Bio je leden zimski dan kada smo se uputili u Srbobran da napišemo priču o Jeleni Marić i njenom vereniku Aleksandru Stepaniću, mladim intelektualcima koji su za manje od tri godine na malom placu sa starom kućom Jeleninih roditelja stvorili farmu koza i profesionalnu mlekaru za preradu kozjeg sira. Do njih me nisu privukli senzacionalistički naslovi poput onog: Napustila državni posao da bi gajila koze. U Srbobran me je odveo sjaj u njenim očima dok govori o svom životu i široki osmeh karakterističan za čoveka koji voli svoj posao i veruje u njega, ali nije naivni zaluđenik već jaka osoba sa jasnom idejom, motivacijom i planovima.
„Ne želim da se ističe da sam ostavila državni posao, jer ja to ne vidim kao neki neverovatno hrabar potez. Volela sam i volim posao za koji sam se školovala i jedno vreme ga radila, ali nisam videla sebe u njemu do penzije. Ljudi u našoj zemlji i posle skoro tri decenije nakon komunizma još uvek imaju u podsvesti ugrađenu zapovest da treba završiti školu, zaposliti se i onda čekati penziju. A moja veza sa Aleksandrom je jaka baš zato što su naši prioriteti i afiniteti različiti od ustaljenih. Aleksandra zanima sport i zdrava ishrana, a mene holistički pristup lečenju i duhovni aspekti zdravlja. Oboje volimo izazove i želimo da idemo napred, da isprobamo svoju snagu, da stvaramo novo i naše. Naš cilj je da budemo srećni i zdravi, ne povređujući nikoga i ne oštećujući prirodu, kao i da u okviru svojih moći pomognemo svima koji traže svoj put. To je kombinacija hrabrosti, samopouzdanja, intuitivnog prepoznavanja svog puta i želje za napredovanjem. Mi jesmo entuzijasti, ali i ozbiljni preduzetnici koji koriste sva raspoloživa znanja o tržišnom poslovanju. Zato volim onu izreku da se gde ima volje, nađe i način.
Ne volim imitacije. Ljubav, prijateljstvo i uspeh dolaze u mnogo različitih oblika, veličina i boja. Postoji bezboj puteva i mogućnosti ako dozvolite sebi da verujete u sebe. Grešićete, možda povremeno i stagnirati ili se uplašiti, ali ako istrajete, ako se ne predate konfekcijskom modelu preživljavanja, sve je moguće. I u tome je lepota i uzbuđenje. Tada si potpuno prisutan u sopstvenom životu. Sve to možemo postići i sami, ali je udvoje, ako je sistem vrednosti sličan, mnogo lakše."
Kako je priča počela...
Jelena je diplomirala pejzažnu arhitekturu na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu. Aleksandar, Lozničanin, u Novom Sadu diplomirao je na Pravnom fakultetu i trenutno radi kao savetnik direktora za pravna pitanja u jednom javnom preduzeću. Za sada žive u Novom Sadu, a Jelena svakog jutra dolazi u 20 minuta udaljen Srbobran da bi vodila svoju farmu koza i mlekaru.
„Tokom studiranja sam radila razne poslove, uglavnom u vezi sa promotivnim aktivnostima, a nakon diplomiranja sam se zaposlila na određeno vreme u Zavodu za zaštitu prirode", priča Jelena. Bio je to lep posao, ali sam stalno osećala da to nije moja budućnost. U to vreme sam mnogo čitala o zdravlju i znala sam koliko je teško u našim prodavnicama pronaći zaista zdravu hranu, pa sam upisala i master iz organske poljoprivrede. Dogodilo se da smo tada Aca i ja radili biznis plan za jednog našeg prijatelja koji je želeo da napravi farmu koza. Mnogo volim životinje i tada sam počela da proučavam koze i osetila neki unutrašnji poriv da počnem time da se bavim.
Za početak sam imala samo roditeljsku kuću i mali plac u Srbobranu. Razgovarala sam sa Acom i tri meseca nakon mog zaposlenja doneli smo odluku da se upustimo u tu avanturu. Sa nešto malo ušteđenih para od raznih poslova koje smo radili mogli smo da izaberemo da li da pravimo svadbu ili krenemo u posao. Odlučili smo se da okrenemo novi list i okušamo sreću. Taj novac nije bio dovoljan jer umatičeno stado koza (za koje dobijate subvencije od države) dosta košta, pa smo se udružili sa nekoliko prijatelja i kupili prvo stado od pedesetak alpina grla, a zatim se posvetili učenju kozarstva.
Građenje sopstvene priče
Prema preporukama stručnjaka iz Skandinavije, kupili smo jedan veliki plastenik koji smo ojačali izolacijom, što je bilo pet puta jeftinije nego da smo zidali štalu. U početku smo spavali ovde, u Srbobranu, putovali u Novi Sad na posao, a ujutru i uveče hranili i muzli naše stado sami. Onako neiskusni ustajali smo čak i noću da obilazimo kozice i da ih mazimo. Onda smo uzeli jednog pomoćnog radnika, ali smo i dalje samo prodavali mleko, što se pokazalo kao čist gubitak. Naša država daje 7.000 dinara subvencije godišnje po jednom grlu, ali kad se sabere koliko košta njihova hrana i nega, to nije isplativo.
Vrlo brzo smo shvatili da moramo da krenemo u preradu i počeli da proučavamo tu tematiku. Tada smo imali šporet, dve šerpe, dva kalupa za sir i jednu recepturu moje bake. Pravili smo sireve i u nekim plastičnim kadicama i to nosili i nudili po restoranima. Pomogla nam je Anka Popović Vranješ sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu koja nam je ustupila još neke recepture. Kupovali smo kulture i organska sirišta od jedne naše firme koja to uvozi iz Holandije. U početku smo imali samo jednu vrstu sira koja podseća na fetu, ali smo kasnije proširivali asortiman.
Ja sam i dalje radila, ali smo svaki trenutak koristili da obilazimo restorane i sajmove i promovišemo svoje sireve. Sigurno smo svima delovali čudno i naivno. Doživljavali smo jako smešne stvari, na primer da nam u restoranu odbiju sir jer njihov kuvar kaže da nije pravi kozji pošto ne „smrdi". Čak su nam preporučivali da kupimo „aromu kozjeg sira" i dodajemo je u svoj proizvod. Bila sam u čudu, ali nikada nisam na to pristala. Zamisli suludu ideju: da u čist kozji sir dodajem aromu kozjeg sira! Rekla sam da ćemo mi naći svoj put do tržišta kad-tad, a tako se na kraju i desilo. Onda smo od Ministarstva poljoprivrede dobili dozvolu za preradu sira u domaćinstvu. Posao se postepeno razvijao i tada smo shvatili da se neko od nas dvoje mora tome potpuno posvetiti ako hoćemo da razvijemo proizvodnju i plasman. Na konkursu Fondacije Ane i Vlade Divac za pomoć mladima u poljoprivredi, u pravom trenutku dobili smo 330.000 dinara i kupili prvu mašinu za preradu mleka, što je mnogo unapredilo našu proizvodnju u smislu kontrole i kvaliteta. I posao je počeo da se širi, a ja sam odlučila da ne obnovim ugovor u Zavodu i da se potpuno posvetim ovom poslu."„A ja sam počeo da imam redovne kuvane obroke i po mojim gabaritima vidite posledice", smeje se Aca.
Uspeh se rađa iz vere
Velika prekretnica u njihovom poslu bio je Konkurs pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu koji je dodeljivao bespovratna novčana sredstva proizvođačima koji su već započeli posao u određenom obimu. Kada su na konkursu dobili ta sredstva, celu kuću su pretvorili u savremen pogon za preradu mleka po HACCP standardima kvaliteta i tada su bili spremni da na pravi način uđu na tržište.
„U aprilu prošle godine renovirali smo i proširili kuću po projektu Poljoprivrednog fakulteta i najvišim zanatskim i higijenskim standardima, kupili sve mašine koje su nam potrebne za rad i zaposlili tri pomoćna radnika i tehnologa. Dobili smo rešenje da smo registrovana mlekara i sada prodajemo svoje proizvode u trgovinskim lancima. Paralelno smo proširivali asortiman i trenutno nudimo 11 proizvoda. Napravili smo brend, internet ponudu, ambalažu, učestvujemo na raznim sajmovima i prezentacijama. Prošle godine smo osvojili nagradu Privredne komore Šampion kvaliteta za najbolji lokalni brend u Srbiji, a na novosadskom Poljoprivrednom sajmu i zlatnu medalju za kozju surutku. Te nagrade su nam zaista dale krila".
„Mi smo čvrsto rešili da proizvodimo zdravlje i da svu našu ljubav prema životinjama i prirodnom načinu života unesemo u ovaj posao", kaže Jelena. „Moj cilj je da što više radim na edukaciji mladih ljudi kako bih im ulila samopouzdanje. Na način kako mi radimo, možda se nećete enormno obogatiti, ali ćete sigurno moći da obezbedite ugodan život i mirnu savest sebi i svojoj porodici i da pomognete mnogim drugim ljudima da, takođe, nađu svoj put. Radoznalost i stalno učenje pomeraju sopstvene granice i omogućavaju da čovek ostane mlad i u starosti. Rođeni smo da učimo i da rastemo, a ne da se plašimo."
Edukacija je početak i kruna svakog posla, govore moji sagovornici. „Živimo u srećno vreme kada su nam na tom planu sva vrata otvorena. Svaka rečenica, susret, seminar, radionica, sajam, mogu da vam podare neku novu ideju. Zahvaljujući internetu neshvatljivo su povećane mogućnosti povezivanja, učenja i plasmana i sada zaista više nema mnogo veze gde živite.
Mnogo novca ulažemo u znanje. Ja, recimo, idem na seminare NLP-a i Theta Healing-a što naizgled nema nikakve veze sa našim poslom, ali sve što mene kao ličnost razvija odraziće se i na kvalitet mog posla. Ovde svako domaćinstvo ima 10 hektara zemlje, a ne mrda dalje od onoga što je radio njegov deda. I nas su u početku posmatrali kao neke čudake i folirante, ali čovek ne treba na to da se osvrće već da prati svoju viziju."
„Za nas su koze kao neki mali alhemičari koji nam ulivaju energiju i oplemenjuju nas", kažu uglas Jelena i Aca. „One su čiste, pametne, izdržljive, društvene, nežne, zabavne i svaka ima karakter i ime. Mi ih zaista doživljavamo kao kućne ljubimce, a ne kao domaće životinje. Oboje smo gradska deca i nismo imali mnogo kontakata sa životinjama, ali smo ih neverovatno zavoleli i mnogo ih poštujemo jer su to retka bića koja uloženu ljubav višestruko vraćaju."
Izvor:Sensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!