Snežana je skoro uvek nasmejana. Iznutra i spolja. Dinamična je, optimistična, hrabra, jer je više puta iz korena menjala tok svog života i – smirena, sve dok ne počne da priča o planinama. Tada uzbuđenje u slapovima počne se izliva iz nje i da zapljuskuje svakoga ko je sluša.

- Od kada sam počela da planinarim, priča Snežana Trajkov, kao da sam svom životu dodala novu dimenziju. Planinarenje je sport, ali i mnogo više od toga. Ja ga doživljavam kao neku vrstu školovanja svog duha kroz jačanje samopouzdanja, strpljenja, hrabrosti, istrajnosti, snalažljivosti... Dragocena prilika da sebe procenimo u raznim situacijama, često neočekivano napornim i izazovnim, a uvek nezaboravnim. Kad podignem pogled gore, ka vrhu, često pomislim: Ne, ja ovo neću moći. Ali, kad napravim prvi, odlučujući korak, pola posla je završeno. U tim trenucima uvek se podsetim da nije važno stići, važno je poći. Jer „i pogled u nebo je krilatost“. Prorade adrenalin i radoznalost, a energija grupe je neverovatna motivacija i saveznik. Uz šale, razmene utisaka, uzajamno hrabrenje, lepote predela koje vuku napred, uz osećaj pripadanja istomišljenicima s kojima delimo uživanje i napore... otkrivamo u sebi rezervoare snage koje nismo poznavali. I odjednom, gore si. A onda, ako nije sneg, kakvo je uživanje to leškarenje na nekom vidikovcu, dok se, opijeni umorom, suncem i mirisom poljskih trava kikoćemo, delimo ponetu hranu i voće, opisujemo svoje krizne trenutke ili prosto ćutimo i dremuckamo na suncu. Kad siđem sa nekog visokog vrha uvek pogledam uvis, i ponosno pomislim: Ako si ovo osvojila, ne moraš ničega u životu da se plašiš. Mnogo si jača nego što si znala.

Snežana je studirala prava, završila školu za ekonomske propagandiste, radila kao producent, radio izveštač i novinar. Početkom 90-tih pokrenula je i uređivala sopstveni ženski list „Eva”, a sada je menadžer u agenciji za nekretnine i slobodan novinar. Radoznala je i ima mnogobrojna interesovanja: završila je školu ronjenja, pohađala kurseve TM-a, praničnog lečenja, tehnike emocionalne slobode. Piše poeziju. Nije se rodila kao planinar, godinama je živela životom koji je na mnogo načina ugrožavao:

- Pravila sam taj svoj magazin sa velikom strašću, ali kad su počeli ratovi sve se urušilo pa i moje preduzeće. Moj tadašnji suprug i ja preselili smo se na naš splav na Savi gde smo živeli robinzonski skoro dve godine. U grad sam se prevozila svojim čamcem. Sarađivala sam sa nekoliko listova, a radila i druge povremene poslove. Kada smo se vratili u grad, počela sam da radim u agenciji za nekretnine, ali sam ostala veoma vezana za taj opušten, varljivo boemski savski život koji postepeno sužava vidike i umrtvljuje životni elan. Veselo društvo, višednevne terevenke, potpuna nebriga o zdravlju i ishrani, nekretanje...

Cena koju sam posle desetak godina platila bila je zaista velika. Ne znam čija me je nevidljiva ruka jednog trenutka dovela pred ogledalo da se posle mnogo vremena dobro pogledam. Bolesna, debela, zapuštena, mrzovoljna, na granici alkoholizma i nervnog sloma – to jednostavno nisam bila ja. Tada sam shvatila veliku mudrost: volja nije dovoljna, potrebna je i mašta. Instinkt me je okrenuo makrobiotici, svakodnevnom višečasovnom brzom hodanju i vežbama meditacije i disanja. Nisam pravila prečice.

Živela sam samo za to da po sećanju vratim u život onu snažnu ženu punu zarazne energije kakva sam bila. I kad volja posustane, mašta je priticala u pomoć dok sam vizualizovala slike budućeg novog života. Završila sam makrobiotički seminar, svakog jutra pravila surutku, kupovala sveže povrće na pijaci, hodala satima, družila se samo sa ljudima koji inspirišu. Posle godinu dana, prirodno i bez trenutka gladi i nervoze, izgubila sam 27 kilograma, potpuno povratila zdravlje i stekla neverovatnu fizičku kondiciju. Sada, posle pet godina, iako više nisam strogi makrobiotičar, nemam nikakvih problema sa težinom. Odavno sam prestala o tome i da razmišljam. Vidim sebe kao potpuno novu osobu koja se one stare seća još samo kao kroz san.

A onda vam je, kao nagrada, na put poslato i planinarenje... ?

- Aktivnost kao stvorena za mene. Jedan novi svet. U svojim tridesetim bavila sam se aktivno ronjenjem, a ova dva sporta imaju dosta sličnosti. Uostalom, „dubina i visina su bliže jedna drugoj nego sredina oboma“ pisao je Khalil Gibran. Isti zanos i izazov.

Volim vodu, ali planina je za mene bila neočekivani poklon od života, i to u 45-oj godini. Reka umiruje. Zaustavlja korak. Teši te: Sutra ćeš... Voda odnosi i naše promašaje i dobre odluke. Planina te izaziva da zakoračiš još jednom, jača, izoštrava, podstiče na akciju... Reka prima u sebe sve. Planina ne prima svakog. Zahteva poštovanje. Ka reci spuštaš pogled. Ka planini, ponosnoj i samorođenoj ga dižeš.

Mnogi od ljudi s kojima delite sve te napore postajali su vaši prijatelji, neka vrsta tajnog bratstva?

- Svaka nova planina ili kanjon neraspakovan je poklon pun obećanja. U gradskom metežu, čovek nema ni vremena ni koncentracije da sagleda i opipa svoja osećanja i dileme. Dok me u gradu iscrpi do suza čak i haos u saobraćaju, nikada u planini nisam bila toliko slomljena da odustanem. Koliko god da sam umorna posle nekog vrlo napornog celodnevnog penjanja, čim svane, snažna potreba za uzbuđenjem koje nosi nova planina, jezero ili klisura, ne da mira i u sekundi zaboravljam i upalu mišića i žuljeve. Noge bole, a duša peva. Poznato je da naš imunitet direktno zavisi od stanja hormonskog i nervnog sistema. A planinarenje i smiruje i snažno podstiče rad hormona, naročito adrenalina i serotonina, hormona sreće.

Nastavak članka