Kao oficir, a kasnije i kapetan duge plovidbe, za 20 godina Predrag Knežević je oplovio svet, istovremeno se duboko i posvećeno baveći unutrašnjim putovanjima i sledeći filozofiju i duhovnost Šri Činmoja, podučavajući meditacije koje je taj indijski duhovnik, pesnik, kompozitor i sportista ostavio svetu.

Čini se da čovek mora da bude neprekidni putnik ako želi da se približi tvrdnji mistika iz srednjeg veka da - oko kojim mi vidimo Boga jeste oko kojim on vidi nas. Kao oficir, a kasnije i kapetan duge plovidbe, za 20 godina Predrag Knežević je oplovio svet. Peđa je video 98 zemalja. Kada se u maju u okviru najduže štafetne trke na svetu World Harmony Run (Trka harmonije sveta) bude priključio internacionalnom timu sa kojim će trčati kroz Japan, Južnu Koreju, severne delove Kine, pustinju Gobi, Mongoliju - sve do Ulan Batora, sabraće sto zemalja koje je upoznao i o tim iskustvima napisati knjigu koja neće biti puka zbirka putopisa, nego pokušaj da opiše susret svoje duše sa dušom zemalja koje je posetio. Istovremeno se duboko i posvećeno bavi unutrašnjim putovanjima sledeći filozofiju i duhovnost Šri Činmoja, osnivača Trke i podučavajući meditacije koje je taj indijski duhovnik, pesnik, kompozitor i sportista ostavio svetu. Između ostalog, bavi se i izdavaštvom, objavjavljujući pretežno knjige vezane za oblast duhovnosti, popularne nauke, medicine i sporta. Peđa još i pliva, igra fudbal, tenis, skija, planinari, bavi se jedrenjem, a u Brodarskoj školi u Beogradu predaje tri predmeta: navigaciju, meteorologiju i pomorsko pravo. Skoro na svakom predavanju uspeva mu da "odveže" razred od obale i povede ga na novo putovanje.

"Meni su potrebne sve te vrste putovanja, ali se uvek vraćam u Beograd koji je za mene posebna tačka na planeti jer me je prigrlio u veoma teškom trenutku života. Iako nema sjaj velikih evropskih gradova, sija jedinstvenom bledoljubičastom svetlošću, ima svoje zelene krovove, okrugle prozore, dve reke, i neverovatnu atmosferu koju kreiraju ljudi", kaže Peđa.

Rođen je u Rijeci na severnom Jadranu gde je, sve do odlaska na studije u Beograd, gledao u more sanjajući daleke zemlje i sebe na nekom od brodova koji su u Kvarneru uvek dremali čekajući polazak. Izvorište te čežnje ležalo je u porodičnom zapisu: i njegov otac i dede i pradede oba roditelja takođe su bili pomorci, a deda po majci preživeo je čak tri brodoloma.

"Odrastao sam u skromnoj, ali časnoj porodici. Muškarci su plovili, a žene čekale, pa se moja majka molila da se ta porodična tradicija prekine sa mnom, a ja sam samo čekao da odrastem i da se ukrcam na brod. Bio sam nepokolebljiv: upisao sam se u Srednju pomorsku školu, završio je, i pred moje prvo putovanje, pre nego što sam se kao kadet 1979. ukrcao na putničko-teretni brod Jugolinije koji je plovio za Njujork, otišao sam u bolnicu da se pozdravim sa majkom strepeći od prekora, osude, suza, boreći se i sa grižom savesti jer su celo moje detinjstvo i mladost obeležile ozbiljne bolesti mojih roditelja. Često smo moja starija sestra i ja ostajali danima sami kod kuće pošto su oba roditelja bili u bolnici. Sestra se tada brinula o meni, a mnogo nam i nije trebalo, najveća radost nam je bila da svi budemo na okupu. Majka se pozdravila sa mnom ne uspevajući da sakrije ponos... Moj otac je bio tih čovek, napadnut teškom bolešću dostojanstveno joj se suprotstavljao, nikada se nije žalio, nikada opterećivao druge. Žao mi je što me nije video kada sam postao kapetan, zato sam ga ponekad, nasred nekog okeana pozdravljao s tri duga piska brodske sirene."

Umesto u Rijeci, centru jugoslovenskog pomorstva, fakultet je studirao u Beoradu zato što je u njemu živela njegova devojka, kasnije supruga Marina. Nakon fakulteta prošao je dug put napredovanja u toj profesiji: poručnik, treći, drugi, prvi oficir. Bilo mu je 37 godina kada se 1998. u Gdanjsku ukrcao na prvi brod (plovio je pod malteškom zastavom) na kojem je trebalo da bude kapetan.

PageBreak

Univerzalna ljubav u duhovnom srcu

"Dovezli su me do broda u ponoć. Stajao sam sam na dokovima pred zastrašujućom grdosijom dugom 250 metara koja mi je, kada sam podigao pogled, izgledala kao planina s nedostižnim vrhom. Osetio sam se malim i nesposobnim da njome komandujem. Toliko sam se prepao, da sam hteo da se okrenem i pobegnem, ali su kola koja su me dovezla otišla, i ja sam se, nesigurnim korakom popeo na palubu Felicity 1. Tako je počelo. Narednih godina Marina i ja smo živeli u Amsterdamu, jer ja nisam hteo da učestvujem u ratu, plovio sam za strane, uglavnom holandske kompanije, upoznao hiljade ljudi i razbio predrasudu o mornarima kao prostim ljudima grube duše; oni su najčešće dobri ljudi koji su sačuvali dete u sebi, a brod je samo mesto na kome zarađuju za život. Ja sam trčao svakog jutra i lagano, bez poziva, počeli bi da mi se priključuju drugi.

Posle nekog vremena na brodovima kojima sam komandovao bilo je kao na atletskim stazama. Verujem da sam bio dobar kapetan jer sam se kao oficir nagledao pogrešnih odluka i nepravdi i odlučio da ih ja neću činiti."

Brod je država za sebe koja luta svetom i stiže u druge države - čini se kao savršeno mesto za traganje za duhovnošću?

"Život na brodu je teško opisivo iskustvo. Ima mnogo rada, ipak - imate vremena da se bavite sobom. Mnogo sam čitao, tražeći način da proširim svoju duhovnost, a osim hrišćanstva, zanimao me je i budizam. Ima perioda kada se nebo zatvori, more pobesni kao da demoni iz mračnih dubina hoće da vas uzmu sebi, sa svih strana steže, bruji, brod danima uranja u ogromne, od pene i morske prašine pobelele talase... Tada našim srcima gospodare briga i strah koje ja nisam smeo da pokažem jer mi je posao bio da komandujem, pružam podršku i sačuvam nadu. S druge strane, to je mesto na kome čovek dobija veliku priliku da bolje upozna sebe. Možda nekome izgleda da se nasred Pacifika, kada je najbliža obala udaljena hiljadama milja, ništa ne dešava, međutim, meni se tada zaista sve otvaralo, kao da sve procveta od dešavanja. Osećao sam se kao deo Velike Priče, u potpunom jedinstvu sa svime oko sebe. Noći umeju da budu čarobne jer nigde niste bliži zvezdama nego na otvorenom moru. Umeo sam da stojim na pramcu u rana jutra, slušam kako brod krči svoj put kroz vodu, udišem esenciju mirisa mora, sve oko mene se plavi, a ja se osećam kao na nebu u kome u stvari i jesam."

Kako ste se susreli s meditacijom Šri Činmoja?

"Bila je teška zima na severu Škotske te 1994. godine, gde je jedne novembarske večeri trebalo da isplovim preko pobesnelog Atlantika u pravcu Amerike. Zebnja mi se uvukla u dušu od svega što je stajalo na našem putu i hteo sam još jednom iz luke da se pozdravim s najdražim ljudima kod kuće. Supruga mi je tada preko telefona pustila pesmu švajcarske grupe Mountain Silence koju je komponovao Šri Činmoj i to je u meni izazvalo ogromnu radost, direktno i neposredno. Bili su to najnežniji zvuci koje sam do tada čuo, a istovremeno najsnažniji koji su moj život napokon usmerili u pravcu za kojim sam dugo tragao. Naše probijanje kroz ogromne talase koji su nadirali sa zapada je bilo zaista teško i krajnje iscrpljujuće i trajalo je dve nedelje, ali u svakom trenutku je nova, ohrabrujuća muzika bila sa mnom i pomagala mi da uspostavim, kao nikada do tada, svoj unutrašnji mir."

Od svih duhovnih disciplina, tehnika samorazvoja i slično, meditaciju je najteže definisati. Da li biste pokušali?

"Molitvom se mi obraćamo Bogu, meditacijom se Bog obraća nama. Uz pomoć uspostavljene duboke koncentracije i potpunog unutrašnjeg mira mi mu to dozvoljavamo, prepuštamo mu se. U pravoslavlju meditaciju nazivaju tihovanjem. Ja nisam neka velika duhovna figura niti učitelj meditacije... samo delim svoja iskustva: osećaj mira, unutrašnjeg beskrajnog prostora, nenaseljenog i svetlog. Uz pomoć meditacije u duhovnom srcu razvijaju se osobine univerzalne ljubavi i mira i čovek se menja na bolje. Postajemo svesnija ljudska bića koja mogu da vole druge iskreno, bez očekivanja i žele da rade za dobrobit drugih. Posle svih ovih godina, verujem da je meditacija neophodna u životu savremenog čoveka ukoliko on želi da vodi ispunjen, svrsishodan život i da napreduje. Objasniti samu meditaciju je nemoguće, kao kad bi pokušali da vam opišu kakvog je ukusa mango. Morate sami da ga probate."

Da li je otuda došla potreba da se uključite u World Harmony Run - koja je ideja pokreta?

"To je jedan od najvažnijih aspekata mog života. Trka je osnovana 1985. godine, najduža je štafetna trka na svetu i jedna od najvećih sportsko-humanitarnih manifestacija posvećenih idealima sklada, razumevanja i dobre volje - povezuje ljude, gradove, zemlje i narode. Trči se na svih pet kontinenata, a međunarodne ekipe bukvalno optrče ceo svet, oko 60.000 kilometara, što je više od obima naše planete. Sve učesnike pokreće dinamička želja da povežu ljude raznih jezika i naroda, vera i profesija, mlade i stare, u jedinstvenu i skladnu celinu. Članovima stalne ekipe se usput pridružuju hiljade ljudi u selima i gradovima kroz koje prolaze, tako da baklju harmonije dodirnu i ponesu milioni ljudi u čitavom svetu. Učesnici predaju jedni drugima upaljenu baklju iz ruke u ruku, zajedno sa svojim snovima o lepšem i boljem svetu. Ova trka nema za cilj profit. Cilj joj je pre svega da donese dinamičku energiju i inspiraciju pozitivne ideje svetske harmonije."

PageBreak

Svi smo mi važni

Kako trka može da promeni drugu vrstu ljudi koji život sagledavaju samo kroz moć profita?

"Naša parola je Harmony Begins With Me (Harmonija počinje sa mnom). Ja koji sam shvatio, osetio, doživeo nešto uzvišeno, odlučan sam da se krećem u tom pravcu ali ni od koga ne očekujem ni da me pogura, niti da ga nateram da on krene istim putem. S prijateljima, koji zajedno sa mnom trče po svetu samo pokušavam da inspirišem ljude, da krenu u istom pravcu. Setite se šta je Gandi rekao: Budi promena koju hoćeš da vidiš u svetu. U poslednjih desetak godina oni koji se bave duhovnošću primećuju nagli zaokret u svesti ljudi, koji je verovatno nastao zbog nevolja koje su na sve strane zadesile planetu i potrebe ljudi da se tome odupru. Neko to radi tako što se osamljuje, neko se sklanja i odustaje, a mi pokušavamo da se sa sobom izborimo postajući bolji ljudi, verujući da tako i planeta postaje bolja. Govorim dakle o prihvatanju sebe kao bitnog činioca koji može da promeni stanje na planeti. Svi smo mi važni i svako od nas ima zlatnu priliku da u ovoj čaroliji koja se zove život uradi nešto dobro."

Sazrevajući kao ljudska bića menjamo svoja uverenja. Koja od vaših su nedovodiva u pitanje, koja su postala konstante?

"Verujem u dobrotu ljudskog srca, u napredak koji proizilazi iz nastojanja da se bude dobar i vredan čovek. Verujem da možemo mnogo više nego što mislimo da možemo, da mir u svetu počinje u srcu svakog od nas i da naša dela, ma kako mala bila, utiču na globalnom planu na celokupno okruženje i na čovečanstvo uopšte. Možda to zvuči isuviše smelo, ali šta čini život ako ne niz i skup pojedinačnih trenutaka, šta profiliše jednu zajednicu ako ne svaki član ponaosob? Hrabri me pomisao da sam ja u svom mikrokosmosu svemoguć i da mogu u njemu da delam po nahođenju svoga srca, da u njemu imam svu slobodu da kreiram mali raj i da ga naselim dragim bićima i stvarima koje volim... Hrabri me činjenica da svojim osmehom mogu da izazovem osmeh čak i na licu prolaznika i da ljudi lako prepoznaju prave vrednosti, samo ponekad nemaju vremena da zastanu i da se upitaju, šta žele, šta vole i kuda su se uputili."

Osećate li se kao osoba s misijom? Kakvom?

"Život svakog čoveka je Misija, samo je pitanje spoznati koja. Postoje putokazi koji vam kazuju da li idete putem koji vodi ispunjavanju vaše misije. Najbolji putokaz je radost i osećaj ispunjenosti. Ukoliko toga ima na putu, verujem da hodam ka ispunjenju svoje misije i da ću jednog dana tačno znati kako se ta misija zove, ali isto tako i da je sam život misija, zadatak koji valja ispuniti. Ipak, rekao bih da je svrha što više napredovati kao ljudsko biće, u svakom pogledu. Biti u skladu sa svojim unutrašnjim pilotom, vodičem, prijateljem. Tragati za sobom, uranjati u more svojih potencijala i postajati svesnije biće koje nikada, ni na koji način nikoga neće ugroziti. Persijski pesnik Atar, napisao je bajku u kojoj 30 ptica polazi da traga za svojim Carem, pticom Simorgh. One prolaze kroz mnoge opasnosti, iskušenja, a na kraju shvataju da tog Cara svaka od njih nosi u sebi. To je kao jelen koji čitavog života trči u potrazi za mošusom koji nosi u sebi samom."

Hrabrost, pravda, nada, istina, ljubav i sloboda... neke su od omiljenih reči ljudi koji su "na putu". Šta su za vas prave vrednosti života?

"I skromnost, poniznost, posvećenost, predanost, a sam vrh duhovnosti za mene predstavljaju zahvalnost i oproštaj. O svakoj od ovih osobina možemo danima da pričamo, ali važnije od svega je da ih definišemo kao važne, vredne i neophodne prijatelje iz unutrašnjeg sveta. Osvestiti ih i svakodnevno primenjivati u kontaktu sa drugim ljudima, pobediti strah, bes, mržnju, ljubomoru... Kategorije koje nas unazađuju, koče ili zaustavljaju na našem putu. 'Gde god da krenete, idite sa inspiracijom i težnjom. Šta god da radite, radite sa ljubavlju i pažnjom. Koga god da vidite, gledajte ga lepotom čistote i veličanstvenim darom odgovornosti', rekao je Šri Činmoj. Duhovno traganje nije pasivno iskustvo gde samo čekamo da nam nešto padne sa neba. To podrazumeva akciju, preduzimanje konkretnih radnji, strpljivo, korak po korak. Ljudski život je zlatna prilika da uradimo nešto dobro. Ukrcani smo na brod koji plovi u potrazi za Zlatnom obalom."