naznaka da će se oblaci razići. Otišli smo na spavanje i probudili se u cik zore sa vestima da se vreme razvedrilo. Izašao sam napolje i dočekao me jedan od najočaravajućih prizora na svetu. Sunce se polako pomaljalo iznad vrha sveta, koji sam mislio da mogu dohvatiti i dodirnuti. Onda se pojavila ona podmukla pomisao :" Koja je svrha ovog?" Ceo ovaj put je bio samo radi mog zadovoljstva. Čim ovo trenutno uzbuđenje prođe, vratiću se u normalno stanje. Borio sam se sa plikovima i bolovima u kolenima, zbog čega? Kako bih video zanosan, ali na kraju krajeva samo još jedan lep pogled. Da li me ovo popravilo kao osobu ili pomoglo bilo kome drugom? Ne, jedva da je nahranilo moj ego. Dobio sam odličnu temu za razgovore na zabavama.

Gde su nestali moji visoki budistički ideali? U tom trenutku sam shvatio da moj život mora biti posvećen nekom uzvišenijem načelu nego što je to zemaljsko zadovoljstvo. Rešio sam da se vratim u manastir.

Sledećih nekoliko meseci sam poveo izučavajući filozofiju tibetanskog budizma i tehnike meditacije. Ipak neke delove nikako nisam mogao da prihvatim. Činilo mi se da učenje o karmi ne dozvoljava čoveku slobodnu volju. Nečije odluke da čini dobro ili loše uvek su bile određene ranijim postupcima. Kako je onda bilo moguće osloboditi se, ako je svaka odluka bila predodređena? Ako je neko grešio od bespočetnog vremena, kako oni veruju, kako je onda moguće da se ikada očisti u ovako kratkom životu? U neku ruku, ono što sam teško prihvatao bilo je ustvari ono što je bilo logično tj. što je smišljeno ljudskim umom. I uprkos tome, filozofija samopožrtvovanosti se ukorenila u meni. Iako često nisam uspevao da se ponašam po njoj, znao sam da više ne mogu živeti dotadašnjim načinom života.

Još dok sam bio u budističkom manastiru na Tibetu počeo sam čitati "Kazivanja jednog bogotražitelja". Kod bogotražitelja sam primetio samoodricanje i saosećanje koje sam sreo kod Tibetanaca, ali je ono dolazilo iz hrišćanske tradicije u kojoj sam odgajen. Zašto nikad nisam čuo o ovome tokom odrastanja u mojoj Rimokatoličkoj crkvi ? Još čudnija je bila činjenica da je moja sestra bila ruska pravoslavna monahinja, a ja opet nisam znao ništa o misticizmu te religije. Odlučio sam da možda još nisam spreman da postanem budista i da bi trebao više da se raspitam o sopstvenom nasleđu.

Nakon što sam dovoljan broj puta udaren u glavu, zaključio sam da su sva moja putovanja uglavnom bila besmislena i da treba da se vratim kući i usidrim. Planirao sam da se za Božić nađem sa prijateljima u Egiptu, ali sam našao jeftiniji let do Istambula i pomislio kako je to dobra polazna tačka za Zapadnu Evropu i SAD. Prevoznik je bio "Aeroflot". Tek sam se posle par dana setio da je to ruski avio prevoznik, i da moja sestra živi u Moskvi. Pomislio sam da možda sleću u Moskvu. Ispostavilo se da je tako,i kroz nekoliko dana ja sam imao vizu za Rusiju i tronedeljni boravak tamo. Doleteo sam u Moskvu na dan sv. Germana Aljaskog.

Sestra me dočekala na aerodromu i tako je počeo moj tronedeljni intenzivni tečaj iz Pravoslavlja. Predamnom je počeo da se otvara novi svet. Nalazio sam se u zemlji u kojoj su ljudi umirali za Hrista, a posredovanje svetaca je bila uobičajena stvar. Ovo nije bilo prazno hrišćanstvo, vid društvene obaveze. Ovo su bili ljudi koji su podneli neverovatne patnje u stradanju za istinu. Počeo sam da čitam tomove o Pravoslavlju, da posećujem crkve i pažljivo razmatram sa sestrom razlike u pravoslavnim i budističkim načelima. Ona se stalno vraćala na istu stvar, da Hrišćanstvo ima istinu u vidu ličnosti. Nisam razumeo značaj toga. Sila ili ličnost, nisam video razliku.

Onda sam upoznao o.Artemija, dobro poznatog moskovskog sveštenika koji je bio na čelu jedne velike parohije. On je bio samopožrtvovan čovek, čiji je život u potpunosti bio posvećen Hristu i širenju Jevanđelja. Stigli smo u njegovu crkvu u vreme prazničnog bdenja. Zatekli smo ga kako sluša ispovesti, okružen gomilom od oko 50 do 100 ljudi koji su čekali na red. Stajao sam na rubu tog kruga i nakon nekog vremena otac Artemije me povukao u sredinu. Zatvorenih očiju i držeći ruke na mojim ramenima, počeo je da mi se obraća. Kada je nešto hteo posebno da istakne, uneo bi mi se u lice.

Dok mi se tako obraćao na tečnom engleskom, imao sam neodoljiv utisak da on o meni zna i više nego što bi trebalo, iako ga nikad ranije nisam video u životu. Ono što me istinski pogodilo bilo je to što je bio vrlo zabrinut za moju dušu, baš kao da je imao vlastitog udela u njoj. Popričao je samnom desetak minuta, dok su se babuške nestrpljivo tiskale oko nas. Još mi je rekao kako mi je sam Bog dao to iskustvo u Nepalu, da me izvuče iz materijalizma. Onda mi je rekao zašto je Hrišćanstvo istinska vera: jedino ono ima ličnosnog Boga. I dalje nisam razumeo važnost te činjenice, ali sam se osećao lakšim kad sam otišao, iako skoro ništa nisam rekao.

U oskudnoj kripti Moskve za mene se otvarao novi svet. Težina grada nije me puno pritiskala, jer sam shvatio da su mi nebesko carstvo Božije i Njegovi sveti, mnogo bliži nego sive pločaste zgrade koje dominiraju gradom. Posetio sam Trojice-Sergijevu lavru i po prvi put se poklonio pred moštima svetitelja. Izgledalo je da u ovim "mrtvim kostima" ima više života nego u celoj Južnoj Kaliforniji. Moj boravak je kulminirao Božićem u valaamskom metohu. Osećao sam kao da sam okružen naizgled običnim ljudima, ali koji su jednom nogom stajali u Raju. Hrišćanstvo možda jeste religija neopipljive vere ,ali je meni izgledalo da dobijam opipljivu potvrdu gdegod da se okrenem.

Nakon nekoliko dana, napustio sam Moskvu. Pre nego što sam otišao, sestra me ukorila govoreći :" Dragi moj, ako si mogao provesti tri meseca sedeći sa budistima, možeš barem prestajati jednom sa pravoslavcima" Upravo to sam i uradio. Ubrzavajući korak, stigao sam u Kaliforniju tek nakon dva meseca. Veče uoči Blagovesti, putovao sam prašnjavim putem ka manastiru sv. Germana Aljaskog. Pristižući iz San Dijega, prvo što mi je palo na pamet je da su ovi monasi anahronizmi u 20. veku. Ko je još čuo za odricanje od udobnosti i lične imovine u ovo vreme? Bila je sredina Velikog posta i moglo se uočiti da su ovi ljudi usred duhovnog ratovanja. Manastir je bio prožet trezvenošću. Izgledali su spremni da umru za istinu, a to je nešto što nisam mogao videti ni u IBM-u, ni u umetničkoj školi ni u Japanu. Bilo je trpljenja i na ovim mestima, ali da li su oni bili spremni da se odreknu svega zarad jedine potrebne stvari? Posle svega što sam video i dalje nisam imao čvrstu veru u Boga, ali sam znao da su ovi monasi doživeli nešto što sam i ja želeo.

Stigla je i Lazareva subota. Na ovaj dan crkva slavi uspomenu na događaj kada je Hristos posle četiri dana podigao Lazara iz mrtvih. Probudili su me rano da bih išao u obližnji ženski manastir na Liturgiju , posle čega je trebalo da usledi posluženje. Progledao sam, a zatim zaspao ponovo. Kad sam konačno ustao iz kreveta zatekao sam prazan manastir. Nije bilo žive duše. Tumarajući unaokolo, kroz glavu mi je prošlo " Evo Ženik dolazi u ponoć, blago onom sluzi koga zatekne budnog". I upravo je to ono što se desilo samnom i fizički i duhovno. Bog je pokucao i ponudio mi gozbu, a ja mu nisam otvorio. Da li je naposletku zatvorio vrata za mene?

(VIDEO) Vladeta Jerotić: šta je sreća...

Spuštao sam se niz brdo, nadajući se da ću ustopirati nekoga do manastira. Dok sam tako išao, razmišljao sam o jutrošnjim događajima, i bilo je očigledno da je Bog dopustio da zaostanem kako bih me trgao iz neodlučnosti. Onda mi je konačno sinulo šta se podrazumeva pod ličnosnim Bogom. Zašto bi mi neka bezlična sila poslala tako jasnu poruku u vezi spasenja moje duše? Ako je bezlična, zašto bi uopšte marila šta se samnom dešava? Ljubav jedino može postojati između dve ličnosti. Sila ne može da voli ( pokušajte da volite silu). Zato sam došao do zaključka da Bog mora biti ličnost. Dok sam ovo zaključivao, čuo sam kako mi se iza leđa približavaju neka kola. Bio je to naš jedini komšija na planini. Zaustavio sam ga i "čudnom slučajnošću" ispalo je da je baš tada krenuo u sedmičnu nabavku do prodavnice koja se nalazila u blizini manastira. Stigao sam na Liturgiju na vreme.

Otad su prošle dve godine i danas sam rasoforni monah, anahronizam ako hoćete. Moja borba nije prestala, ali su dani lutanja završeni. Ponekad zažalim za protraćenom prošlošću, ali kad malo bolje pogledam, vidim Božiju ruku koja me vodila čak i u najgorim trenucima. Dovde me doveo iz određenog razloga, ali još moram da otkrijem kog.

Izvor: Manastir Lepavina

Prevod sa engleskog: Jovana Čonjić