Maraton ka svojoj viziji

Neposredan, samouveren, hiperaktivan - profesor dr Nikola Čanak je mnogima uzor za srećan i svrsishodan život. Medicinu je završio jer je hteo da bude doktor Kilder (junak poznate istoimene TV serije iz šezdesetih godina prošlog veka). Nakon 25 godina, početkom 90-ih, u jednom danu je izašao iz struke i otvorio prostor za nova zanimanja: počeo je da se bavi primenjenom psihologijom i motivacijom. Sada drži treninge i predavanja kojima ponekad prisustvuje i nekoliko hiljada ljudi.

Ono što mi se čini da je najsmislenije za ljudski život je ostaviti za sobom decu i učenike kao sledbenike ideje i filozofije, obeležja kvaliteta koji čine kontinuitet. Svi mi imamo podsvesni ideal da trajemo duže nego što biološki možemo, ali samo mali procenat ljudi, radeći na sebi i svom neposrednom okruženju, pravi iskorak iz vremena i prostora u kome živi i ostavlja trag kroz dela. Ja sam pragmatičan čovek, svestan sam kolika odricanja podrazumeva brojna porodica, ali sam bio spreman da platim tu cenu. Nikada nisam bio u dilemi da li je odricanje od stanova, krstarenja ili firmiranih odela važnije od školovanja moje dece.

S druge strane, u vreme kada sam odrastao učili su nas poruci iz Ršumove pesme da se otadžbina brani znanjem i lepim vaspitanjem, pa sam nastojao da najpre sam pođem tim putem, a da onda i svoju decu osposobim da budu u saglasju sa svetom. Da se ne stide svojih korena i porekla, ali da se ne groze neznanja i primitivizma, da pomognu kad god mogu, i to kad je ljudima zaista treba pomoć, a ne kad im je zgodno ili kada im je ta pomoć odbitna stavka na poreskoj listi".

PageBreak

Kako otkriti najdubljeg sebe

Iz njegove, za tekst u novinama, preobimne biografije izdvajam još samo ponešto: rođen je u Zrenjaninu, školovao se u Novom Sadu i Berkliju u Kaliforniji, medicinski fakultet završio je u Novom Sadu. Specijalista je i doktor medicinskih nauka.

Kao stipendista Fulbrajtove fondacije doktorat je radio na najprestižnijim Univerzitetima u SAD Stenfordu i Kornelu, a usavršavao se u vodećim institucijama u Evropi, između ostalog i u Skotland Jardu.

U mladosti se posvećeno bavio sportom, bio je plivač, klizač, hokejaš, džudista i trener u svakoj od tih disciplina. Iako nema ni jednu institucionalnu diplomu vezanu za komunikologiju bio je vanredni profesor te discipline na Univerzitetu u Novom Sadu, a bezmalo dve i po decenije u pedesetak zemalja širom sveta predavao je motivaciju, pregovaranje, menadžment vremena i stresa, kao i obuke u formi treninga i seminara, pripreme za javne nastupe, i to čak i nekim predsednicima država.

"Ljudima na predavanjima često govorim da im neću reći ništa novo, da sam tu da ih podstaknem da se zamisle, da postanu svesni svog inventara, da ga reformatizuju i stave u funkciju. Ja jesam životni trener, ali ne da bih nekoga naučio da živi, nego da otkrije najdubljeg sebe i da to stavi u funkciju. Kad imate jasno postavljene principe oni postaju izvor iz koga poteku svi dobri aspekti života."

Nikola je dete rođeno u studentskom braku devetnaestogodišnjaka. Rođen je u Zrenjaninu u kući bake po ocu. Ubrzo zatim njegovi roditelji su se preselili u Pančevo kod babe i dede po majci, isto tako prosvetnih radnika, da bi nastavili studije na PMF u Beogradu. Dobar deo detinjstva proveo je s roditeljima na fakultetu i u kabinetima profesora vukući sa sobom svesku u koju je stalno nešto "zapisivao", a već u tom uzrastu bio je sklon da proziva studente.

"Rođen sam na trpezarijskom stolu u kući moje babe i to verovatno ima veze s mojim hedonizmom i gurmanlukom. Baka je bila prosvetni radnik u Domu za ratnu siročad. Od dece sa zgarišta podigla je 31 čoveka kojima je bila sve: učiteljica, vaspitačica i majka, od kojih samo jedan nije došao na njenu sahranu, a kada sam ga pitao za razlog rekao mi je da ga je bilo sramota jer od sve te dece samo on nije završio fakultet. Moji roditelji su bili mladi i neuki u zadatku odgajanja deteta, pa smo praktično zajedno odrastali i formirali se kao ličnosti. Kada su sedam godina kasnije dobili još jednog sina, on je bio - naše dete. Dobar deo života sam odrastao sa opterećenjem da imam gastrične probleme, a u stvari je to bila posledica neznanja jer su me hranili čistim kravljim mlekom, umesto dvotrećinskim kakvo se daje detetu kad majka ne može da doji.

To je bilo vreme velikog siromaštva, živeli smo u iznajmljenom sobičku u Braničevskoj ulici, sećam se da me je mama u to vreme vodila u Knez Mihailovu ulicu da mi u prodavnici pokaže kakve ćemo kristalne čaše jednog dana imati. Kada sam dobio klizaljke za početnike, nisam imao odgovarajuću obuću za njih pa sam obuo mamine čizmice, stavio klizaljke, digao noge na fotelju i zaspao uživajući u tom pogledu. Kasnije, kada sam postao profesionalni hokejaš poklonio sam nekoliko stotina pari klizajki deci koja nisu mogla da ih kupe. Godine 1959. moji su po zadatku prešli u Novi Sad jer se tamo otvarao Univerzitet. Otac, profesor biobotanike i ekologije pokrenuo je nekoliko katedri, kasnije je postao gradonačelnik Novog Sada i sekretar i osnivač ogranka SANU, a majka je na Tehnološkom fakultetu predavala matematiku. Odrastao sam u akademskom okruženju, svestan ogromne prednosti koju sam tako dobio na samom početku života."

Zašto ste napustili medicinu i počeli da se bavite motivacijom?

"U široj familiji nije bilo nikog ko je imao veze s medicinom, a moj izbor ima veze s egzibicionizmom. Negde u to vreme čuveni kardiohirurg, prof. Debejki je dolazio u Beograd da bi operisao, moj otac je bio podvrgnut jednoj takvoj operaciji, pa sam iako sam kao đak generacije cele bivše Jugoslavije mogao da biram šta ću upisati, shvatio sam da sam devojčicama veo­ma interesantan kad opisujem hiruške rezove i zahvate.

Već kao student dobio sam priliku da asistiram na operaciji koja se iskomplikovala i potrajala 11 sati i shvatio da nemam ni psihičku ni fizičku konstituciju za to, a histologija me je od početka interesovala pa sam odabrao sudsku medicinu - mnogo pre mode forenzičara koja je poslednjih par decenija umarširala u TV serije i filmove. Bio sam vezan za Novi Sad, ali sam mnogo radio u drugim evropskim zemljama i doneo brojne nove tehnike vezane za tu oblast, između ostalog i iz Skotland Jarda. Međutim, kada su moji džudisti, kojima sam bio aktivni trener više od 20 godina u toku ratova 90-ih počeli da stižu na obdukcione stolove, u jednom danu sam medicini i svim funkcijama vezanim za tu oblast rekao - dosta."

Počeli ste da se bavite motivacijom, pogonskim gorivom za uspeh svake ljudske aktivnosti... Kako ste stigli na taj teren i šta su specifičnosti motivacije kojom se bavite?

"Poneo sam iskustva i krenuo dalje. Otišao sam u Ameriku kod prijatelja da razmislim šta bih dalje i jednog dana na televiziji video Tonija Robinsa, američkog pisca i motivatora koji reklamira svoj seminar. Prijavio sam se i to je bila jedna od mojih najpametnijih investicija jer sam shvatio da je to ono što želim da radim ostatak života. Osim toga, vaspitanjem i uticajem okruženja usvojio sam da je čovekova obaveza da stalno pliva uz maticu i radi na sebi. Šta god da mi se dešavalo nastojao sam da shvatim šta su koreni i uzroci toga. Sve što se u meni skupljalo decenijama: iskustva, poznavanje ljudi, kultura i konfesija, istočna filozofija koju sam upoznao kroz sport - bilo je spremno da ga podelim s drugima."

Imate li u vidu, dok podučavate druge da mi živimo u zemlji u kojoj su ljudi umorni, razočarani i ekstremno istrošeni ne samo borbom za opstanak, nego i odsustvom nade?

"Nije problem što u sada u našem okruženju vlada odsustvo materijalnih dobara, nisu ostvarene statusne, ekonomske, materijalne i moralne dimenzije, veći je problem u nedostatku motiva, jasno definisanih ciljeva i rešenosti da se oni realizuju. Svi ljudi imaju želja, ali one su mrtav i često bolan kapital, izvori frustracija i nezadovoljstva ako motivi koji uz njih stoje nisu pokrenuti i stavljeni u akciju. Uspeh je jedna od osnovnih ljudskih potreba, ogromna većina poseduje potreban arsenal intelektualnih, iskustvenih i emotivnih preduslova da ga realizuje, ali na nesreću toga nije svesna ili nije praktično obučena kako da iskoristi sopstvene potencijale. Drugim rečima, dosta ljudi teorijski zna šta treba da radi u životu, ali ne radi praktično ono što zna da treba da radi.

PageBreak

Život je maraton

Većina živi po skupu navika i moždanih mapa formiranih tokom života, sa dubokim korenima u ranoj mladosti. To sve zajedno formira ljudske zone komfora, ponašanja koja su skup stereotipa, pa za sopstvene navike često verujemo da su sudbinska kategorija jednog zadatog, manje-više nepromenljivog života.

Od stotinu ljudi, 95 odsto se miri sa ovakvim "zadatim životom" i time parališe sebe u realizaciji svoje životne misije, ostvarenju bilo kakvog uspeha i sreće. Onih preostalih pet odsto svesno ili nesvesno uviđa da je menjanje životna neminovnost, da smo živi zato što smo u stalnim promenama, počev od elementarnog metabolizma do činjenice da se skoro sve ćelije našeg tela, sa izuzetkom nervnih, bezmalo promene svakih 11 meseci. Zato je važno shvatiti da je nužni preduslov psihološke ravnoteže svakog čoveka menjanje navika, ne sudbinskog, već svesno usmerenog i lično kontrolisanog sopstvenog života.

Kad uđete u pogrešan voz sve stanice su pogrešne. Ako kao kolektiv, društvo, porodica ili jedinka nemamo jasno definisan cilj kuda idemo, ne znamo da li idemo ili se vraćamo, na koju smo stanicu stigli, naravno da ćemo biti umorni i razočarani. Preduslov postignuća je usredsređenost na jasan cilj, onda ćete svakim narednim korakom biti sve ispunjeniji. Svako postignuće, bez obzira na to da li je to nečija želja da magistrira ili da prestane da puši, ima pobočni efekat - psihološki uspeh. Iz toga sledi povećano samopoštovanje, samopouzdanje i motivacija. Ono što možemo u svim okolnostima je da napravimo inventar sopstvenog života i da krenemo. Život je maraton koji se trči sa mnogo konsekutivnih kratkih sprinteva. Maratonac ne vidi cilj jer je udaljen 42 kilometra, ali ga vidi u viziji i vidi cilj za taj dan."

Kojih sedam stubova su nosioci kvaliteta života i predstavljaju okosnicu vašeg sistema "Total quality of life"?

"Prvo je fizičko zdravlje (zdravlje nije sve, bez njega je sve ništa). Nažalost, kada smo mladi, zdravi i jaki često ga minorizujemo, a kada nam se život svede u tačku ono postaje osnovna preokupacija. Sledeće je mentalno zdravlje, a njime je moguće delovati i na fizičko zdravlje. Potom emotivno, socijalno, ekološko, duhovno i naravno ono što od Feničana do danas sve to treba da servisira a to je poslovno, finansijsko, odnosno materijalno zdravlje. Na svojim trenzinzima nastojim da ljudi postanu svesni koliko je svaki od ovih stubova značajan, jer primera radi - džaba vam pun novčanik ako ste socijalno neuklopljeni, usamljeni, duhovno prazni..."

Koji je najmotivisaniji skup kome ste prisustvovali?

"Bio je to dvodnevni seminar koji sam proveo sa onkološkim pacijentima, koji sam doživeo veoma emotivno i na njemu mnogo naučio. Ti ljudi su nesvesno usvojili ponašanja koja su optimalna za njihova stanja: s jedne strane je bolest, a s druge psihološko propinjanje na prste. Oni su životnim okolnostima i bolešću saterani u sadašnji trenutak, svesni su da im neće biti bolje, niti će im ostati više dana u životu ako ih budu brojali, ako budu neraspoloženi zbog toga što su bolesni i uplašeni. Na seminarima ponekad poručujem ljudima: Živite svaki dan kao da vam je poslednji - jednog dana ćete biti u pravu. Živite tako da vam ne bude žao ako se jednog dana ne probudite, ali od svakog dana kradite stepenik za dalje."

Sadašnji trenutak je jedino što imamo, kako da to shvatimo u punom zastrašujućem i veličanstvenom smislu kada smo razapeti između juče i sutra, između sećanja i planiranja?

"Najuzvišenija stvar u čoveku je njegova sposobnost da u svakom trenutku bude najbolji što može i bolji od prethodnog sebe. Samo lud čovek čini manje od onoga što može. Nije važno koliko brzo idemo, važno je da nikada ne stanemo. Ako znamo kakav život želimo, kuglica koju svakog dana nižemo na životni đerdan - ako to radimo svesno, celim srcem, bez obzira na to kako to drugima izgledalo - onda ima smisla. Čovek je sebi dužan da se budi s radošću što mu svaki novi dan donosi priliku da bude bolji čovek. U tome nam mogu pomoći afirmacije i podsećanje na činjenice zbog kojih treba da smo zahvalni životu, a njih, ako smo pošteni prema sebi, u svačijem životu ima dovoljno. Dobro je isto tako smiriti se pred san, uraditi rekapitulaciju tog dana jer tako postajemo svesni svojih postignuća. U sutra možemo poneti neko iskustvo koje će nam pomoći u daljem približavanju životnoj viziji i ostaviti za sobom ona koja dalje ne želimo da teglimo kao blato na cipelama.

Šta je metafora luka?

"Ako ste spremni da učite, možete da učite od svakoga i svega. Kada uzmete glavicu luka i počnete da je ljuštite uočićete važnu zakonomernost: da stvari najčešće nisu onakve kakve izgledaju na prvi pogled. Nakon prvih smeđih i narandžastih ovojnica luka uočićete da naredne više nisu iste, da su drugih boja i konzistencije, da počinje da se oseća miris ploda. Ako nastavite da skidate naredne slojeve dobićete kompletnu demonstraciju antičke filozofije - priču o stizanju do suštine. Da biste stigli do centralnog dela koji je zametak života, što više to radite, sve vam je teže, sve je suznije iskustvo i sve češće vam se nameće misao da odustanete.

To je motivacioni princip: kad jednom kreneš, ne staj dok ne stigneš do cilja. Na kraju ćete možda reći: ovo nije vredelo, izgubio sam mnogo vremena, ali ako odustanete, šta ste dobili: zaudaraju vam ruke, isplakali ste se, izgubili vreme, niste došli do kraja, imate urušenu motivaciju. Ali ako dođete do cilja kakav god da je, dobićete povećano samopouzdanje. Kad ste mogli to, možete i drugo. Povećana motivacija koja neminovno iz toga ishodi, donosi nesvesnu potrebu da se popnete na viši nivo od onog koji ste osvojili."

Polovinom septembra 2013. godine Nikola Čanak sa vrhunskim trenerima počinjeintenzivne treninge džudoa-u kome je i sam trener i majstor 6. dan Sansei Američke džudo asocijacije, zato što planira da 2025. godine osvoji zlatnu medalju na svetskom prvenstvu za veterane od 70 do 75 godina.

"To je samo jedan od načina da dokažem da ne verujem u smrt nego u promenu agregatnog stanja. Tome učim druge: da šampioni ciljnu crtu prolaze u sprintu, a ne spuštenog garda. Da treba da težimo zvezdama, pa ako ih i promašimo, još uvek smo visoko."