Kada nevidljivo postaje vidljivo: kako da pronađemo ljubav u sebi i kako da je iskažemo drugima

Bilo je veče, tada imam najvše vremena da sednem i na Facebook profilu lagano pregledam postove svojih prijatelja, poznanika, ali i onih koje me virtuelni svet navodi da upoznam. Slike sa letovanja, instagram poze, nasmejana dečurlija smenjivali su se, uljuljkujući me nežno. Onda se desila ljubav na prvi pogled. Pojavila se fotografija para na venčanju, omamljujuća, bajkovita, kao poruka iz sveta satkanog od ljubavi, kao slatko obećanje da se možda neće zauvek voleti - ali će biti tu jedno za drugo, da će zauvek gledati u istom pravcu i da će dodir ruku tog dana na venčanju ostati kao pečat ljubavnog pisma poslatog u suton letnjeg dana.

Kao da su kroz njih protkane niti nežnosti i ljubavi, osmeha i melanholije, iščekivanja i nadanja, prepuštanja i predanosti. U svetu koji ona prikazuje slobodno je biti princeza kakvom smo se zamišljale kada smo bile devojčice. Slobodno je biti i princ koji će čvrsto držati izabranicu svog srca te se bez stida prepustiti emociji i bez ustezanja je ljubiti po tajnim mestima svilenkaste kože...

Tako lagano, nenametljivo, radosno i inspirativno, baš kakva je i sama, Dragana je ušla u naš Sensa svet. Nekoliko zajedničkih editorijala izazvali su veliko interesovanje, a verujem da su za to presudni energija i alhemijski proces fotografisanja, kada Dragana ispisuje sve ono što je u njenom unutrašnjem svetu i spaja ga sa onim što vidi oko sebe. Baš kao što je izjavio Ernst Has: "Sadržaj fotografije reflektuje ono što leži u fotografu, jer ono što vidimo ukazuje na ono što mi zapravo jesmo."

PageBreak

Svet fotografije i njegove čari

Sve je počelo tako što je Dragana upisala fakultet Primenjenih umetnosti u Beogradu i to, kako kaže, koristeći princip eliminacije. "To znači da sam tačno znala šta ne želim - prirodnjačke fakultete - ali nisam bila sigurna šta želim da studiram", priča Dragana. "Fotografija mi je zvučala zanimljivo, pa sam se na ohrabrivanje porodice malo više fokusirala u tom smeru, krenula na pripreme za fakultet a onda ga relativno lako i upisala.

Dok sam studirala, često sam se pitala da li je to baš za mene, ali jasnog odgovora nije bilo, pa sam nastavila istim putem. Da budem iskrena, ta nesigurnost je potrajala čak i neku godinu posle diplome, a to je ujedno i period moje najveće životne zbunjenosti.

Radeći kao fotograf dosta sam grešila i učila, na trenutke čak pomišljala i da se bavim nečim drugim. A onda se kao nekim čudom sve sleglo u meni i sve je ponovo imalo smisla. Konačno sam shvatila da su se sva predavanja iz fotografije, istorije umetnosti, kaligrafije i sl. stopila i oformila moju likovnost, postala najdragocenije iskustvo koje nigde osim na fakultetu ne bih mogla da steknem. Tako sam zatvorila krug i vratila se na početak, shvativši da ipak samo kroz fotografiju mogu najlakše da se izrazim i da je to definitivno ono čime želim da se bavim. Znam mnogo ljudi koji se bave kreativnim zanimanjima, ali su završili neke sasvim druge fakultete i škole.

U odnosu na njih ja sam stvarno zahvalna i srećna što se ispostavilo da su mi sada ljubav i profesija jedna ista stvar. Umetnost se rodila negde usput. Međutim, to je bio samo potreban, ali ne i dovoljan uslov da budem tamo gde sam danas, da posao volimo toliko da ga nekad doživljavam i kao hobi. Često mislim da je taj put sazrevanja i pronalaženja veliki splet divnih ali krajnje neromantičnih okolnosti u kome sreća igra glavnu ulogu."

Kada si počela da se baviš fotografijom i šta te je inspirisalo?

"Ne računajući putovanja, počela sam ozbiljnije da fotografišem tek u srednjoj školi kada sam shvatila da će fotografija ili neka slična umetnost možda biti moj izbor studija. Pošto tada nisam bila baš spretna sa ljudima, najčešće mi je pozirao grad, moje rodno Valjevo. Tema i inspiracija bile su jednostavne, naučiti kako zapravo radi očev Zenit foto-aparat i u koje doba dana je modelu najbolje prići. Neke od tih fotografija su mi i danas jako drage, obične su, nepretenciozne i početnički iskrene."

Zašto si se opredelila baš za fotografisanje venčanja?

"Nisam se ja tu ništa pitala. Samo sam probala nešto novo, to mi je bilo zanimljivo, vratila sam se po još i pre nego što sam postala svesna, fotografisanje venčanja bilo mi je primarno zanimanje. Posle sam shvatila da je to kombinacija svega što volim, da u fotografisanju venčanja ima puno ljubavi, spontanosti, iskrenih emocija, prelepih detalja, a na kraju dana uvek bude i torte."

Kada dobiješ poziv za fotografisanje, šta ti prvo prođe kroz glavu?

"Pitam se kakvo će biti to novo i zanimljivo iskustvo, kako ću u njemu uživati i šta ću novo saznati!"

Kada dođeš na snimanje, šta pomisliš, osetiš?

"Prvo osetim atmosferu, kakvi su ljudi pojedinačno, pa onda međusobno, zatim kakav je prostor gde snimam, šta su mi izvori svetla i odakle dopiru. Na kraju tražim način kako da od svega toga što mi je dato napravim nešto novo i zanimljivo što će se prvo svideti meni, a onda i drugima."

Da li smatraš da je digitalni aparat oduzeo magiju fotografiji, ili pronalaziš prednosti u njegovim karakteristikama?

"Kada se profesionalno bavite fotografijom, onda želite da eliminišete sve greške, iznenađenja i nepredvidive situacije koje analogna fotografija u većoj meri nosi sa sobom. To što odmah možete da vidite fotografiju i na licu mesta, po želji, promenite parmetre zaista je neprocenjivo. Ja lično je volim jer mi pruža luksuz da beskrajno eksperimentišem, isprobavam, grešim, a samim tim i brže učim. A kada volite to što radite, magija je uvek tu, nezavisno od sredstva koje koristite..."

Ralf Heterslej je izjavio kako je fotografisanje manipulisanje stvarnošću. Da li se slažeš sa njim i kako se ti osećaš kada svojim aparatom imaš moć da kreiraš potpuno novi svet?

"Apsolutno se slažem sa njim! Jer scena je jedna, ali će je svaki fotograf/čovek doživeti i zabeležiti na drugačiji način. To znači da postoji puno mogućih uglova posmatranja, ali ćemo u odnosu na svoje sklonosti i interesovanje izabrati kadar koji nama najviše odgovara. U njemu ćemo, svesno zadržavajući jedan a izostavljajući drugi sadržaj, naglasiti tj. kontrolisati ono što je nama bitno, poruku koju tom fotografijom šaljemo. Ja tiho, u sebi, upravo zbog toga, uvek osećam dozu odgovornosti za kadrove koje pravim i zato se trudim da imaju pozitivnu konotaciju. A osećaj dok stvaraš taj novi svet je, naravno, divan!"

Pustimo ljubav da dođe: buđenje svesti na našoj planeti...

Tvoje fotografije se izdvajaju po tome što uspevaš da "uhvatiš" ljubav, iako je Pablo Pikaso izjavio da se ona ne može fotografisati - da se fotografiše ponašanje. Ali najlepše je kada nevidljivo postaje vidiljivo. Da li je za to potrebno vreme prilikom fotografisanja, ili je to emocija koju sama osetiš i preneseš?

"Čim je fotografišem, znači da emocija postoji. Možda je ja samo biranjem pomenutog ugla gledanja malo pojačam, naglasim, pa onda postane vidljiva svima. A za mene ljubav nije samo ono skroz vidljivo, čvrst zagrljaj i širok osmeh. Ljubav je najčešće sve ono između, ono što svi mi kao posmatrači osetimo i sa čim se poistovetimo.

PageBreak

Ljubav i zaljubljenost

Ne moramo da poznajemo par koji posmatramo, ali znamo kakav je osećaj biti zaljubljen. Lepršanje kose, recimo, samo po sebi nije ljubav, ali kada to na dobroj fotografiji vidimo, setimo se kako neka nama draga kosa miriše, pa onda kako nas golica, pa kako je nežna.

I već nam je toplo oko srca, već nam nedostaje. Ako zatvorimo oči, sve ćemo to doživeti, a samo smo videli jednu fotografiju, ništa više. To je ta magija, računam da se nađemo na pola puta. Nešto uradim ja, ostalo osetite sami."

Koliko je tvoja energija važna za posao kojim se baviš, odnosno, koliko njome uspevaš da nam preneseš fotografiju života i viziju koja je uverljivija od same stvarnosti?

"Bez energije ne bi bilo ničega. Ona je ta koja stvara, daje smisao. Samo zbog nje obični predmeti postaju uramljene fotografije, a svakidašnje situacije priče u nastavcima."

Da li fotografija zarobljava dušu ili je oslobađa?

"Fotografija daje mogućnost uvida u drugačije svetove, stanja, predele koji bude maštu, osećaje i kreativnost, a po meni je to uvek oslobađanje."

Imaš li uzor u fotografima današnjice ili želiš da stvoriš sopstveni pečat i stil?

"Nemam posebne uzore, ali, recimo, ovog trenutka na svom Instagram nalogu pratim Dejvida Alana Harvija, Fera Huaristija, Džimija Čina, Elizabetu Mesina. Svi su sjajni fotografi a bave se od dokumentarne preko svadbene do sportske fotografije. Dopuštam svima da me inspirišu, jer od svih imam nešto da naučim.

Kako prepoznati dušu...

Kod jednih je to estetika, kod drugih tehničko usavršavanje, a kod trećih čist profesionalizam i poslovnost. Ja zasad samo radim i uživam, ne razmišljajući stvaram li sopstveni pečat. U svakom slučaju, ako šume i ima, ja je od drveta ne vidim."

Koliko ima tebe u tvojim fotografijama, kada pogledaš sa distance svoje radove?

"Mislim da me ima mnogo, ponekad čak i previše, jer svaka fotografija prolazi kroz moje oko, moj pogled na svet. Ali, u stvari, zar drugačije i može?"

Kaže se da amateri u fotografiji traže oštrinu, profesionalci novac a umetnici svetlo. Koliko se slažeš sa tom izjavom? Šta je to što ti tražiš u fotografiji? I šta pronalaziš?

"I ja tražim svetlo, zato ga često i nađem. Ali se ne bunim ni kada nabasam na novac ili oštrinu. Šalu na stranu, mislim da su odavno prevaziđeni stereotipi da ako si pravi umetnik moraš da si na neki način siromašan ili da patiš. Ja stvarno mislim da čovek može da bude sve što poželi, samo to prvo mora i da poželi."

O čemu sanja Dragana čije fotografije nas navode da sanjarimo?

"Sanja da joj život donese još mnogo novih, divnih, poslovnih i emotivnih avantura. Da vidi puno novih predela i u njima sretne mnogo novih osmeha."

Da li tražiš ljubav ili je ona svuda oko tebe?

"Svuda je oko mene. A kada to nakratko zaboravim, ona me sama nađe."

Koliko treba da voliš ljude kako bi fotogafija bila ispunjena ljubavlju?

"Da bi fotografija bila ispunjena ljubavlju, jedino moraš da tu ljubav prvo nađeš u sebi. Da, istina je, moraš da voliš ljude, ali da bi to radio, prvo moraš da voliš sebe."

Šta te veseli a šta rastužuje?

"Veseli me lepota, fizička, a još više ona duhovna. Rastužuju me ljudi koji misle da su njihovi životi u rukama drugih, drugih ljudi, institucija, epoha, te ih provode čekajući davno obećano sledovanje."

Šta misliš - gde stanuje sreća?

"Sada i ovde."