Andrija Jonić je mladi pisac i autor knjige „Refren”, u kojoj se trudi da se otisne u nepoznato, i da kroz relativizovanje vremena, prostora i svega što poimamo kao našu stvarnost, uđe u sopstvene dubine u kojima zvezde sijaju snažnijom ...
Osećaj za druga bića
Nijedna, jer to nisu istine, to su uverenja. Ne postoji „moja istina”, već samo sopstveno, vrlo često neutemeljeno i potencijalno promenljivo uverenje koje nazivamo pogrešnim imenom, imenom koje označava nešto finalno i uzvišeno. U datom primeru, kakav god da je ugao posmatranja jedne ili druge vojske i svakog pojedinca u njoj, postoji samo jedna prava, izvorna istina, koja je isključivo globalna i glasi: rat prouzrokuje nepotrebna stradanja i ostavlja tragove nemira koji remete harmoniju. Ako zastanete na mestima na kojima su se dogodila velika stradanja, primetićete da je tu priroda utihnula i osetićete istog trenutka da tu nešto nije u redu. Dakle, prvo shvatanje, a zatim spoznaja da ne postoji „moja istina”, već naše zajedničko postojanje, divno postojanje, koje mi činimo nepodnošljivim, e, to nama treba.
Kako bi bolje funkcionisali, ljudi su pojednostavili stvari, stvorili sistem koji ih neretko ograničava. Na koji način da se uravnotežimo između želja i ograničenja, mehanizma po kome se ponašamo i sopstvene prirode, a da ne naudimo drugima, pa i sebi?
Od trenutka kada je rođen, čovek je osuđen na to da, svesno ili nesvesno, povređuje sebe, pa i druge. Čak i u situacijama kada ne želimo nešto da uradimo kako ne bismo povredili sebe, to može izazvati povredu emocija nekog drugog. Povrede koje nisu zlonamerne jesu „povrede koje uče”, a one su svakako nužne u emocionalnomrazvoju svih nas. Međusobni odnosi nikada neće biti, i ne treba da budu, do te mere ukroćeni da niko nikoga ne povređuje, jer bi to stanje bilo do te mere sterilno, da mi više ne bismo bili ljudi. Nemoguće je živeti bez međusobnog povređivanja, ali je moguće osvestiti sebe do te mere da nanete povrede ne budu zlonamerne. Naravno, postoji još jedan važan faktor u svemu tome, a to je osećaj za druga bića. Prolazimo kroz doba u kome se živi „onlajn”, u kome su odjenom svi preterano uvredljivi i osetljivi, a nikoga ne zanima što na svetu postoji tri miliona klanica i što uništavamo prirodu brzinom koja je zastrašujuća. Nismo sami na ovoj planeti, već postojanje delimo sa ostalih 8.7 miliona živih vrsta na planeti. Da, toliko ih ima. Potrebno je razumeti da balans sa sobom i sopstvenom vrstom dolazi od balanasa sa okolinom i drugim vrstama koje nas okružuju.
Mislite li da je isticanje sistema kao prepreke za slobodu zapravo opravdanje onih ljudi koji ne znaju kako da budu slobodni i idu linijom manjeg otpora?
Ljudi pronađu svakakva opravdanja ako žele, međutim, sistem je realan problem svih nas bez obzira na to da li ga neko uzima kao opravdanje ili ne. Nema svesnosti tamo gde su zastave, nema ljubavi dok postoje nacije, niko nije slobodan dok postoje granice.
Na koji način gradsko dete otuđeno od prirode uspostavlja vezu sa instinktom, emocijama i ljubavlju kao pokretačkom silom?
Mnogo puta sam čuo kako su gradovi krivi za otuđivanje ljudi od prirode. Jedno vreme sam čak i verovao u to. Sada znam da to nije istina, jer je nastanak gradova samo jedna tačka u prirodnom poretku stvari. Nijedan grad nije kriv za naše nedostatke. Ne zaboravite da mi stvaramo i uređujemo gradove prema sopstvenoj slici. Kada živimo za posao, gradovi izgledaju poslovno; onima koji su privrženi zlatu i „skupom” životu, gradovi sijaju jače od sunca. Trenutni koncept funkcionisanja gradova je problem koji samo preslikava naše unutrašnje stanje, a ono je prepuno otuđenosti i toksične brzine koja se uvukla u sve pore našeg organizma. Trenutno, svaki pokušaj spajanja sa prirodom može da bude želja, ali ne i stvarnost. Čovek će se vratiti prirodi onog trenutka kada zbog prirode bude bio spreman da odbaci trenutno ustaljeni društveni sistem. Kada čoveku priroda postane zaista važna i kada rad na harmoniji postane deo naše svakodnevice, gradovi će u sebe vratiti prirodu i ispratiti čoveka u svakom koraku. U to budite sigurni.
Knjiga Refren nosi i ideju da su dečji umovi čistiji i oslobođeni od strahova, predrasuda, etiketiranja, ali i sistema u kome živimo. Da li postoji način da sačuvamo svoju dečju kreativnost, maštu i slobodu u, ponekad, sivoj svakodnevici?
Izbacite televizor iz kuće, a zatim ograničite sebi isprazno i iscrpljujuće piljenje u društvene mreže na svega deset minuta dnevno. Popričajte sa sobom o tome koja vas vrsta umetnosti zanima i uložite koliko god možete energije da se to pokrene. Posmatrajte drveće, sneg i ptice. Čitajte knjige i družite se sa ljudima koji ne pričaju o sportu, politici i trendovima. Naravno, nećete biti u potpunosti slobodni, ali će promene biti vidljive i prijaće vam.
Koje je Vaše mišljenje u vezi sa balansiranjem između čulnog, mentalnog, emocionalnog i duhovnog zadovoljenja? Kako izbeći krajnosti?
Krajnost, kakva god da je, predstavlja opasno odredište. Preispitujte sve i svakoga oko vas, i taman kada mislite da ste nešto spoznali i da je to „sto odsto tako”, vratite se na početak i preispitajte ponovo. Nikada nemojte da prevagnete ni na jednu stranu. Uklonite iz glave sve idole, uzore i „učitelje”. Religije širom sveta su čist primer koliko je opasno kada čovek strogo veruje u jednu „istinu”, ne dopuštajući pritom drugim informacijama da se u njemu razviju i iskažu.
„Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.” Misao iz oslobađajućeg ljubavnog pisma u Refrenu trebalo bi da pomiri sve naše emotivne nemire, dajući nam do znanja da ljubav zapravo zauvek ostaje u nama, i traje večno kao univerzalna energija, koja samo menja svoj oblik. Kako da na pozitivan način iskoristimo tu energiju i ne dozvolimo da nas emocije ruiniraju?
Odrasli smo sa pričama o prinčevima i princezama, a ne na realnom poimanju životnih okolnosti. Niko se nije rodio za nas, niko nije naša „sudbina”, već se to mogućnosti, bez krajnjeg cilja i namere, svakoga dana prepliću, pale i gase, rađaju i umiru. Ujed zmije otrovnice se neće poništiti plakanjem, padom u depresiju, kukanjem ili meditacijom, već prethodnim saznanjem kako stvari funkcionišu. Sve što se nalazi u ovom univerzumu je proces i kreće se i funkcioniše na određeni način. Treba razumeti prirodu stvari.
