Hvala životu

„Napiši onakvu knjigu kakvu bi sam voleo da pročitaš“, rekao je jedan Salingerov junak drugome koji je želeo da napiše knjigu, ali nije znao kakvu. Tako nekako je, u pokušaju da u unutrašnjem tumaranju dokuči sebe, i Nada Mišković, nutricionista makrobiotičar i vlasnica „Biošpajza“, otkrila šta jedino želi da radi.

– Završila sam najpre Srednju medicinsku školu, upisala englesku i italijansku književnost na Filološkom fakultetu i na trećoj godini počela da radim kao prevodilac. Posle godinu dana shvatila sam da to nije za mene, pa sam upisala i završila spoljnu trgovinu. Neko vreme radila sam u „Univerzalu“ na prodaji delova za kranove, a zatim otišla u Italiju, ostala tamo tri i po godine radeći u Nacionalnom institutu za osiguranje i shvatila da ne želim da živim tu „količinu“ kapitalizma u kome nema vremena za prijatelje, a ono malo druženja odvija se po hijerarhiji. Tamo sam definisala i svoju prirodu. Shvatila sam da sam nezavisan duh i da ne mogu ni po koju cenu da podnesem sputavanje.

Vratila sam se ne znajući šta ću dalje, ali sam znala da neću u sistem, da neću život od sedam do tri. Potičem iz porodice u kojoj su svi bili službenici, svi su radni vek provodili u kancelarijama. Bila sam zadojena uverenjem da onaj ko ne prima državnu platu – ne živi. Međutim, shvatila sam da život mora da bude nešto veće i šire. Dala sam oglas da spremam stanove i peglam i sledećih godinu dana živela u iznajmljenom stanu i tihovala. Privatna inicijativa je pojam koji mi je bio potpuno nepoznat, ali sam jednog dana, bile su mi tada 32 godine, donela odluku da nikada ni po koju cenu neću da se vratim u kancelariju. To je bio sažeti, prelomni trenutak i tada su prestali strahovi.

Da li ste tada doneli odluku da prodajete ono čime biste i sami voleli da se hranite?

– U Banatskom Novom Selu baka moje prijateljice imala je plac od petnaest ari na koji smo često išle i odgajale organsko povrće. Imale smo svoje leje, plodorede, donosile seme, gajile tikvice i svašta drugo. Zemlja je predivna priča. Ako hoćeš da dodirneš svoje suptilne delove, osetiš unutrašnje damare, moraš da se utišaš, a taj proces počinje makrobiotskom ishranom. Ali, 1985. kod nas ništa osim kukuruznog brašna i pšenice belije nije moglo da se kupi. Trebalo je pronaći raž, ovas, heljdu... Shvatila sam da je svejedno da li sam u potrazi za jednim ili 50 kilograma nečega i jednog dana mi je blesnulo čime ću da se bavim!

Krenula sam od šaltera do šaltera, rečeno mi je da obiđem sve pijace i pronađem mesto na kome bih sazidala radnju. U toj potrazi, s opštinskim arhitektom došla sam jednog dana na Kalenić pijacu. Imala sam mnogo sreće: dan ranije pijačna uprava pala je pod prinudnu upravu, kompletna garnitura zamenjena je drugom kojoj je to bio prvi radni dan. Svi su bili novi i otvoreni. Bio je sunčan zimski dan, ja sam, čekajući da arhitekta obavi neki posao tu na pijaci, sela na ogradu u kojoj se leti drži bostan i uskoro zadremala na tom suncu. U tom polusnu sam pomislila: ovo je to mesto, tako je čisto i prijatno. Kada je arhitekta stigao, rekla sam mu da sam pronašla mesto, a on meni da je predviđeno za ribarnicu i prolaz. Izvadila sam metar, premerila taj trgić i dokazala mu da tu mogu da stanu i ribarnica i prodavnica zdrave hrane i prolaz. Posle šest meseci te dve radnje postale su stvarnost Kalenić pijace u Beogradu. „Biošpajz“ je bio prva i jedina privatna trgovinska radnja na Vračaru.PageBreak

Saglasje s prirodom

Kako su izgledali pionirski dani makrobiotike u Srbiji?

– Zamišljala sam da ću sedeti u lepom ambijentu, slušati neku finu mirnu muziku, a kada uđe mušterija, popričati sa njom o makrobiotici, lagano i detaljno. Ni sanjala nisam da od prvog dana od silnih ljudi neću moći da uđem u svoju radnju. Ponekad bih pogledala s galerije i dole videla samo desetine glava. U početku su mi pomagale drugarice, profesorka književnosti i doktor hemije, a kasnije sam zaposlila ljude. Tada sam vozila „fijat 128 reli“ koji je imao samo prednja sedišta da bi pozadi mogla da stane roba.

Ponedeljkom sam išla u veletrgovine s kojima sam se takođe jedva sporazumevala jer ni one nisu imale iskustvo u poslovanju s privatnicima. Natrpali bi mi u auto džakove od po 50 kila koje sam istovarivala pred radnjom, ali se nisam žalila jer sam od toga neviđeno ojačala. Posle je sve krenulo svojim tokom. Zatim sam dvanaest godina bila samo mama, a kad je Veljko stasao, vratila sam se u radnju. Završila sam londonski koledž homeopatije koji je održan u Novom Sadu, pisala za mnoge časopise o zdravom životu. Danas imam dvadesetak zaposlenih od kojih su mnogi sa mnom decenijama. Mislim da je važno da radimo mnogo, srcem, pošteno, i da tada život ima smisla.

Šta to vidite u budućnosti kad vam je ta misao izmamila osmeh koji vidim?

– Polako ću se povući iz posla i vratiti u onaj vrt, jer za mene je bavljenje zemljom, prisustvovanje stalnom ponovnom rađanju biljaka, uživanje u različitostima – približavanje nirvani. Radoznala sam, sve me zanima, posebno kvantum energija. Ples čoveka u beskrajnom svemiru. U budućnosti vidim mnogo slobodnog vremena u kome se bavim svim onim što me interesuje, što me puni, a to je traganje za skladom. Mi smo u potpunom saglasju sa prirodom, a svi odnosi imaju utemeljenu logiku.
Verujem da su naše odbrambene snage prijatelji s virusima i bakterijama, da je svako na svome mestu. Na samom kraju svog vremena vidim materiju koja prelazi u energiju, i sebe kako prelazim u druge svetove, pa zato – nema frke!

Uvozite, izvozite, organizujete, proizvodite, prodajete, planirate, motivišete, mislite, dišete, predajete, živite makrobiotiku, a podigli ste i jednog momka. Stižete li da kuvate?

– Nažalost, ne stižem, jer se bavim mnogim stvarima. Otvorila sam „kuhinjicu“ koja snabdeva prodavnicu kompletnim makrobiotičkim obrocima, pa ne moram time da se bavim, inače bih, veoma rado, zato što kuhinju doživljavam kao alhemijsku radionicu u kojoj se stvara nova energetska priča, novi život. Odlično kuvam, završila sam sve moguće kurseve makrobiotičkog kuvanja, čak i onaj koji su držali Evelyn i Michio Kushi.PageBreak

Priča budućnosti

Ponovo ste u maloj grupi pionira koja se zalaže da Srbija pređe na organsku proizvodnju hrane.

– Ako zamislimo da je Evropa veliki grad, onda je Srbija njeno predgrađe, a u predgrađima su obično ili đubrišta ili bašte. Verujem da imamo sve preduslove da budemo bašta: zeleni smo, imamo dobru klimu i dobre vode i trebalo bi da se potrudimo da to i postanemo jer se onda po našoj zemlji neće odlagati đubre. Istorija pokazuje da smo smešteni na razmeđu koje je poharao svako ko je tuda prolazio, ali to što smo na raskrsnici može biti i prednost ako zemlju pretvorimo u veliki zeleni vrt. Zato sam za Ministarstvo poljoprivrede napravila predlog kako da naši seljaci bezbolno uđu u biološki odgoj i organsku proizvodnju.

Organska hrana je jedini sektor na svetu koji proda sve što proizvede, a potražnja se svake godine povećava za dvadeset odsto. To je nesumnjivo priča budućnosti. Dok se ne premosti osetljiv prelazni period od pet godina, seljaci bi morali da od države dobiju brojne povlastice. Sada je ta hrana kod nas dosta skupa jer plaćamo gomilu uvoznih taksi, carina, sertifikata. Da se proizvede ovde, organska hrana bila bi od konvencionalne skuplja za samo 20 odsto.

Koji su najkrupniji kvalitativni koraci koje ste u životu učinili?

– Celog života želela sam da svet bude bolje mesto za život, pa sam često stvari bojila u lepše boje od njihovih prirodnih. Ali, pre ili kasnije kulise padnu i onda boli više nego što bi bolelo da ste pošteno i hrabro pogledali s kim/čim imate posla. Radoznala sam, interesuje me suština, tragalac sam i za tamnim stranama sebe kakve su recimo zavist ili ljubomora... volim da ih osvetlim, da razumem odakle dolaze i zašto. Kada sve to vidiš, onda lakše možeš razumeti i druge.

Dva puta godišnje s grupom ljudi odem u neki hotel u prirodi na desetodnevnu vipasanu (tihovanje). To je tehnika koja podrazumeva potpuno i apsolutno ćutanje, a za to vreme učim da budem svesna svih prijatnih i neprijatnih senzacija koje mi prolaze kroz telo, dušu i um. Da budem prisutna u sadašnjem trenutku, sa ljudima i okolnostima koji su realni. Tako istovremeno osvešćujem svoj odnos prema prijatnom i neprijatnom (žudnju i odbojnost) u potrazi za srednjim putem. Vipasanu radim i po sat svakog dana jer mi pomaže da sve što mi se desilo prethodnog dana „izventiliram“. Daje mi miran uvid u sebe i sve što me okružuje. To nije religijska priča već tehnika i nema molitvi ni mantri, ali ja sam hrišćanka, pa se na kraju pomolim za mir, ljubav i razumevanje svih postojećih bića. Od toga mi se srce stvarno napuni ljubavlju.

Nada Mišković kaže da je prvo zlatno pravilo zdravog života da se zdravo hranite, a to znači jesti integralne, celovite namirnice jer je i ceo život takav. U glavnim obrocima treba da budu zastupljeni žitarice, povrće, mahunarke, korenasto povrće, salate, fermentisani proizvodi, sve organski proizvedeno. Treba jesti često i pomalo, dobro žvakati da bi sve to bilo iskorišćeno na najbolji način. I ne jedite kad niste gladni. Ona, takođe, savetuje i sledeće:

Radite ono što volite, a ako to nije moguće, odradite ono što morate, a ostatak dana (života) ispunite onim što vam pričinjava zadovoljstvo, za šta imate strast.

Okružite se prijateljima – ako napravite dobar odabir, oni mogu biti bogatstvo. To je prilika da razmenimo autentično i da se punimo.

Budite zahvalni roditeljima jer su vam oni dali život, a time i šansu da život uredite onako kako želite.

Naučite da praštate – to nije lako. Često sam bila ljuta na ljude, od toga je moje srce bilo kao zaleđena grudva koja se zatvorila. Naučila sam kako da se otvorim i kako da oprostim: priznala sam sebi da ni ja nisam bezgrešna, a da oni na koje sam ljuta nisu samo crni, već da imaju spektar osobina, da su i dobri i topli, pametni ili duhoviti... Prolazila sam zlatnim svetlom kroz svoje srce, molila ga da se otvori i počinjalo je da zrači. Tada sam ja počela da praštam i drugima i sebi, da se oslobađam otrova.