Fotografska alhemija portreta

Kad god je moguće, posvećeni Dalibor Danilović pre nego što fotografiše ljude koje predstavljamo u "Sensi", najpre pročita intervju. Od 2008. godine, skoro od samog osnivanja ovog magazina u Srbiji on fotografiše za "Sensu", a čitaoci prepoznaju njegove fotografije po rafiniranom pristupu portretima ljudi, po naporu da razume šta sta se krije iza njihovog prvog površnog predstavljanja. Zato svedenost, jednostavnost i sublimiranost, koji obeležavaju njegov rad, uspevaju da taj rad učine vidljivim, važnim i poštovanim.

"Od pre nekoliko decenija, od kad je nauka u stanju da izvrši merenja (pre svega kvantna fizika) čime se priznaje ono što su drevne civilizacije davno znale, da je energija u osnovi sveg postojanja, mi smo pre svega energetska bića, a da sva energija dolazi iz istog Izvora. To sam znao i time se bavio pre nego što sam počeo da radim za "Sensu", a susreti sa našim sagovornicima su mi dali priliku da produbim saznanja, dobijem nove uglove, nove poglede na te teme i objašnjenja zašto je to tako. Sva ta znanja stara su po nekoliko stotina ili hiljada godina, to znači da funkcionišu, jer su opstala u vremenu."

Dalibor je rođen u Beogradu odrastao je u naselju Banjica čiji je svaki soliter bio naseljen radnicima i službenicima nekog preduzeća ili institucije: jedan vojnicima, drugi policajcima, treći pilotima JAT i poštarima... Njegovi roditelji su u Beograd stigli iz Crne Gore, radili su u saveznim organima tadašnje Jugoslavije, bila je to prosečna porodica u ondašnjoj zemlji, (Dalibor ima i mlađu sestru) koja je živela jugoslovenski san u koji staje stan dobijen od države, metalik plavi Reno četiri, regresi za letovanja na moru, krediti za nameštaj... Sve čemu su ga roditelji naučili sažima u par rečenica: budi čovek prema drugom čoveku, svakog dana i na svakom mestu. I taj princip primeni i na pticu i na ribu i na drvo i na more. I nemoj da uništavaš, nego stvori nešto. Imao je srećno detinjstvo, odrastanje na čarobnom selu kod deke i bake, nestašluci sa drugom seoskom decom nadopunili su odrastanje među soliterima, drugarima iz kraja, u to - još uvek vreme nevinosti. Na žalost, raspad države koincidirao je i sa raspadom porodice.

PageBreak

Fotografija je alhemijski proces

U novinarstvo je stigao s kraja procesa proizvodnje i distribucije novina: tek je bio završio srednju školu kad je počeo da radi kao kolporter, prodavao je novine na ulici. Malo zatim, 1996. godine dobio je ponudu da bude kurir u Dnevnom telegrafu, listu koji je u tom trenutku hrabro pomerao granice u novinarstvu, dajući drugačiju, intrigantniju sliku društva u kome smo živeli.

Raznosio je burek i komplete novina pre podne, a gotove strane na filmovanje i odobravanje (pre-kompjuterska epoha) popodne. "Mali od palube" je malo zatim u tom listu postao sekretar redakcije. To mu je dalo priliku da bolje upozna čitav proces stvaranja novine, pa je ubrzo shvatio da bi voleo da se okuša u onome što ga je od detinjstva privlačilo - fotografiji kao vizuelnom načinu izražavanja.

"Počeo sam da radim kao fotoreporter i imao vatreno krštenje na samom početku karijere što me je ubrzalo u učenju i savladavanju zanata. Te 1996. godine počeli su protesti, pa sam svakog dana imao mogućnost da na ulicama Beograda "ulovim" neki delić stvarnosti koji sam smatrao vrednim. Tako sam, na najneposredniji način ušao u svet žurnalizma, odnosno reporterske fotografije. Budući da u Srbiji redakcije retko obezbeđuju opremu svojim novinarima i fotografima, pozajmio sam od tetke hiljadu nemačkih maraka i kupio svoj prvi, polovni Nikon s jednim objektivom.

Bili su to poslednji dani fotografisanja na filmu, koje sam imao sreće da "uhvatim", jer se malo zatim prešlo na digitalne fotoaparate. Od tada sam promenio četiri aparata: zahvaljujući svom ocu uspeo sam da kupim prvi profesionalni fotoaparat Nikon F4, kameru koja je bila ultimativni reporterski aparat 80-ih godina 20. veka i veoma popularan kod fotoreportera sa ovih prostora posle Olimpijade u Sarajevu 1984. godine. Osećao sam se kao da sam osvojio vrh sveta. Trenutno radim sa DSL kamerom Canon 5D i par objektiva koje koristim već nekoliko godina".

Nakon gašenja lista u kome je počeo, imao je stalne angažmane u listovima "Blic" i "Glorija", ali je fotografisao i za mnoge druge, svih profila, brojne glossy magazine, ali i za nedeljnik "NIN". Često su posredstvom fotografskih agencija Rojters, AP, AFP njegove fotografije objavljivane u inostranoj štampi. Poslednjih pet godina je freelancer, od tada fotografiše za "Sensu" - najviše portrete. Na obostrano zadovoljstvo.

"Fotografija je najmlađa umetnost, postoji skoro dvesta godina, a dva veka je respektabilan period. Većina ljudi veruje da ono što mi radimo jeste da dođemo i "iškljocamo", a takav pogled na stvari doveo je novinarstvu u Srbiji do onoga gde je sada, do banalizacije pre svaga, polazeći od toga da li se sagovornik, onaj s kim je rađen intervju na fotografiji dopada sebi, ili nastojanju da na fotki, ako je događaj u pitanju bude što više ljudi, jer će oni kupiti tu novinu. Takav pogled je doveo do ubistva one maksime da "fotografija govori više od hiljadu reči". Na Zapadu se ljudi specijalizuju za određeni segment fotografije: modnu, sportsku, dokumentarnu, reklamnu, portrete...

I tamo je, istini za volju, ona izgubila snagu koju je imala šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka kada je imala moć da zajedno sa novinskim tekstom menja javno mnjenje. Kod nas svi rade sve, takav je ambijent, zakoni domaćeg, siromašnog tržišta... Fotografija, "pisanje-crtanje svetlom", tehnika zapisivanja prizora iz stvarnosti na sloj materijala osetljivog na svetlo je u stvari alhemijski proces: fotoni svetla udaraju u površinu objekta i daju mu vibraciju koju mi vidimo kao boju i oblik.

Ta vibracija se hemijskim postupkom beleži na filmu (danas na čipu). S druge strane, fotografiju definiše vreme eksponiranje filma ili čipa koje se meri delićima sekunde - meni je taj proces fascinantan i zato smatram da je alhemijska stvar, jer imamo materiju, prostor i vreme. Ono što smo fotografisali ovog trenutka, za deset sekundi je prošlost. Fotografije za koje kažemo da su dobre, vremenom kod različitih posmatrača izazivaju različite vrste impresije, a to je najlepše što dobijam od fotografije."

Naši sagovornici nose drugačije energije, pa je pretpostavljam, i slikanje drugačije - šta su specifičnosti rada za "Sensu" ?

"Sensa je jedan od prvih magazina kod nas koji je počeo da vrednuje fotografiju jer promišlja o tome zašto se objavljuje baš ta, a ne neka druga fotka i zajedno sa grafičkim dizajnom daje prepoznatljiv vizuelni identitet. Bez obzira na to da li vas zanimaju teme kojima se bavi ili ne - uživaćete dok ga budete prelistavali. Sagovornici nisu svakodnevne ličnosti koje vas "napadaju" iz drugih medija.

PageBreak

Slikanje slobode

Fotografisanje portreta je najteža disciplina u mojoj profesiji, zato što bi, u idealnim okolnostima osoba koju slikate trebalo da se pred vama otvori, da bude ono što jeste. Onakva kakva je kada je sama. Ne bi trebalo da razmišlja o tome kako izgleda, nego da se bez ega prepusti pokušaju da ulovim njenu energiju u tom trenutku, a to je najteže.

To znači da osoba koju slikam mora imati poverenje u mene da bi iskreno stala pred oko moje kamere. Poverenje, između ostalog zahteva vreme. Setite se brojnih crno-belih fotografija Merilin Monro, Elvisa Prislija i mnogih drugih zvezda koje sa fotografija zrače: to je zato što je postojao fluid, energetska razmena između njih i fotografa, a ona je nemoguća ako pre toga ne upoznate osobu koju želite da snimite. Portret je iznad svega ljudski dokument, a fotograf kao svoju najveću nagradu vidi u tome da neki od njih postane definitivna slika neke čuvene ličnosti. Istorija će se sećati Ajnštajna onako kako ga je video čuveni fotograf Filip Halsman ili čuvenog portreta Bore Stankovića, na način na koji ga je video Milan Jovanović."

Profesionalac radi onoliko koliko je plaćen, a majstor onako kako misli da je najbolje - gde si ti?

"Negde između. Kada su sagovornici stegnuti ili rezervisani, obično im, kad završimo snimanje kažem da je bilo odlično, ali da će sada doći pravi fotograf da ih slika. Skoro uvek se zbune, ne znaju da li se šalim ili možda učestvuju u skrivenoj kameri. Voleo bih da sam majstor, da uradim najbolje što mogu i da zatim prosledim svoj proizvod, ali me život tera da budem profesionalac, da napravim poneki kompromis."

U šta verujete, čime se hrabrite u teškim trenucima?

"Verujem, a to je nekada teže, nekada lakše, nekada jače, a nekada slabije. Mislim da vera nema oblik, samo snagu, koja nam na kraju pomogne da izađemo i iz teških trenutaka koji su u životu neminovni. Verujem u običnog malog čoveka, koji u ovim vremenima misli svojom glavom, uspeva da sačuva dostojanstvo, porodicu, integritet, lepo vaspita svoju decu i zadrži osmeh na licu".

Šta su za tebe prave vrednosti života?

"Naše prave vrednosti su naša dela, a pod tim ne podrazumevam samo ono što smo stvorili, nego i kako se ponašamo, sve od trenutka kada ujutru otvorimo oči, odemo u prodavnicu, pijacu, na posao. Način na koji se odnosimo prema spoljnom svetu jeste ono što nas određuje. Vrednosti su merila za sve što se događa, naši orijentiri. Međutim ono što je vrednost za jednu osobu, ne znači da je i za drugu. Zato postoje one univerzalne, zapisane još od davnina, koje su tu da nas podsećaju gde smo, šta smo i čemu treba da se vratimo. Treba negovati dobrotu i saosećajnost, one nam omogućavaju veliku bliskost sa drugim bićima".

Koji su tvoji životni prioriteti, šta je tvoja najdragocenija imovina?

"Da od vlastitog života, koji nije savršen, napravim najviše što mogu, ali isto tako, da naučim da razlikujem bitno od nebitnog, da nastavim da radim ono što najviše volim, jer kada radiš ono što zaista voliš, sigurno ćeš naći duboko zadovoljstvo. Pa, moja imovina može da stane u par kofera i u kola. Ali ono što zaista meni pripada je moja porodica, ona iz koje sam potekao i ona koju lagano stvaram, moj aparat, oštro oko i mirna ruka".

Šta je za tebe sloboda?

"Prve asocijacije na tu reč su, putovanje, oslobađanje, nebo, more, veliko plavetnilo, nešto naizgled bezgranično i nikada do kraja ostvarljivo. Međutim ne možemo govoriti o slobodi, a da je ne posmatramo kroz politički, društveni, socijalni kontekst: sloboda čoveka da bira i da donosi odluke iz kojih nastaju ljudska prava i vrednosti, podrazumeva i volju, da u isto vreme učiniš nešto na uštrb sopstvenih potreba, a zarad drugoga. Veoma bitna civilizacijska potreba/tema/ideja, ali kako sam napomenuo, nikada do kraja ostvarljiva. Neko je rekao: ono što se oslobodi okova, postaje okov za neku višu slobodu".

Šta može da te nasmeje?

"Obično me od srca nasmeju mala deca. Bića potpuno čiste energije, njihovo iskreno i još uvek neiskvareno poimanje i shvatanje ljudi i događaja oko njih".

Šta bi, ako ne cenzurišeš snove i želje, voleo još da uradiš vezano za posao kojim se baviš?

"Letos sam bio u Madridu, otišao sam naravno u muzej Prado, uživao u delima Velaskeza, Direra, Goje, El Greka. U muzeju Reina Sofia video sam i doživeo Gerniku. Stajao sam pred slikom koju sam sto puta video u časopisima, enciklopedijama ili na televiziji i sve vreme imao osmeh na licu, a nisam znao zašto jer sam gledao sliku koja priča strašnu priču. Mislim da taj osmeh nije došao zato što stojim pred nečim što je toliko poznato i hvaljeno, nego zato što mi se otvorila mogućnost da doživim tu senzaciju. A ne mora zbog toga da se ide daleko, to osećanje senzacije imao sam u selu pored Beograda kada sam video dedu sa šajkačom na glavi i Nike patikama na nogama. Slikao sam ga, naravno. Zato bih voleo da mi se otvori mogućnost da putujem i pričam priče o malim ljudima. Voleo bih takođe da ličnim projektom "doktoriram" na onome što sada radim za "Sensu", da u minimalističkom okruženju studija, pred neutralnom pozadinom slikam statične portrete ljudi, snažnih ličnosti, koji ne treba ništa da rade, osim da gledaju u kameru - u nadi da ću dopreti do njihove suštine."