Tolerancija je heroizam

Dok govori, Vladimir Pejković koncentrisano meri svaku reč iz bojazni da ne sklizne u prejake lirske iskaze ili patetiku. Tako stvara i muziku; on je kompozitor koji je za svojih 36 godina napisao muziku za stotinak pozorišnih predstava izvedenih u Beogradu, celoj Srbiji i u inostranstvu, za nekoliko igranih i TV filmova, kao i TV serija. Sarađuje i sa beogradskim bendovima, komponujući, svirajući bas gitaru i klavir, bavi se produkcijom i dizajnom zvuka.

"Muzika. Ja živim, dišem i mislim muziku. Ne nastaje sve za instrumentom ili pred ekranom kompjutera; mnogo muzike, mnoge ideje mi dolaze iz svakodnevnih, trivijalnih aktivnosti, u osluškivanju sveta kroz ritam, harmoniju i melodiju. Stalno slušam muziku, zbog uživanja, ali i zbog analize. To ume da bude veoma zamorno, ali se svi ti zvuci koje upijem na neki način procesuiraju u glavi, postaju deo mene i formiraju moje kreativno biće. Muziku čujem u svemu, zato sam strašno nemiran - što ume da bude veoma opterećujuće za okolinu. Suštinski imam želju za tišinom, ali me potreba za muzikom stalno tera da nešto pevušim, čukam, lupkam ili sviram, jer su u mojoj glavi stalno neki zvuci, ritmovi, melodije koje mogu upotrebiti za nešto."

Odrastao je na beogradskom Vračaru, u tada mirnom delu grada, gde su se udubno ušuškale Kalenić pijaca, Beogradsko dramsko pozorište, Umetnička škola u Šumatovačkoj ulici, poznat i po kafanama s kariranim stolnjacima, porodičnim kućama s baštama u kojima su deca provodila pola dana na travi, a drugu polovinu u krošnjama drveća. Majka mu je novinar, a otac je bio muzičar. Od njih je, odrastajući, dobio ljubav, sigurnost i sve vrste podrške, pa svoje detinjstvo i adolescentske godine opisuje kao bezbrižno vreme. Ekskluzivnosti tog perioda života lišenog svih nevolja koje su umarširale s devedesetim ni on, kao ni većina drugih ljudi u to vreme nije bila svesna.

Vladimirov dar za muziku otkrio je njegov otac, a zatim ga proveravao i testirao pre nego što ga je podstakao da se upiše u muzičku školu. Završio je najpre nižu, pa srednju muzičku školu - odsek klavira (i paralelno 14. beogradsku gimnaziju), a zatim upisao Fakultet muzičke umetnosti, odsek kompozicija. Sa kolegama s fakulteta formirao je bend "Ravno nebo" koji je svirao izrazito nekomercijalnu muziku, uglavnom na festivalima alternativne i eksperimentalne muzike jer im je bilo zabavno da eksperimentišu i istražuju šta muzika sve može biti. Sve vreme školovanja bio je svestan činjenice da mu nedostaju disciplina i upornost za vežbanje koji podrazumevaju sate sedenja za klavirom, da ne spada u pijaniste posvećenike koji moraju biti spremni na brojna odricanja i na neizvesnu perspektivu.

PageBreak

Da li je život dovoljan za muziku

"Dok sam svirao sve ono što je redovan program u školovanju muzičara, uvek sam 'prepričavao' kompozicije, slobodnije ih tumačio, ali to nisam radio iz potrebe za umetničkom nadgradnjom, nego iz nehaja, nedovoljno ozbiljno shvatajući ono što mi je zadato. Na fakultetu sam bio u klasi izvanrednog profesora Zorana Erića koji je vremenom prepoznao moju sklonost ka komponovanju primenjene muzike i pogurao me u tom pravcu. Rano sam počeo da radim, dobivši priliku da pišem muziku za prve predstave i time se, na neki način zaštitio od turbulentne svakodnevice devedesetih. Bio sam okružen generacijski bliskim istomišljenicima, postojali smo u nekoj vrsti ilegale. Vreme je bilo surovo, ali je dobro što sam imao sa kim da ga podelim jer smo se svi držali zajedno, mnogo više nego danas. Neizvesnost tih godina s jedne strane - i čvrsto uporište u porodici, prijateljima i muzici, formirali su me u osobu kakva sam danas, iako se nadam da nikada neću prestati da se razvijam."

Kakav je proces stvaranja muzike, kako kod kompozitora izgleda susret s "belim papirom" najvećim strahom svakog pisca?

"Baš zato što uglavnom radim primenjenu muziku, što je samo po sebi kompleksno jer je muzika retko primarna, trudim se da se ne ponavljam, da iznenađujem sebe, da se opirem iskustvu koje imam da ne bih skliznuo u rutinu, pošto su laka rešenja uvek nadohvat ruke. Zato se neretko srećem s tim "belim papirom" jer težeći raznovrsnosti postavljam sebi prepreke koje nije uvek lako preći. S druge strane, ta igra i kopanje po sebi donose nemerljivo zadovoljstvo - kad sprovedem zamisao do kraja i kad se to savršeno sklopi sa ostalim elementima u predstavi, filmu, projektu za koji radim muziku."

"Muzika je dovoljna za život. Ali, život nije dovoljan za muziku", kaže Sergej Rahmanjinov - šta Vi kažete?

"Trebalo bi mi nekoliko života da se upustim i pokrenem sve što bih u muzici želeo da uradim. I dalje ni od čega ne odustajem, mada mi se ponekad čini da je za neke stvari kasno, najviše zbog globalne situacije koja zahteva mnogo više praktičnosti. Voleo bih da više sarađujem s drugim kompozitorima, muzičarima, da se oprobam u drugim granama, da naučim da sviram još nekoliko instrumenata, posebno saksofon, i nisam odustao od želje da se bavim klasičnom kompozicijom, ali imam u vidu da u ograničenom trajanju ljudskog života nema vremena za sve što bi moja radoznalost htela, imajući odgovornost prema poslu koji već radim kao i prema svojoj porodici, supruzi i ćerki."

Kit Ričards iz Stonsa pred koncert pozdravlja publiku dodirujući tri čakre: kognitivnu, spiritualnu i fizičku, one koje učestvuju u stvaranju muzike. Kako je vas muzika obogatila, kako je uticala na vaš emotivni, mentalni i duhovni svet?

"Ovo što radim me je formiralo, zaokružilo kao osobu u emotivnom, duhovnom, psihološkom i svakom drugom smislu. Taj proces stvaranja i slušanja muzike je savršeni zatvoreni krug, konstantna razmena i neiscrpan izvor, kao što je sunce neiscrpan izvor energije. Muzika je svuda oko nas. Svi zvukovi koji mi stižu u svest i srce jesu izvori muzike: zvukovi mašina, na primer brundanje frižidera, prirode, buka automobila, dečji glasovi dok se igraju u parku, glasovi iz suterena, glasovi u prolazu... Konstatujem ih kao ritam ili melodije, ali verujem da to nije nikakva moja posebnost, da muziku tako doživljavaju svi koji se njome ozbiljnije bave. Sve je izvor muzike i inspiracije."

Verujete li u isceliteljske moći zvuka?

"Naravno, kao što verujem i u trovanje zvukom, jer mislim da mnogi nisu svesni toksičnosti loših sadržaja, koliko se to odražava na brojne aspekte čoveka, čak i na inteligenciju. Posebno ono što se servira deci i mladim ljudima. Pri tom ne mislim ni na jednu vrstu muzike posebno, nego na kvalitet, a muzički ukus se ne dobija rođenjem nego se trenira i formira. Slušanje dela klaisičnih kompozitora za mnoge ljude, pa i za mene ume da bude čišćenje od svega. Vrhunska klasična muzika ima sposobnost da nas umiri i relativizuje sve ovozemaljske prozaičnosti koje zovemo problemima, strahovima, koji izazivaju napetost, nervozu, ljutnju i ceo korpus negativnih osećanja.

PageBreak

Ponekad, kad slušam stvarno dobru muziku, bez obzira na epohu ili žanr, pomislim kako mi je žao ljudi koji se s tim ne susreću. Isceliteljsko svojstvo muzike ne mogu da izolujem, da posmatram na nivou problema, dijagnoze i terapije, što radi muzikoterapija, zato što sam na ličnoj muzikoterapiji svakog dana, naročito kad mi dobro ide, kad sam kreativan. Zadovoljstvo koje od toga dobijam zaista je lekovito. Kada mi se dogode ti trenuci ispunjenosti, imam osećaj da sve može da stane, potrebu da se zauvek zaustavim u tom momentu. Iako sam, naravno, svestan da je sve što radim, posmatrano naspram večnosti minorno - meni i mojoj duši je značajno. Naročito kad uspem da proizvedem nešto potpuno novo zbog čega osetim uzbuđenje i nalet snage. Zato te odjeke dobrih dana u kojima me pomiluje kreativnost doživljavam kao terapiju."

Horsko je mišljenje da se na "ovim prostorima" ugasila sva dobra muzika, šta vi mislite?

"Mediokritetstvo je planetarni problem. Postoji dosta kreativnih mladih ljudi koji rade fenomenalne stvari, ima mnogo dobre muzike, pet ulica dalje od mesta na kome sedimo, postoje bendovi koji prave sjanu muziku, ali sve to živi zahvaljujući talentu i potrebi da rade dobro. Samo je pitanje njihovog entuzijazma i snage da li će moći time i dalje da se bave ili će se ugasiti, jer to ni jedan sistem više ne pothranjuje, ne neguje i ne podržava. Kad se omakne nešto kvalitetno i autentično, često je u pitanju sticaj okolnosti. To je suštinski nepravdeno i u neprihvatanju toga ostaje nam da se nadamo nekoj "novoj renesansi" , kako je govorio naš veliki teoretičar umetnosti i kompozitor Dragutin Gostuški."

Ko su Vaši heroji?

"Svi koji su živeli i još žive i rade slobodno, autentični su, ne prave kompromise kojima bi se obrukali, suprotstavljaju se nepravdi, a opstaju... Čak su i uspešni. Danas je herojstvo ne odstupati od svoje ideje, učiniti dobro delo i ne koristiti to za samopromociju. To je veliki teret, često traži ličnu žrtvu, ali to i čini heroja, zar ne? Heroizam u mom poimanju podrazumeva i toleranciju, izdržavanje života, negovanje svojih etičkih principa, roditeljstvo, insistiranje na kvalitetu i pravdi - u svim okolnostima. Svi činimo kompromise, oni su neminovnost života, ali čovek mora da postavi granicu iza koje neće da ide i da tu membranu definiše kao nepropustljivu. To su tako normalne stvari, da je pomalo i sramota pozivanje na kategorije koje su uspostavljene od postanka civilizovanog sveta i stalno se pitam da li je moguće da je potrebno da se podsećamo na te stvari, da se u njih upire prstom."

Kako balansirate u protivurečnosti: komunikacija i kontakti su imperativ ovog vremena jer je umetnost sve bliža biznisu, ali da bi čovek našao sebe mora da bude sam?

"Ono što radim je usko vezano za kontakte i saradnju s ljudima. Sa nekima se razumem odlično, bez mnogo reči, s drugima je potrebno mnogo napora da bi se postigao kakav-takav zajednički cilj, a sve to ume mnogo da me umori. Danas ne možemo očekivati da imamo mir i samoću u kome su živeli i stvarali veliki umetnici kakvi su bili Hajdn ili Mikelanđelo, na primer, iako su mnogi od njih balansirali u kontaktima s naručiocima, stvarajući primenjenu umetnost svog doba. Živeti sporije je danas veoma teško.

Samoizolacija zbog očuvanja ili sticanja unutrašnjeg mira je legitimna odluka čoveka, ali nam je tehnologija, koja se civilizacijski gledano najbrže razvijala, nametnula model živeljenja. Mir danas nalazimo u okretanju prirodi i porodici, malim ritualima, a ozbiljna samoizolacija je radikalan zahvat koji može imati i svoje dobre, ali i loše strane. Svaka umetnost ima potrebu da komunicira, moraš da budeš sinhronizovan sa vremenom, s kim ćeš da podeliš to što imaš ako si u sasvim drugom ritmu? Često pomislim na stih pesme benda "Jarboli": "Svet je ispred mene nekih dva do čet`ri sata..." Oni najbolje opisuju moju jurnjavu u želji da postignem sve što bih hteo."

Jedan život je izgleda prekratak za sve što čovek u vremenu koje mu je dato treba da dostigne - šta biste još želeli da razumete, naučite, savladate...?

"Voleo bih da upoznam svet u kome živim mnogo više nego što sam to do sada. Putovanja nikad dosta, naročito dalekih, da bi predstave koje imam o svetu postala iskustva. Mislim pre svega na Daleki istok, Južnu Ameriku, road trip po SAD. To su putovanja života, izmeštanja, koja ti pružaju priliku da bolje upoznaš sebe. Isto, voleo bih da imam više dece, ali nisam siguran da mogu da preuzmem toliki stepen odgovornosti. Od kada imam ćerku Veru kojoj je sada pet godina, mnogo se više brinem za svet koji joj ostavljam jer me ovaj onespokojava. Imam potrebu da joj kažem: 'Izvini što je ovako', pa kad razmišljam o još dece koju želim, pomišljam i na to koliko bih morao da se izvinjavam, iako znam da kada su deca u pitanju, to uglavnom nisu racionalni izbori."

Kako negujete i štitite umetnika u sebi, koji su vaši načini da se odmarate i rekuperirate, šta osim posla ume da vas obraduje i nasmeje?

"Kao i većina ljudi živim nešto između stresa i rutine. Posao je pomalo i adikcija, kad se izjednači sa strašću on je i zadovoljstvo ali i ozbiljan zamor. Promena okoline, klime i energije je važna, jer svaka zemlja, svaki grad, vremenom postaju mali, ako nemate mogućnost da se stalno krećete. Moj socijalni život je prilično vezan za posao, pa stalno fantaziram o kućici u prirodi, po mogućstvu uz neku vodu, u koju bi bili dobro došli bliski ljudi sa kojima delim ovaj život. I nekako verujem da imamo mnogo više onoga što bi trebalo da razmenimo da bismo mogli da produbimo naša zajednička iskustva, da se zajedno samoizgrađujemo i širimo više nego što to sada činimo. Osećam da bismo to mogli, samo izmešteni u drugačiju okolinu, što ne znači i veliku udaljenost, i da bi to bilo ono što bi me brzo iscelilo i resetovalo."

Izgleda kao divan način da se život provede radeći ono što volite: slušajući i proizvodeći muziku... Osećate li to kao privilegiju?

"Definitvno! Uz sve uspone i padove, sumnje, krize, neproduktivne analize, bolne introspekcije, razočaranja, nesigurnosti - ipak mislim da danas, stvarati suštinski nekomercijalnu muziku u ovoj zemlji, imati mogućnost da je plasiraš kroz pozorište, film i druge medije, da si stalno u kontaktu sa sobom, da to deliš sa drugima i da od toga živiš - jeste blagoslov. Stalno podsećam sebe da je to privilegija koja mi otvara nove mogućnosti u kojima mogu da se razvijam i kao ljudsko biće i kao umetnik. Važno mi je i da nikada ne skliznem u samozadovoljstvo postignutim, jer tada počinje stagnacija, da stalno pomeram sopstvene granice jer se tako raste."