Svaki dan je poruka: za samostvarenje je potrebna hrabrost

Da bismo se mudrosti uopšte i primakli neophodno je da tragamo, često lutamo prašumama svojih misli, pribegavamo samoposmatranju, uočavanju pojava oko sebe, a onda prihvatanju sebe, drugih i sveta, baš onakvim kakvi jesmo, uz stalan trud da postanemo bolji. Upravo u takvom životnom trenutku (koji, zapravo, traje) zatičemo Nenada Gugla, profesora srpskog jezika i književnosti u Trećoj beogradskoj gimnaziji, motivacionog govornika i autora romana „Umro sam u petak”, koji, iako mlad, svojim zrelim promišljanjima, samoposmatranjem i predanošću svemu što radi, sasvim sigurno grabi ka oazi mudrosti, a time i ka samoostvarenju.

PageBreak

Kako dati celog sebe

„Kada sam počeo da predajem u Trećoj beogradskoj gimnaziji shvatio sam da postoje mrtva i živa znanja. Mrtva znanja su ona koja ne pokreću misli, ni emocije. Ona su za savremenog čoveka dosadna, i bez obzira na njihovu često neprocenjivu vrednost, ona su čoveku sadašnjice daleka i neupotrebljiva. Predajući književnost susretao sam se sa mnogim idejama koje tako formulisane i u određenom kontekstu nisu pronalazile put do mojih učenika. Shvatio sam da je moja uloga da oživljavam mrtva znanja, to jest, da velike ideje koje nemaju moć da dotaknu savremenog čoveka preoblikujem na način da one ipak pronađu put, postanu interesantne, i dotaknu svojom snagom one koji me slušaju. Posle toga, na nagovor onih koji su imali prilike da me čuju, počeo sam da snimam video-klipove, a kasnije držim i predavnja. Reakcije su, za mene, bile neočekivano dobre. One su mi dale razlog da još više uživam u svemu, i da prepoznajem smisao u takvom poduhvatu”, otkriva Nenad Gugl.

A da je čoveku svakodnevice upravo potreban ovakav pristup, jednostavan, prijemčiv, pitak i ljudski topao, svedoče i sjajne reakcije koje je njegov prvi roman „Umro sam u petak”, objavljen krajem prošle godine, izazvao kod čitalačke publike. Dupke pune Velika sala SKC-a i sala Skupštine grada u Čačku prilikom promocija Guglovog romana svedoče da je književnost živa, kao i potreba za njom, i da je, kako pisac kaže, upravo tačka sustreta knjige i čitalaca mesto na kojem oboje oživljavaju. Ovakvom odzivu, pored svega ostalog, doprinosi i činjenica da on uvek sve radi čitavim svojim bićem, šta god da je u pitanju i kojeg god zadatka da se lati.

Smatrate da sve treba raditi tako da čovek daje celog sebe. Šta to, zapravo, znači?
Dati celog sebe nije isto što i davati sve od sebe. Kada dajemo sve od sebe, mi često ne dajemo celog sebe, jer nam je pristup svim svojim potencijalima uglavnom blokiran. Davati celog sebe je idealna šifra kojom možemo otključati sve u životu. To znači davati celu svoju snagu, svoje emocije, svoje misli i svoj duh. Dok ne dođemo u tu idealnu poziciju sasvim je dovoljno, i više nego dovoljno, davati sve od sebe. Niko od nas ne očekuje da dajemo više nego što možemo, ali ne očekuje ni manje od toga.

Na tom putu davanja celog sebe, ali i traganja za najboljom verzijom sebe, javlja se često i strah. Iako primarno koristan, pogrešno usmeren i previše prisutan, strah predstavlja najiracionalnije čovekovo osećanje. Kako se boriti sa strahom, kako ga pobediti i kada on prestaje?
Neki psiholozi kažu da je čovek biće straha. Međutim, trebalo bi da se stalno podsećamo da čovek ima mogućnost da pobedi svoj strah, ili bolje rečeno, strahove koje ima. Martin Hajdeger je rekao da se svi strahovi mogu svesti na jedan strah - strah od smrti, a smrt je, kao što znamo po Bibliji, došla kao rezultat nepriličnog ponašanja čoveka. Dakle, ako pobedimo svoje neprilično življenje, izbeći ćemo smrt, a izbegavajući smrt pobedićemo sve strahove. Možda je ovakvo zaključivanje prebrzo, i verovatno traži dodatna objašnjenja, ali ipak u njemu se krije odgovor koji treba zapamtiti. Ukoliko živimo ispravno nećemo imati strahove. Da bismo tako živeli neophodno je da znamo šta je ispravno, a šta ne. Kada to znamo, i kada postupamo ispravno, posledice su uvek dobre, makar izgledale i tragično.

PageBreak

Čovek najteže prihvata istinu

Bol može biti dobar ako mu se razume značenje, kažete u svojoj knjizi. Kako čovek u trenutku velike patnje i bola da sagleda njihovo značenje? Šta je to čemu nas bol može naučiti?
Verujem da se ništa u našem životu ne događa bez razloga, i da sve ima svoje konkretno značenje. Bol ima svoje značenje, kao i patnja, kao i bolest. Pitanje je samo da li na ispravan način odgonetamo smisao svih tih loših stvari u svom životu. Glavni junak mog romana, Naum Petrović, nikada nije provodio svoje vreme na kvalitetan način. Njemu je uvek bilo bitno koliko vremena ima za nešto, a ne koliko kvalitetno će ga provesti. U nekom trenutku on saznaje da boluje od neizlečive bolesti. Veoma brzo shvata da više nema vremena. Jednog jutra doživljava krizu. Oseća da će skoro umreti i da će se život završiti. Ipak, neki glas iz njegove dubine reći će mu „Živ si, još si živ”, i Naum konačno shvata da treba živeti hrabro i da, dok god je čovek živ, sposoban je da napravi veliko delo i dâ smisao svemu. Dakle, u ovom primeru vidimo kako nas bolest može naučiti da nije bitno koliko vremena nam je preostalo, nego je jedino bitno na koji ćemo način provesti vreme koje je ispred nas, koliko ga god bilo malo ili mnogo.

Da bismo bili svoji i težili ispunjenju onoga što je naš životni zadatak, pobedivši strah i naučivši važne lekcije od onog dobrog, a od bola još i više, šta treba da činimo? Kako da se postavimo prema onome što je bilo, što je sada i što nas tek čeka?
Prvo treba da upoznamo sebe. Savremeni svet nam pruža toliko sadržaja i odvlači nam pažnju od nas samih. Na televiziji je preko sto kanala, u sezoni se igra preko pedeset utakmica, u gradu je preko hiljadu butika. Svakodnevno nam internet sadržaji i virtuelne igre uzimaju sate. A mi olako, čak i sa velikom radošću, pristajemo na sve to. Svi ti sadržaji nisu problem ako znamo ko smo i koliko možemo. Ali najčešće se baš zbog svih tih sadržaja ne bavimo dovoljno sobom: ne razmišljamo o sebi, ne kopamo po svojim dubinama, ne bavimo se razvojem svojih potencijala. Zbog toga ne znamo za šta smo rođeni, ni koji su naši talenti. Zbog toga propuštamo vrhunske stvari koje bismo mogli napraviti, zbog toga ne poznajemo sebe. Naravno, ovde je prisutna i naša želja za komforom, jer kopati, pa čak i po sebi, uvek je teže, nego prepustiti se svemu što nam zaokuplja pažnju. Najgore je to što, ako ne saznamo koja je naša životna misija, sve što dobijemo od svih tih sadržaja, čak i da je kvalitetno, ostaje beskorisno, jer ne znamo kako bismo sve to mogli da iskoristimo u svom životu.

Jedna kineska poslovica kaže da je najbolji trenutak da posadimo drvo pre dvadeset godina, drugi najbolji trenutak je upravo sada. Tako bi trebalo da gledamo u prošlost ako drvo nismo posadili, postoji još jedan najbolji trenutak, i zato nema očajavanja zbog onoga što je propušteno. Taj drugi trenutak je naša sadašnjost. Odnos prema sadašnjosti je kao odnos prema velikoj prilici, jer sadašnjost to i jeste. Ako sve tako shvatimo, budućnost će doneti plodove.

U Vašem romanu se na jednom mestu pripovedač pita može li se i treba li se, uopšte, ljubav meriti. Navodi, takođe, da mozga nema bez srca, a na svojim predavanjima govorili ste da sve što ne koristimo atrofira - um, srce, duh, duša. Recite – kako se u sklad dovode razum i srce i zašto je taj sklad važan?
Dok neku odluku držimo u glavi, dešava se vrlo često da zaboravimo na nju. Mnogo sigurnije mesto za čuvanje odluka je srce. Jer kada odluku držimo u srcu, mi onda živimo u skladu sa njom i ne moramo se na nju podsećati. Ipak, ako odluka nije došla iz glave, nego se začela u srcu, ona može biti opasnija i od zaboravljene odluke. Zato je najbolje moguće odluku doneti u glavi, i spustiti je u srce. Taj put spuštanja od glave do srca je put razvoja i uravnoteženja naše ličnosti. U Bibliji piše: „Um neka u srcu počiva.”

Šta čovek, ipak, najteže prihvata u životu?
Čovek najteže prihvata istinu. Možda bi neko lakše razumeo ovu misao kada bih rekao da čovek najteže prihvata krizu. Ne mislim samo na materijalnu krizu, već i na intelektualnu, ljubavnu, krizu identiteta. Ali, kriza i istina su vrlo slične. Na grčkom jeziku kriza znači sud, a sud je povezan sa istinom. Takođe, reč kriza ima još jedno značenje: tačka posle koje se kreće naviše ili naniže. Istina je tačka posle koje se uvek kreće naviše, i u tom smislu ona se delimično razlikuje od krize. Ipak, čovek najteže u životu prihvata istinu, i to najčešće kroz nemogućnost da prihvati sebe kakav jeste. Ali, kada jednom prihvati istinu i prihvati sebe kakav jeste, to je tačka od koje može samo da raste u sebe kakav bi želeo da postane.

Ponekad je najbolje da zauvek odete i zaboravite: ova priča pomaže da donesete najbolje životne odluke

I svaki dan koji proživimo je poruka, je li?
Jedna naša izreka kaže da je za pametnog čoveka i komarac muzika. Mogao bih reći da je za svakog čoveka njegov dan njegova poruka. Pitanje nije zna li čovek da čita, nego da li je spreman i da li hoće da pročita tu poruku.

Šta kažete svojim đacima, i da li im uopšte kažete - gde je suština? Ili ponekad, u skladu sa pojedinim poetikama, očekujete od njih i odgovarajuću formu?
Učeći svoje đake, učim i sebe. Sjajna stvar rada sa mladim ljudima je u tome što je proces obrazovanja dvosmeran. Preispitujući svet ideja i svet iskustva zbog njih, to radim i zbog sebe. Govoreći im o tome, ne propuštam priliku ni da čujem šta oni imaju da mi kažu. Tako rastemo zajedno. I to se ne odnosi samo na đake, nego na razgovore sa bilo kim. Slušajući drugog, čovek dobija kao i da čita knjigu. Tako često dobijam od ljudi odgovore koje nisam ni sanjao da mogu da očekujem. Odgonetanje zakona, smisla i života naporan je, ali i kreativan i lep posao. Što se tiče formi, one se moraju znati, ali samo zato da bismo izašli iz njihovih okvira.

Izvor: Sensa