Igra uma i tela: ples Tamare Pjević objedinjuje pokret i misao u jedinstveno "flow" stanje

Od trenutka kada sam čula pojam „stara duša”, pitala sam se šta to znači? Trebalo bi da se radi o ljudima koji su mudri za svoje godine, pod pretpostavkom da je razlog tome taj što njihova duša nosi znanje iz prošlih života ili inkarnacija. Zaintrigiralo me je kakve su te osobe koje imaju staru dušu. Kako izgledaju? Bez posebne potrebe i težnje da saznam značenje ove pomalo mistične konstrukcije, odgovor mi je nemarno ušetao jednog dana, nonšalantnim i mangupskim hodom dvadesettrogodišnje Tamare Pjević, koji nikako ne može da prikrije njenu ezoteričnu pojavu. Deluje kao da iz njenih krupnih očiju i dubokogpogleda izlaze pokret i misao, a potom se ponovo vraćaju tamo negde, u nepregledno prostranstvo, do sledeće prilike.

Potraga za svetlom kroz pokret: odsjaj ideja koreografkinje Jovane Rakić

Ipak, prva Tamarina plesna ljubav bila je kompanija „Ultima Vez”, Vima Vandekejbusa. „Oduševljavali su me njegovi igrači, njihova fizička spremnost i sposobnosti. Kako prva ljubav zaborava nema, i danas me oduševljava Vim, ali sada više idejama i kursom kojim se ta kompanija kreće. Pratim i rad kompanije „Peeping Tom”, Jana Fabra, Ivon Rajner, a odskora i Dimitrisa Papaioanoua, koga sam prvi put imala prilike da vidim na Beogradskom festivalu igre.”

Jedan od razloga iz kog se lično bavi savremenom igrom je i taj što smatra da ova umetnost ne neguje određeni estetski izraz, niti bilo kakvu vrstu poželjnog merila.
„Lepo izvajano telo je kroz istoriju plesa dalo sve od sebe, pokazalo i dokazalo svoje mogućnosti, okvire i limite. Danas postoje različite plesne forme koje podržavaju takvu vrstu estetike, njen razvoj i opstanak (klasičan balet, mjuzikl). S druge strane, merilo i poželjnost u savremenoj igri i savremenom koreografskom izrazu određuje autor, koji telesni oblik, formu, izgled i predispozicije bira u skladu sa nasušnom potrebom – idejom, odnosno, konceptom projekta.”

PageBreak

Traganja unutrašnjeg bića

Objašnjava mi da sinteza želje za potpuno slobodnim pokretom i potrebe da se isprati zadata plesna forma predstavlja ono što ona naziva svojim poslom.

„Plesač je tu da isprati zadatu plesnu formu kroz lično poimanje slobode pokreta. Često sam okvir te slobode zavisi od koreografa. Neki rade tako što prikažu gotov plesni materijal, a neki upravo kroz saradnju sa igračem i njegovim osećajem za slobodni pokret. Ono što karakteriše većinu plesača, naglasila bih - savremene igre, jeste otvoren um, spreman za saradnju, izrazite crte timskog igrača, sposobnost za izvršavanje zadataka bez izgovora i premišljanja, predanost, do te mere da se zaboravi na značenje reči umor i pauza, dobar osećaj za organizaciju vremena i disciplina, bez koje se u ovom poslu ne može. Ukoliko je drugačije, napredak je spor, ili često nemoguć. Mišljenja sam da klasičan balet prilagođen savremenim igračima predstavlja alatku za sprečavanje potencijalnih povreda i jedan od najboljih vidova održavanja forme i brige o telu. Svakako, izazova u ovoj profesiji ima na pretek. Mnogi igrači zakorače u „plesnu vožnju” upravo zbog toga. Ipak, mlad igrač upornim radom i konstantnim traganjem (za postojećim i novim načinima savladavanja izazova i zadataka) ima dovoljno plodno tlo za suočavanje sa raznovrsnim zahtevima.”

Na koji način ispoljavaš svoju individualnost ukoliko moraš da ispratiš nečiji lični plesni stil, koreografiju ili određenu igračku tehniku?

Postoji ta organska kretnja jednog tela, koju retko koja zavidna tehnika može da zameni, ili da je još ko na svetu interpretira baš tako kako taj individualni osećaj za pokret jednog plesača to može. Da ne spominjem ono što igrač doprinese svojim promišljanjem, percipiranjem zadatka, svojim unutrašnjim bićem i svešću potpuno usmerenom na otelotvorenje koreografske zamisli. Za mene je uopšte bavljenje određenom idejom i pronalaženje rešenja za ispoljavanje vere u istu dovoljan kompas za istraživanje i poimanje individualnosti, pošto smatram da je moj profesionalni, a nekako i životni put traganje za istom.

Božanstveni dar: umetnost igre inspirativnog baletskog izvođača i koreografa Miloša Isailovića

Kako kaže, uvek teži ka tome da pruži svoj maksimum u svemu u životu. Ipak, „tokom sazrevanja, savršenstvo je prestalo da me intrigira i interesuje, ali umetnički izraz je nešto na čemu se konstantno radi i za čim se svakodnevno traga. To je nešto što meni održava pažnju i zbog čega se bar dva puta nedeljno zahvalim što sam imala sreću da me najbližipodrže u ovoj, možda utopijskoj, želji da se bavim savremenim plesnim izrazom u našoj zemlji. Najviše uživam u analitičkom pristupu izradi i realizaciji zadatka, odnosno ideje, svoje ili koreografske, često pokušam da se izmestim iz ličnog poimanja situacije ili datosti, te onda sagledavam iz tuđih uglova. To izmeštanje mi često pomogne pri izboru izvođačkih alatki.”

PageBreak

Kad misli zaplešu

Stanje neprekidnog toka pokreta i misli najpribližnije postiže tokom improvizacijskih vežbi. „Kada se dese ti dragoceni, no i vrlo retki trenuci transa, misli se retko gube, zapravo mislim da se samo nagomilavaju, jer je ples misleći koliko i čulni proces. Od osvešćivanja svog tela i pokreta do razvijanja mentalnog bivanja u sadašnjem trenutku, plesač je zapravo zajedništvo svega pomenutog, i mislim da će to zauvek biti neraskidiva veza. Jednostavno, jedno bez drugog čini polovičan paket. Ples je grana umetnosti, iako podrazumeva vrsnu fizičku veštinu. Fantastični tehničari koji ne plešu mislima ne mogu prirediti vrhunsku plesnu izvedbu, i obrnuto. Mentalno prisustvo i osvešćivanje tela se upravo ukrštaju na sceni, bar tome svi težimo. Upravo na sceni, tokom izvođenja predstave, emocije su najrazličitije, kao i u životu. Mislim da bi u načelu svakom umetniku trebalo da bude najbitnija reakcija onih kojima prezentuje svoje ideje, viđenja i rešenja. U mom slučaju, interakcija sa publikom je nešto što svakako želim da postignem. Jedna predstava ili plesni performans u mnogome zavisi od energije svih ljudi prisutnih u prostoru.”

Priliku da iskusimo sinergiju publike i igrača koju pruža pozorišna scena, ali i da uživamo u novom plesnom projektu na kom Tamara Pjević upravo radi, imaćemo na predstavi Isidore Stanišić „Prostor za revoluciju/Room for revolution”, koja se održava u Bitef teatru.

Dok igram, zaboravljam na sve ostalo...

Prema umetnicinim rečima, osobe koje nisu plesači ples zapravo može da upozna sa osvešćivanjem tela, čulnih potreba, da oslobodi od stresa i pruži mogućnost kratkog predaha od svakodnevnih misli. „Ljudi treba da se bave sobom na ovaj ili onaj način; ples je samo izabrano izražajno sredstvo.”

S obzirom da je pedagog, zanimalo me je i čemu ju je rad sa igračima naučio. Smatra da je još uvek u procesu istraživanja ovog polja.

„Vrlo mi je izazovno i inspirativno iz mnogo razloga. Rad sa drugim ljudima mi je dosta pomogao da razumem logiku plesa i plesnih tehnika, da spoznam različite prirodnosti pokreta i kretanja uopšte, da naučim da sarađujem sa različitim psihološkim profilima, da budem pronicljiva, i da hitrije odgovaram i zaključujem. Zanimljivo mi je kako neki plesači vrlo introvertne ličnosti na sceni postaju mnogo slobodniji zbog igrarija scenskim karakterom. Zapravo, možda mi je ponajviše interesantno kako predrasude postaju smešne i besmislene u plesnoj sali. Nikada ne treba imati preterana očekivanja.”

Izvor: Lovesensa