Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kreativnost: energija koja dolazi iz dubine bića

"Šta god da radite, radite punim srcem, sa što više energije. Bilo šta što se uradi bezvoljno nikada ne donese radost u život" - Ošo...

  Izvor: Foto: Dragana Paramentić

kreativnost_energija_koja_dolazi_iz_dubine_bica_2
Izvor: Foto: Dragana Paramentić

Jesu li žene princeze

"Danju pišem rečnik i naučne radove, mada, što bi moja baba rekla, i dalje učim, tj. nekako pokušavam da se koncentrišem i uradim doktorsku disertaciju na matičnom fakultetu. Noću pišem blog, između jedem, sastančim i idem na pilates.

Oba posla volim i nijednog ne mogu da se odreknem. Ravnotežu iznalazim negde između prašnjavih knjiga i šarenih perli. Prija mi fokusiranje i osamljivanje, ali i rad sa ljudima i druženje. Svaki od ovih poslova daje mi ono što drugi nema."

Blog je počela da piše nekoliko meseci nakon venčanja, jer je doživela "da venčanje može biti super zabavno" i poželela da to podeli sa drugima. Blog "Jedan frajer i bidermajer" njen je poligon za sve igrarije i kreativne zamisli sa kojima se svakodnevno nosi. Ivana voli da peva i pleše, da hoda i da se smeje. "Mogu da nosim štikle, ali ne moram, mogu da lakiram nokte, ali ne nužno. Balansiram između divnih šoljica i sadržaja u njima.

Trudim se da budem lepa iznutra, ali ne zapostavljam ni spoljašnjost. Čaj pre nego kafa, otvorenost pre nego foliranje, ljudskost pre nego egoizam. Sve što želim u životu jeste da budem srećna. Da sa svećom u ruci tražim veliko svetlo". Svojom iskričavom prirodom, maštom i slobodom da veruje sebi Ivana dekoriše venčanja, proslave, priče i poručuje nam da volimo svoju ženstvenost, da je negujemo i prepustimo joj se, te da je u pastelnom svetu lepo i udobno i da nežnost nije slabost...

Čovek bez mašte nema krila. Čini se da su tvoja krila raširena i da te nose u prelepe krajeve uma. Šta je još pored mašte glavni sastojak tvojih kreacija i inspiracija?

"Mislim da je to najpre životvornost. Jedna luda želja za ljudskim odnosom, ljubavlju i životnijim, uravnoteženijim svetom. Danas je zabranjeno da maštamo, ubeđuju nas da tu svoju "naopaku"osobinu zakopamo, zatrpamo i zauvek sahranimo ukoliko želimo da opstanemo u ovom, ovakvom svetu. Maštanjem oslobađamo duboke nagone i realizujemo se na podsvesnom planu kroz kreaciju koja dolazi iz vulkana našeg duha. Svaka kreacija odraz je nas samih, prelom stvarnosti kroz prizmu mašte i uma. A moja inspiracija je život kao takav, ništa bolji i ništa gori od onog što zaista jeste. On se kroz priču razgolićuje i delje kako bih mogla da ukažem na njegove najlepše aspekte koje, zasuti crnilom, često prenebregnemo."

Koliko ljubavi je potrebno da gledaš ovaj crno-beli svet kroz roze okvir i da stvoriš bajku punu boja u vremenu minimalizma i negacije romantike?

"Dosta ljubavi, ali i dosta samoprevaspitavanja. Oslobađanja od ustaljenih shema, zahteva okoline, očekivanog ponašanja i delanja. Postoji u meni duboka potreba da na neki luckast način svet ulepšam, oplemenim i oblagodarim. Ali ne na banalan način. Nikako ne žmureći i okrećući glavu od njegovih manjkavosti. Pokušavam da ga pomilujem, da i njemu i sebi kažem da je okej što smo nesavršeni, ponekad namračeni i tužni, ali da oboje možemo biti bolje ako jedno drugom damo lepotu. Takvu dobru energiju pokušavam da negujem na "Frajeru" kroz prave, autentične priče i sudbine. Roze okvir stavim da se podsetim koliko je život lep i koliko je pogled umrljan bezveznim i nepotrebnim brigama koje nas razvlače i svakodnevno žvaću."

Da li su sve žene zaista princeze?

"Naravno! Kapitalizam i moderno doba uspeli su da nas ubede u drugu krajnost i mi smo dobrovoljno pristale na odbacivanje svojstava koja prvenstveno čine ženu ženom. Pogubile smo se u ambicijama, ulogama, preuzele teret veći no što nam je namenjen, žudeći za priznanjima, divljenjem i tapšanjem po ramenu. Čim pokušamo da budemo nežne i ženstvene, okolina se podsmehuje i ubeđuje nas u nevrednost takve žene. Gubimo pojam o ličnim vrednostima i najlepše od sebe ne dajemo svetu. Često sa prijateljicama preispitujem šta zaista znači biti - žena. Jako me inspirišu moji ženski prijatelji i njihovi uvidi u žensku ličnost.

Sreća stanuje u čistoj ljubavi oslobođenoj ega...

Moja generacija je odrastala u patrijarhalnom vaspitnom duhu, a sazrela u svetu muških načela u kojem žene pribegavaju najgorim mogućim manipulativnim sredstvima da bi opstale. Nadam se da će doći vreme kada ćemo najpre spoznati svoju iskonsku ženstvenost i samu suštinu toga "biti princeza", a zatim se za to "ženski" izboriti."

Da li si ti pronašla svoju bajku, ili je iznova stvaraš?

"Mislim da svakodnevno za njome tragam. Onog trena kada je budem pronašla verovatno ću prestati da se kreativno ispoljavam. Do sada nisam uspela da upoznam čoveka koji je svoju životnu misiju završio, koji je potpuno zadovoljan onim što je i koji je na svoj razvoj stavio tačku. Čini mi se da su i oni deklarativno "ostvareni" u nekom prividu, samoobmani i da takvo stanje ne može biti trajno. Za mene su to kamuflaže i samoprezentacije, u ljudskoj prirodi je da do poslednjeg daha teži traženju sopstvene suštine. Ukoliko na to zaboravljamo, svoju individualnu priču ne stvaramo, nove staze svoga duha ne otkrivamo, tada, čini mi se, život nema baš mnogo smisla."

Gde pronalaziš mir?

"U tišini. U momentima isključivanja iz sveta. U pokušaju da misli sredim, reorganizujem i umirim. Često od obaveza, svakodnevnih jurcanja, poslova, pokušaja da sve stignem, te budem odgovorna i savesna ne čujem svoj unutrašnji glas. Osetim kako mi se energija cedi, kako sam iznutra suva i za pisanje, i za mozganje, i za funkcionisanje. Vaspitana tako da dam najbolje od sebe u svemu, guram do krajnjih granica, ali srećom, polako učim da se osetim. Da ne dozvolim da se dugme za uzbunu upali. To je velika mudrost i ja je još uvek nisam dostigla, ali intenzivno mislim o tome. Odem u prirodu, ugasim telefon, pustim muziku i dišem. Legnem u travu i gledam u nebo. Pokušavam da budem tu. Sve dok ne osetim da opet zaista dišem."

"Neki ljudi vide stvari kakve jesu i pitaju "zašto". Ja sanjam o stvarima koje nikad nisu bile i pitam "zašto da ne", rekao je Džordž Bernard Šo. O čemu ti sanjaš i čemu govoriš "zašto da ne"?

"U poslednje vreme mnogo čemu govorim "zašto da ne"! Sve preispitujem, naročito svoj život, odluke, puteve, mogućnosti. Ne želim da prosipam američke fazone o tome kako je sve moguće i kako je samo nebo granica, ali je fakat da sami sebe sputavamo i postavljamo barijere na putu ostvarenja. To sam na sopstvenoj koži više puta osetila, najgori smo kada živimo u grču i ukalupljivanju sebe u podesne norme delanja.

Sanjam često, sanjam mnogo. Ne neke konkretne i velike stvari. Sanjam potpunost bića, zadovoljstvo sobom i svojim radom, zdrav odnos sa mužem, prijateljima i porodicom. Sanjam uživanje u malim stvarima, poneko putovanje, svakodnevne minijature, ispijanje dobrog vina, ukusnu hranu i trenutak koji mi je dat. Želim da ga cenim, da ne popustim želji i ambiciji koja neminovno jede svakodnevicu. Ulažemo se u ciljeve, planove, živimo živote pune odricanja, a čini mi se da je caka u našem smirenju.

Ako vas snovi progutaju, kao da ih niste ni imali. Treba živeti snove prirodno, prema unutrašnjem osećaju posložiti, unutrašnju veštinu savladati. Tada ništa ne može stati na put sopstvenoj realizaciji. Umeće je do toga doći, ali život je pred nama."

Kreativnost je energija koja dolazi iz dubine bića. Koliko treba da budemo celoviti da bismo joj se prepustili? Ili koliko treba da budemo pred izazovima da bismo je probudili?

"Ne znam kako je sa drugim kreativcima, ali ja najbolje stvaram kada imam mnogo vremena da se družim sa sobom i da razmišljam. Tada nisam rastrzana na sto strana i ideje se lako roje. Što se celovitosti tiče, ne mogu reći da sam potpuna i završena. Osećam da postoji jedna rupa ili potreba u biću koja nagoni na kreativni rad. Stvaralaštvo je tu da je objasni, odgovori na mnoga pitanja koja se tiču čoveka. Mogu reći da me kreacija upotpunjuje, kompletira, koliko god da je zahtevna, iscrpljujuća i ne tako prijatna za onog ko nad njome bdi. Ona je potreba, rad čoveka na sebi i pokušaj da sebe bolje razume. I na kraju krajeva - da svoju rupu upotpuni sadržajima iz njega nastalim."

Kako sustižeš vreme - da li se jurite ili idete u korak, postigneš li sve čime se baviš?

"Iskreno, još uvek se jurimo. Nisam dostigla taj famozni balans između obaveza, unutrašnjih potreba i vremenske ograničenosti, niti sam sigurna da je to u potpunosti moguće. Pokušavam da žongliram između svoje stvaralačke crte, organizatorskih sposobnosti i naučnog rada, ali je to često neizvodljivo. Prokletstvo višestranih ljudi jeste u tome što se svet ruši kada je neka strana zapostavljena, javlja se osećaj neproduktivnosti i neispunjavanja rokova, a zapravo je teret koji na sebe preuzimamo prevelik za jedno biće. Trenutno sam u fazi kada učim da kažem "ne" prvenstveno sebi, a zatim i drugima. Kada to budem dostigla, mislim da ćemo se vreme i ja sasvim fino slagati."

"U umetnosti, kao i u ljubavi, instinkt je dovoljan", reči su Anatola Fransa. Koliko u poslu koji se bavi ljubavlju slušaš intuiciju? Koliko u umetnosti koja ti je posao slušaš ljubav?

"Sa godinama sam naučila da se oslanjam na sopstvene osećaje. Spoznati intuiciju nije lako ako smo u večitom strahu i preispitivanju da li nešto dobro radimo, dobro živimo, dobro prosuđujemo. Instinkt je čudo, vera u glasić iznutra možda je i najbolji recept za lični uspeh. Onog trena kada vi postanete merilo svih stvari, život postane lagan kao perce. A ljubav je zaista kompleksno pitanje, pa i ljubav prema poslu. Mislim da morate gajiti strast i voljenje onog što radite da bi vam se ljubav vratila.

To je čitav proces davanja i primanja, nemoguće je očekivati dobru reakciju ako ljubav izostane. U mom slučaju to je konkretno ljubav prema ljudima koji sa mnom stupaju u kontakt, prema mladencima i čitaocima "Frajera". Ne prihvatam poslove gde osećam da nema dobre energije. Puno vremena provedem sa ljudima te kako se puno dajem, neophodno mi je da ljubav i primim."

Vidi se da o svakom aranžmanu razmišljaš, da ga osećaš i da želiš njime da ispričaš najlepše priče. Da li je to ujedno i tajna uspeha?

"Verovatno da mog jeste. Kada me pitaju - kako si uspela, imaš li neki recept, kako si doprla do ljudi i sl., ne znam šta bih tačno rekla. Drugačije ne bih znala da pišem, živim, stvaram i razmišljam, to je veliki deo mene i on je tražio ispoljavanje. Volim da pišem o ljudima jer su ljudski problemi i sudbine univerzalni, ono što mene muči vrzma se po glavama mnogih koje sam srela. Tužno mi je ponekad da gledam pod kakvim maskama živimo u nadi da nas niko neće razotkriti. Mnogo volim čoveka i žao mi je što danas zbog aligatorskih krljušti kojima smo ogruniti svi patimo. Postajemo bezosećajni jer smo uplašeni, nesigurni i prestravljeni, a zapravo samo otvoreni i čvrsto iznutra postavljeni bivamo najjači.

Falio mi je, takođe, prirodniji aspekt mode, venčanja, dizajna, tehnologije, industrije, osećala sam da tu nešto nije okej i da moje biće želi fenomene sadašnjice da sagleda, prihvati i interpretira na svoj način. Svakako da kao savremena osoba ne mogu bez njih, da ih konzumiram i da su mi iz različitih pobuda potrebni, ali sam počela da im dajem drugačiji značaj...

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Lični razvoj