Dobrota drži Zemlju na okupu

"Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ali kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna" - ovako svoju knjigu "Put kojim se ređe ide" koja je 90-ih bila planetarni hit započinje njen autor, psihoanalitičar Skot Pek. Nije mu bila namera da uplaši čitaoce već da ih nežno vodi kroz težak i bolan proces promene, prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

Rođena sam u Beogradu, odrasla sam u ružnoj sivoj zgradi koja kao zid deli bulevar Vojvode Mišića od idiličnih senjačkih privatnih kuća s vrtovima. Zgradu su, početkom pedesetih naselili mladi bračni parovi, oficiri i policajaci, pa su se nekoliko godina zatim deca rađala "kao luda". Majka mi je bila domaćica, a otac savetnik SUP-a koji je otišao u prevremenu penziju kada je ideale komunizma u koje je verovao doživeo kao izneveravanje. Do kraja života je igrao šah. Oboje su bili strogi roditelji, dobri, čestiti ljudi, neobučeni u veštini preživljavanja. Mama je jednom pred bankom pronašla koverat s nečijom penzijom. Satima je po zimi stajala pred vratima banke čekajući da se pojavi neko unezveren. I zaista, dotrčala je žena kojoj je sadržaj te koverte bio sve što je imala...

Tati je bilo 59 godina kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a meni je, desetak godina kasnije, pripalo da brinem o majci i bratu koji su zbog brojnih bolesti skoro u potpunosti bili zavisni od mene. Zgusnuće nevolja ponekad je bilo preveliko i za troje ljudi. Tada sam se upuštala u hipotetičku vežbu: šta bi bilo da su okolnosti mog života bile drugačije, da sam bila racionalnija, da sam donosila zrelije odluke, da sam se spremala za, mene jednu, za ta prevelika iskušenja i znala da nisam slučajno takva kakva jesam, da je sve bilo kako je moralo biti. Da sam ovakva zato što je ko zna koliko prethodnih generacija vajalo moje biće i moju sudbinu.

U mladosti vam duva promaja kroz glavu, ne znate šta da radite sa svojim osećanjima, a nemate izgrađene kriterijume koji bi vam pomogli da preživite košmare tog doba. Bila sam vaspitavana da svako ko je živ mora da radi u kancelariji i prima državnu platu, ali je moja duša želela da život bude nešto veće i šire. Rokenrol je bio fenomenalna odskočna daska prema nekonvencionalnom sagledavanju sveta. Kroz njega je moja generacija učila kako da govori istinu, on nas je pogurao da smisao svog života trazimo daleko od roditeljskih želja sledeći sintagmu: "Da bi se setio ko si - moraš da zaboraviš ko su ti rekli da si".

Početkom sedamdesetih, otkrivajući svet s najboljom prijateljicom sam proputovala Evropu autostopom noseći ranac na leđima. Stigle smo do Hamburga na Severnom moru, bilo je uzbudljivo otkrivati nove gradove, predele, ljude, a najvažnije je što sam na tom putovanju naučila da sam blaženi konformista. I da se nadam da ću biti pametna, pa više nikad neću dobrovoljno pristati da spavam u polju kukuruza pored Autostrade del Sole, pod otvorenim nebom iz koga lije kiša, u vreći za spavanje koja je upija brže nego zemlja, a kad na kratko stane, svi komarci Apeninskog poluostrva slete na mene.

U dvadeset i nekoj učlanila sam se u amatersko pozorište "Teatar levo", a igrala sam i u "Krsmancu", "Abraševiću", "Dadovu" i studirala usput. Bila sam prilično dobra glumica, pomalo otkačena i buntovna (u tim godinama bunt je sredstvo za opipavanje sveta), a budući da sam kao devojčurak bila stidljiva, verujem da sam se ustvari krila na pozorišnim scenama, jer sam tamo mogla da budem ko god sam htela. U to vreme, u amaterskim pozorištima predstave su radili profesionalni dramaturzi, reditelji, scenografi, kostimografi, samo smo mi glumci bili amateri. Mnogi moji prijatelji iz tog perioda danas su umetnici koji definišu kulturnu scenu Srbije i regiona. Iz tog perioda nosim predivne uspomene: odlazeći na pozorišne festivale proputovala sam celu bivšu Jugoslaviju i dobar deo Evrope, a sa "Teatrom levo" u nekoliko navrata i celu obalu - od Rijeke do Bara - igrajući predstavu "Rastibuđilizovane klejbezable" na turnejma koje su trajale po dva meseca.

Putovali smo sa dva automobila, koja su prevozila nas desetoro, prtljag i kostime od mesta do mesta. Stigli bismo "tamo negde" i onda u letovalištu ili kampu pregovarali da ostanemo par dana i zabavljamo goste za prenoćište i hranu. Prve godine je išlo teško, niko nas nije znao, ali su nam narednih godina sva vrata bila širom otvorena. Bila sam i u ekipi koja je osnovala "Indeksovo radio pozorište", pisala sam tekstove za emisije i glumila u njima - posle nas su došli i Mićko i ekipa i napravili čudo. Krajem sedamdesetih otkrila sam da je pisanje jedna od mojih vokacija i počela da pišem, najpre za "Večernje novosti" (nadam se da su primerke novina u kojima su moji prvi tekstovi u arhivi te novinske kuće pojeli miševi), pa za "Jež", "Reporter" - andergraund list koji sam obožavala, "Bazar", u kome sam provela 15 godina...

Od sredine devedesetih su me interesovale teme kojima se bavi naš list. Pročitala sam sve do čega sam došla, završila nekoliko tečajeva "tehnika samorazvoja"... Kada se pojavila "Sensa" odmah smo se pronašle i povezale i od tada imam priliku da se kupam u mudrosti ljudi koji su daleko od politike, estrade i javnog života.

Šta je najvažnije što sam usvojila od onoga što sam čula od Sensinih sagovornika koji promišljaju o mestu i sudbini čoveka u vremenu... Mislim da je to uverenje da postoji ono što nas nadilazi - Univerzalna inteligencija, Bog... Dugo sam tumarala u pokušaju da odredim svoju duhovnu vertikalu, da zamislim, imenujem, artikulišem taj autoritet. Nikada nisam mislila da smo samo materija u prolazu. Mi živimo u ovoj zajedničkoj realnosti, savladavamo život svakog dana, ali imamo i snažnu potrebu za duhovnošću. Oduvek, u svim vremenima i kulturama, čovek ima potrebu za utehom, odgovorom na pitanja ko sam ja, odakle dolazim, kuda idem, kome pripadam i kakvo je moje mesto u Univerzumu, a to se nalaze u osnovi svakog traganja za boljim uputstvima, za znakovima šire zamišljenog plana.

U nama dakle postoji upražnjeno mesto za Boga, i moramo da pazimo šta će na tom mestu zasesti. Meni nisu bili potrebni posrednici, nijedna crkva, ni ona kojoj bih kao verujuća osoba po rođenju trebalo da pripadam, zato što sam videla da je ona srebroljubiva, vlastoljubiva i licemerna. Iako na balkanskim prostorima, okupanim iracionalnošću, istorijom i politikom skoro da nema bezbrižnih perioda, u poslednje dve teške decenije od priloga vernika i državnih davanja izgrađena je crkva po glavi stanovnika, bezbrojni parohijski i vladičanski dvorovi, a nijedno sirotište ili bolnica.

PageBreak

Potreba za dobrotom

U svojoj uznesenosti, čovek je sklon da se proglasi jedinim na zemljinom šaru koji je obdaren razumom, svešću, emocijama, a svaki vlasnik psa zna da nije tako. Verujem da jesmo jedini koji imamo samosvest, ali ne i neophodnu psihološku opremu da se nosimo s bolom prolazne egzistencije, pa zato konstruišemo i poričemo svoju konačnost.

Ali, sve ima smisla ako veruješ da smo svi deo velike kosmičke celine, da je sve povezano i da smo svi uposleni da bi ta celina mogla da napreduje. Kada šapneš: (ukoliko se istovremeno može šapnuti i kriknuti) "Hoću da postojim!" to nije poklik samoindividue, nego egzistencije koja je univerzalna volja za životom, a konačnost je samo kraj jednog od brojnih iskustava. Na samom kraju svog vremena vidim materiju koja prelazi u energiju, u druge svetove. Vau, koja luda vožnja!

U šta verujem, čime se hrabrim u teškim trenucima?

Nemam iluzija o tome šta sve i kakav sve čovek može biti, ne zaboravljam da na Zemlji nije bilo dana bez rata koje su pokretali najviše ego i pohlepa, čitala sam "1984" i "Arhipelag gulag", ali znam da je, uprkos svemu, u jednom komadu drži dovoljno veliki broj gestova ljudske dobrote. Nisam slepa, znam da postoji zlo i ne znam mu granice, ali biram da se bavim blistavošću i blistavima. Naš boravak na planeti Zemlji je kratak i svi imamo priliku da svet učinimo boljim nego što smo ga zatekli zahvaljujući sopstvenom izboru načina života. I neznani junaci i mali ljudi, svi svoje živote mogu učiniti uzvišenima. Mislim da mi je tek sa zrelošću pošlo za rukom da se centriram, da uspostavim etičke principe ispod kojih ne idem.

Ne trudim se, nego imam potrebu da budem dobra osoba, ali takođe znam da skoro svi misle da su bolji nego što jesu. Verujem da su meki, nežni, milujući savršenija bića, iako se neki filozofi mizantropi sa mnom ne bi složili. Međutim, ako se upoznate s elementarnim činjenicama njihovih biografija, onda znate da su i filozofi ljudi i da su njihove poglede na svet i ljudsku egzistenciju formirale, osim pameti i njihove rane. Koje neki jesu, a neki nisu uspeli da prevedu u radost života. Mnogi su mi rekli da im je, od svega što su činili da sebe izgrade u bolju osobu, najteže bilo da nauče da praštaju. Meni takođe. Najviše rezultata u tom teškom poslu imala sam kada podsetim sebe na činjenicu da svako deluje sa svog nivoa svesti, a to je sve što od sebe, ili nekog drugog možemo da tražimo. Koliko god da nas je neko povredio, on čini najbolje što može u okviru ograničenja svoje svesti.

Šta smatram svojom najvrednijom imovinom?

Svoju radoznalost koja me neprestano tera da posvećeno slušam, otkrivam i saznajem, da mislim. "Svet je zanimljiv onoliko koliko smo mi radoznali". Sreća koja dolazi iz materijalnih stvari je kratkotrajna i stalno traži sve više da bi bila nahranjena. Koliko kuća je potrebno jednom čoveku? Koliko automobila, aviona, cipela, koliko krava može da pojede u ograničenom vremenu postojanja. Čoveku u stvari malo treba, onoliko koliko je potrebno za biološki opstanak i dostojanstven život, a sve najlepše stvari na svetu su besplatne: poljubac osobe koju volimo, dečje ruke oko našeg vrata, letnji pljusak, šuma u aprilu, hor cvrčaka, prvi sneg, lekovita reč prijatelja, miris tek ispečenog hleba...

I ja sam konzument kao i svako drugi, ali se protiv potrošača u sebi borim tako što se kad god se osetim loše što nemam nešto setim da tri četvrtine planete ima manje od mene, da milijarde ljudi živi od jednog dolara dnevno, a mnogi od njih srećniji su od medijskih zvezda koje se leče od depresija na specijalnim klinikama, a neke od njih jedino smrt može da uteši. Drugi deo moje najvrednije imovine je uverenje da sam imala hrabrosti da se spustim u svoje "podrume" i susretnem sa svojim avetima da bih saznala ko sam i postala to što jesam.

Kad god mi se moji problemi učine prevelikim uradim svoju ličnu meditaciju: odem u mislima na jedan od Saturnovih prstenova, udobno se smestim na neki od njih, mlataram nogama po bezvazdušnom prostoru pod sobom i sa te udaljenosti posmatram Kosmos posut milijardama zvezda i moju domovinu - planetu Zemlju. Tako na jednostavan i miran način odredim šta je važno, a šta nevažno i svoje mesto u Vaseljeni. Neće biti da je svemir kvantna supa, nego je organizam koji vibrira istom vibracijom kao moje srce. Ništa nije slučajno, sve mora tako kako jeste, samo Radmila, "You stupid woman" prestani da se batrgaš (mlataranje nogama po bezvazdušnom prostoru nije batrganje) i prihvati sve što moraš. Život je sam po sebi beskrajno uzbudljiv: u dobru, patnji, ljubavi, nevoljama...

PageBreak

Nikada ne gubi iz vida da ti jesi, a bezbrojni nisu dobili priliku da žive, da si baš ti od tolikih počastvovana tim dobitkom. Biti rođen i umreti je kretanje - onako kako bude određeno. Kada to znamo, moramo imati dostojanstvo u podnošenju života. "A na kraju svega", što reče jedan moj sagovornik, "nije bitno šta smo postigli, čak ni koliko smo dobrog uradili, nego koliko smo ljubavi mogli da podelimo tokom života." Svašta ne znam, ali mislim da umem da volim.

Šta može da me nasmeje?

Humor je jedan od najređih i najplemenitijih ljudskih darova. Ako se plašite, ne možete biti duhoviti, niti možete da primite nečiji humor. Tek kad se stvarima i neprirodnim autoritetima izmakne to tlo ozbiljnosti, humor im daje stvarnu, realnu dimenziju. Onaj ko uspe da se nasmeje svojim manama, rigidnostima, ograničenjima - pokazuje da vlada svojim životom. Humor je i najjednostavniji način da doprete do nečijeg srca, malo je stvari u kojima toliko ljudi uživa, zato je lekovit. To mi se ne dešava često, ali - kad god mi pođe za rukom da negativne emocije, strahove i rđava raspoloženja zarotiram na drugu stranu, kad god mi uspe da ono što me plaši ili rastužuje "posolim" s malo humora, znam da sam pobedila.

Da bih bila zdrava, mirna, opuštena i radosna redovno praktikujem reiki, ponekad uradim vežbu disanja koju sam naučila u Art of living-u, ponekad TM meditaciju, ali ima perioda kad i zabušavam. Grad sve više doživljavam kao monolitni uređaj za proizvodnju stresa, buke, zagađenja i grubosti, pa kad god mogu bežim u prirodu, pošto nemam hrabrosti za radikalan rez, da u njoj i živim. Tamo hodam bosa, mirišem, gledam, grlim drveće i ako imam gde da se umočim - plivam.

Priroda me regeneriše i vraća jednostavnosti. Kad osetiš da si deo prirode, počneš da voliš svaku manifestaciju života - zato već dugo ne mogu da ubijem pauka, navedem ga da uđe u lavor, pa ga izbacim kroz prozor. To ne važi za komarce i bubašvabe. Ako imam neku drugu, ozbiljnu strast izvan uobičajenog korpusa: knjige, filmovi, muzika, kuvanje za prijatelje, moje bisere... onda je to latino-ples koji amaterski krenem da igram kad god se čuje muzika sa Kariba, Kube ili iz Brazila, uprkos činjenici da me svi mole da prestanem.

Zato sam odlučila da organizujem Društvo za podršku osobama koje amaterski vole da plešu latino-plesove i Udruženje za zaštitu od njihovog ismevanja. Ah, da - i Fond za slanje ljudi na more koji tamo nikada nisu bili. Izgleda da je jedan život prekratak za sve što čovek treba da uradi u vremenu koje mu je dato.