Kada je „čovek delfin”, Žak Majol, prvi put ugledao delfine koji su pratili brod kojim se vozio, osetio je iskonski zov okena – materice sveta iz koje smo nastali. Žak je bio svetski prvak u slobodnom ronjenju na dah i veliki vagabundo slobodnog duha, čiji je dom zapravo bio okean. Sve to je maestralno prikazano u dokumentarnom filmu „Dolphin man”, koji nas uvodi u svet tišine i unutrašnje sile jedne ljudske duše koja pripada nepreglednim dubinama vode – simbola povratka „prvobitnoj materiji”, vode koja tajnovito čuva priču Zemlje i njenog postanja.

Roneći na izuzetne dubine, i to na dah, Žak se povezivao sa okeanom, delfinima i kitovima koji su ga razumeli i osećali na nama nedokučivim relacijama, ali se, pre svega, povezivao sa sobom, roneći u dubine sopstvene duše, gde stvarnost dobija jednu novu dimenziju.

Kroz stanja apneje (pauza u spoljašnjem disanju uz očuvano unutrašnje disanje), kroz koja se menja kompletno stanje organizma, Majol je prolazio kroz svojevrsnu meditaciju, pronalazeći mir, pronalazeći svoje snove i želje i postajući jedno sa okeanom. Upravo on je bio jedna od osoba koje su osećale „četvrtu dimenziju” našeg praiskonskog stvaraoca – okeana, tj. vode, koja se u većini civilizacija javlja kao simbol izvora iz koga je sve nastalo.

Neki poslovi nisu više rezervisani samo za muškarce: ako pratiite svoje snove, možete se baviti bilo kojim poslom

Vreme snova

Upravo Alana Mičel u knjizi „Muke svetskog mora” u izdanju Geopoetike govori: „Imam potrebu da idem dovoljno duboko – i fizički i psihički – i osetim kako je to biti deo mora u svim njegovim dimenzijama. Da bih onda mogla da ih razumem kroz dugu četvrtu dimenziju vremena – od prošlosti do sadašnjosti i budućnosti.

Ako sastavite sve četiri dimenzije, dobijate integrisanu celinu, razumevanje života u stilu korala u kome se sve odvija po obrascima, u ciklusima i drevnim ritmovima koji nisu lako vidljivi. Spajanje četiri dimenzije australijski Aboridžini zovu Vreme snova, ili bilo kada.” (U aboridžinskoj kulturi koncept vremena potpuno je drugačiji od onog koji mi poznajemo. Prošlost je uvek prisutna u sadašnjosti, kao i sadašnjost u prošlosti, ali i u budućnosti. Aboridžini veruju u dve vremenske forme, dva paralelna toka delovanja. Jedan je dnevno objektivno delovanje, drugi je beskrajni spiritualni ciklus – sanjanje, „dreamtime” – stvarniji od same stvarnosti.)

Iz vode nastajemo, njoj se i zauvek vraćamo, što će spomenuti i Viktor Šauberger. Zapravo, razvoj fetusa zavisi isključivo od amnionske tečnosti koja predstavlja malu hemijsku repliku okeana, dok je 70 odsto ljudskog organizma sačinjeno od vode. U knjizi „Muke svetskog mora” piše i da je sastav naše krvne plazme neverovatno sličan sastavu morske vode. Kao dobar sluga, ali loš gospodar, voda daje plodnost i život, ali isto tako donosi i uništenje i pročišćavanje.

Da li naš civilizacijski greh dostiže tačku usijanja koja će biti ugašena i pročišćena novim „biblijskim” potopom, ostavljajući za sobom malog čoveka koji je svoj najveći dar – um – zloupotrebio protiv univerzalne prirodne sile i „majčine utrobe”, mora, za koje Džon Zahari Jang, jedan od najeminentnijih biologa i neurofiziologa dvadesetog veka, kaže da ga na najbazičnijem nivou nosimo u sebi.

Igra uma i tela: ples Tamare Pjević objedinjuje pokret i misao u jedinstveno "flow" stanje

I baš kako je Alana Mičel lepo primetila – moramo biti u stanju da vidimo prošlost i budućnost, zbijajući vreme u jednu dimenziju, kao kada fotografski film savijemo u harmoniku da bismo u isto vreme videli više eksponiranih slojeva naslaganih jedan preko drugog i dobili jasniju sliku, jer, ako izgubimo prošlost, ne možemo na pravi način da razumemo sadašnjost i budućnost. Pogled u prošlost vodi nas ka jednoj staroj alpskoj bajci, o „živoj vodi” i „čarobnjaku” koji je bio izraziti naturalista poetske duše.

Nastavak članka